Srbi su robijali u Tajlandu zbog najobičnije šale, a surovost “Bangkok Hiltona” naježila bi svakog

Ozloglašeni Bangkok Hilton Foto: Profimedia

Sve omiljenija destinacija Srba, daleki Tajland, možda može da se pohvali prirodnim lepotama, ali svako će vam reći da se tamo klonite kriminala, jer ukoliko završite u nekom od tamošnjih zatvora, pitanje je da li ćete živi izaći.

Srbi su u tamošnjim zatvorima znali da završe i zbog obične šale, kao što je to bio slučaj pre četiri godine kada je jedan naš državljanin proveo u iza rešetaka osam dana jer se sa stjuardesom u avionu, dok se spremao da poleti ka Evropi, našalio da je u torbici njegovog prijatelja bomba.

Kako je svojevremeno naš državljanin svedočio za medije, zatvoru u kom je boravio predviđen je za oko 2.000 zatvorenika, a u tom trenutku u njemu je boravilo njih 5.000. U sobi u kojoj je boravio, od oko 50 metara kvadratnih i bez kreveta, spavao je sa još 97 ljudi. Nekoliko noći je proveo na pločicama u ćeliji gde su i čučavci. Kako je rekao toalet-papira nema, higijena se obavlja rukama.

- To je zatvor koji održavaju sami zatvorenici. Trude se oni da čiste, ali njihovo poimanje higijene se od našeg razlikuje kao nebo i zemlja. Ne znam da li sam samo imao sreće, tek niko me nije dirao. Čak su mi zatvorenici i pomagali da se snađem - opisao je tada za Blic Srbin svoje muke.

U odnosu na Bang Kvang, ostali zatvori su banja?

Iako je surovost tajlandskih kaznenih ustanova poznata širom sveta, najviše se priča o čuvenom “Bangkok Hiltonu”, zatvoru Bang Kvang, udaljenom svega 11 kilometara od prestonice, koji slovi za jedan od najsurovijih kazamata na svetu.

Jasno vam je, Hilton je ironičan naziv za pretrpan zatvor u kom kaznu služi oko 6.000 duša, a kapacitet je za oko 3.500 ljudi. Tamo borave najgori kriminalci, silovatelji i ubice, a mnogi od njih čekaju na izvršenje smrtne kazne. Koliko su uslovi tamo nehumani, govori činjenica da je do pre nekoliko godina svaki zatvorenik prva tri meseca kazne obavezno nosio bukagije. Iako je ta praksa navodno ukinuta 2013. godine, kruže priče da lanci i dalje zveckaju oko nogu stotina zatvorenika, uglavnom onih koji čekaju izvršenje smrtne kazne.

- Ovde nikad ne znaš kada ćeš biti pogubljen. Svaki dan koji preživiš je premija – tvrde oni koji se već godinama bude i ležu sa mišlju da li im je taj dan poslednji.

Zatvorenike držali u bukagijama Foto: Profimedia

Kao i u većini zatvora, i tamo važi zakon jačeg, a nisu malobrojna svedočenja onih koji kažu da su gledali kako u ćelijama osuđenici umiru od dobijenih batina.

Vlasti pak oštro demantuju da su uslovi u ovoj ustanovi surovi. Kažu da se poslednjih godina mnogo toga promenilo, te da se poštuju standardi UN. Međutim, svedočenja onih koji su odslužili svoje kazne u Bang Kvangu kažu da su uslovi tamo sve samo ne humani.

Neproverene informacije govore i da je bilo slučajeva da su zatvorenici umirali od gladi. Ono što, pak, jeste provereno, je to da neretko u pretoploj ćeliji koja nema više od 30 kvadrata neretko boravi po 30 i više zatvorenika.

Normalan suživot u takvom prostoru je nemoguć. Svi spavaju na prostirkama na podu u prljavštini, a mnoge ćelije nemaju čak ni mokri čvor, te se nužda vrši u metalne posude. U ćelijama, u kojima provode i po 15 sati dnevno, su često i dileri i uživaoci droga koji u stanju krize umeju svašta da naprave. Koliko se vodila medicinska briga o osuđenicima najbolje će opisati činjenica da je tek prošle godine tamo otvorena ambulanta koja zadovoljava standarde UN.

