"Nećemo skoro u normalu!" Čak i ako vakcina uspe, u izolaciji bismo mogli da budemo 18 meseci

Da bismo zaustavili korona virus moraćemo radikalno da promenimo skoro sve što radimo: kako radimo, vežbamo, družimo, kupujemo, vodimo brigu o zdravlju, obrazujemo decu i brinemo o članovima svoje porodice.

Svi mi želimo da se stvari brzo vrate u normalu, ali ono što većina nas verovatno nije još shvatila (ali uskoro hoće) je da se stvari neće vratiti u normalno stanje nakon nekoliko nedelja ili čak meseci. Neke stvari zapravo nikad neće.

Kako piše portal "Technology review", sada je naširoko prihvaćeno da svaka zemlja treba da "zaravna krivulju" zaraze. O tome je za naš portal detaljno pričao i epidemiolog Predrag Kon.

Tako skoro svaka zemlja nameće mere oko socijalnog distanciranja kako bi se usporilo širenje virusa tako da broj obolelih koji odjednom skoči ne dovede do propasti zdravstvenog sistema, kao što to sada preti Italiji.

To znači da pandemija treba da traje na dovoljno niskom nivou sve dok dovoljno ljudi ne dobije Covid-19 da većina dobije imunost (pod pretpostavkom da imunitet traje godinama, što još ne znamo) ili da postoji vakcina.

Koliko bi sve to trajalo i koliko bi drakonska mogla da budu ograničenja? Predsednik SAD Donald Tramp je najavljujući nove smernice, poput organičenja okupljanja za više od 10 osoba, rekao da "uz nekoliko nedelja fokusirane akcije možemo da zaokrenemo ugao i brzo ga okrenemo". U Kini, posle šest nedelja blokade, ona polako počinje da popušta, sada kada je broj novih slučajeva počeo da opada.

Ali tu nije kraj. Sve dok neko na svetu ima virus, epidemije mogu da se vraćaju ukoliko ne bude strogih kontrola. U izveštaju istraživača sa Imperijal koledža u Londonu predloženi su načini da se to ostvari: izricanje ekstremnijih mera socijalnog distanciranja svaki put kada prijem u jedinice intenzivne nege počne drastično da raste i opuštanje mera kada brojka počne da opada.

Na primer, kada prijem u jedinice intenzivne nege pređe 100 po nedelji, država će zatvoriti škole, fakultete i usvojiti mere socijalnog distanciranja. Kada ta brojka padne ispod 50, te mere bi bile ukinute, ali bi ljudi sa simptomima ili oni čiji članovi porodice imaju simptome i dalje morali da ostanu kod kuće.

Šta podrazumeva socijalno distanciranje?

Istraživači ga definišu kao "sva domaćinstva smanjuju kontakt van domaćinstva, škole ili radnog mesta za 75 odsto". To ne znači da ćete izaći sa prijateljem jednom nedeljno, a ne četiri puta kako ste navikli. To znači da svi čine sve što mogu kako bi smanjili socijalne kontakte, a sveukupno, broj kontakata pada za 75 odsto.

Prema ovom modelu, zaključuju istraživači, društveno distanciranje i zatvaranje škola trebalo bi da bude na snazi otprilike dve trećine vremena (dva meseca da, a onda mesec dana ne), sve dok ne bude dostupna vakcina, što bi moglo da traje najmanje 18 meseci (ako uopšte bude funkcionisala).

Ipak, ništa od ovoga nije rešilo problem potpuno. Prema podacima istraživača, čak i najbolja strategija ublažavanja i dalje će dovesti do porasta kritično bolesnih ljudim osam puta više nego što sistem SAD ili Velika Britanije može da podnese.

Rešenje nije ni uvođenje mera na na primer pet meseci jer kada se one ukinu, pandemija može ponovo da izbije, samo što je ovaj put zimi, a to je najgore vreme za preopterećivanje zdravstvenih sistema.

Čak i ukoliko odlučimo da budemo "brutalni", čak i u najmanje restriktivnim scenarijima bićemo zatvoreni u više od polovine vremena.

Ovo nije privremeni poremećaj, to je početak potpuno drugačijeg načina života.

Živeti u doba pandemije

U kratkom roku ovo će biti od velike štete za preduzeća koja se oslanjaju na veliki broj ljudi: restorane, kafiće, noćne klubove, teretane, hotele, pozorišta, bioskope, galerije, sajmove, muzeje i muzičke izvođače, sportske objekte i timove, konferencijske prostore, krstarenja, avio kompanije, javni prevoz, privatne škole i vrtiće.

To zapravo i nije ništa u pogledu stresa roditelja koji će decu školovati kod kuće, ljudi koji brinu o starijima, ljudima zarbljenim u nasilničkim odnosima i svima bez finansijskog "jastuka" koji bi trebalo da se izbore sa prihodima.

Adaptacije će biti, naravno. Teretane bi mogle da počnu da prodaju opremu za dom i da uvode treninge online. Ipak, poremećaje u mnogim preduzećima biće nemoguće ispraviti.

Pa kako možemo da živimo u ovom novom svetu? Deo odgovora, nadamo se, biće bolji zdravstveni sistemi sa jedinicama za pandemijsku reakciju koje mogu brzo da identifikuju i spreče izbijanje pre nego što zaraza počne da se širi i sposobnošću da brzo povećaju proizvodnju medicinske opreme, kompleta za testiranje i lekova. Prekasno je za zaustavljanje Covida-19, ali će oni pomoći u zaustavljanju budućih pandemija.

Moraćemo verovatno da se naviknemo na neka nova pravila. Na primer, na sastanke koji će se održavati u večim sobama sa razmaknutim stolicama ili na teretane koje će od vas tražiti da rezervišete termin kako ne bi bilo gužve.

U tekstu se predviđa i razvijanje sofisticiranih načina za identifikovanje onih koji su "pretnja", odnosno nosioci zaraze i diskriminišući, legalno, one koji to jesu.

Na primer, Izrael je već počeo da koristi sistem, koji inače služi za praćenje terorista, kako bi preuzimao podatke sa mobilnih uređaja svojih stanovnika, a Singapur takođe koristi sličan način praćenja. Možemo onda verovatno očekivati i nova pravila na aerodromima i skenere za merenje temperature svuda.

I na kraju, surova istina, pravi trošak snosiće najsiromašniji i najslabiji, ljudi sa manje pristupa zdravstvenoj zaštiti ili oni koji žive u oblastima sklonijim većim bolestima. Imigranti i izbeglice suočiće se sa još jednom preprekom ulaska u društvo.

(N. Z.)