- Jednom sam u zatvorskoj bolnici proveo 23 dana. Ljudi oko mene su umirali. Samo su ih iznosili u ćebadima – ispričao je jedan zatvorenik za BBC.

Veliki problem predstavljaju psihički nestabilni zatvorenici, sa kojima je teško izboriti se.

- Takav je svaki deseti zatvorenik. Sa mnom u ćeliji boravi jedan koji sebi pravi rane od češanja. Češa se do krvi i ta krv kaplje po mojoj prostirci. Ima i onih koji pričaju sami sa sobom – rekao je drugi zatvorenik.

U pretrpanom zatvoru premalo je čuvara. Na 1.000 zatvorenika svega je njih petnaestak. Uglavnom su naoružani samo pendrecima, što im onemogućava da reaguju ako dođe do haosa, jer su brojčano nadjačani.

Foto: Profimedia

Zbog toga je sistem uređen tako da zatvorenik može da preživi samo ako ima novac. Oni koji ga nemaju veoma su odani čuvarima, kako bi sebi osigurali kakav takav tretman u ovom surovom kazamatu.

Decenijama streljali osuđenike

Među zatvorenicima ima dosta državljana zemalja EU. Oni su u Tajlandu osuđeni i na višedecenijske kazne zatvora jer su uhvaćeni sa drogom. Ni oni nisu pošteđeni surovosti Bang Kvanga, ali uglavnom imaju pomoć ambasade, koja im uplaćuje novac na zatvorski račun i povremeno im dostavljaju pakete sa hranom.

- Vlasti u Tajlandu se žestoko bore protiv trgovaca droge. Ako ste ubica, vi eventualno ubijete samo jednog čoveka. Droga ubije mnogo više. Uništi čitave porodice – kaže budistički sveštenik koji obilazi zatvorenike i koji podržava smrtnu kaznu, jer kaže da je bezbednost države najvažnija.

Decenijama su ovde streljali osuđenike. Poslednjih godina ubrizgava im se smrtonosna injekcija. Za to je u zatvoru zadužen jedan čovek, čiji identitet niko ne zna, kako bi ga zaštitili od osvete.

Oni koji žele da “vode normalniji život”, mogu da se priključe kuvarskoj ili grnčarskoj radionici. Uglavom prave statue Bude i tako ubijaju vreme. Niko nije lud za vajanjem, ali im to omogućava da ne budu u vreloj ćeliji po čitav dan.

Pojedini zatvorenici čist vazduh ne osete danima, ali ovaj zatvor je poznat i po tome što ima specijalno krilo gde su smeštene “bate koji su seke”, i njima je možda i najbolje što se tiče uslova. Namerno ih ne mešaju sa drugim zatvorenicima da ne bi dolazilo do silovanja. Ipak, bata-seke priznaju da nekad ume da im bude veoma dosadno.

- Kad god možemo okupljamo se i tračarimo. Nekom nekad u paketu stigne šminka pa se sređujemo. Ipak, smeta nam što ne možemo da se mešamo sa drugima. Ponekad vidim nekog da mi se svidi, a ne mogu da mu priđem – rekla je jedan osuđenica.

Jedno vreme su u ovom zatvoru bile dozvoljene i turističke posete. Doduše, turisti su smeli da priđu samo do specijalnih kaveza do kojih bi zatvorenici dolazili da ih vide. Osuđenici su dane za turiste nazivali “banana dan”, jer kažu da su se osećali kao majmuni u cirkusu koje prikazuju širokim narodnim masama.

Nijedan turista nije ni svestan pod kakvim uslovima zatvorenici svakodnevno borave. Zatvor spolja i ne izgleda tako rđavo. Okolo su uređeni vrtovi i palme. Ipak, unutra nije sve tako blistavo. Doduše, kamere nikad nisu uspele da zađu u svaki kutak ove ustanove. Tamo gde borave osuđenici na smrt, civilima pristup nije dozvoljen.

(Telegraf.rs)