Migranti jurišaju, a okolo su minska polja: Ušli smo u zabranjenu vojnu zonu na grčkoj granici

"Koristite puteve kojima mi dolazimo do svojih njiva. Čuvajte se, neki delovi šume su minirani, cela obala je zatvorena i postoje stalno zatvorene vojne zone. Ako vas grčke patrole zaustave, recite da ste se izgubili", ovo je savet koji nas je sačekao čim smo se u petak dokopali Orestijade, koja se nalazi na samo 5 kilometara od obale reke Marice, prirodne granice Grčke i Turske.

Poslušali smo ga.

Vožnja do same Marice bila je prožeta neizvesnošću.

Lokalni zemljani putevi preprečeni su granama koje smo sa mukom zaobilazili, prilazeći nasipu obraslom šumom, oko kojeg su minska polja. Zastali smo i napravili snimak tik ispred područja pod minama, koji možete pogledati na vrhu teksta, a do kojeg su retko koje novinarske ekipe uspele da stignu.

Zašto su Grci minirali ceo taj potez? 

Proteklih decenija, tokom napetosti sa Turskom, na mestima koja su laka za prelaz "invazionih snaga" podignuta su minska polja. Da ne bi stradali stoka i lokalno stanovništvo, ta mesta su ograđena žicom i obeležena, ali je prolaz otežan i nadziru ga vojne patrole.

Sa turske strane Marice primetne su osmatračnice, ali i patrole vojnika koji pod oružjem obilaze obalu. Kako kažu Grci, sa turske strane žitelji sela u blizini reke manje koriste njene obale.

Migrantska kriza promenila je život stanovnika na grčkoj i turskoj strani reke Marice. Godine 2012. godine Grčka je podigla ogradu u dužini od preko 11 kilometara na kopnenom delu granice, a takođe nastavilo se sa utvrđivanjem obala reke.

Pre migrantske krize, žitelji Orestije, Sakosa, Nea Vise, i drugih sela i gradova slobodno su mogli da priđu reci i tamo pecaju ili se kupaju. Ipak, čak i tada postojali su delovi zabranjeni za civile.

Grci i Turci - kako je sve počelo, zašto je reka Marica važna ovoj pravoslavnoj zemlji

Reka Marica (na grčkom Evros) izvire u Bugarskoj i predstavlja sliv svih reka geografske regije Trakija (oblast dele Bugarska, Grčka i Turska). Od 212 kilometara grčko-turske granice u Trakiji, koritom reke prolazi 201 kilometar linije. Iako nije plovna, Marica je velika reka. Na nekim delovima tok je moguće pregaziti, u drugim delovima brzina vode je ista kao na planinskim potocima - negde je korito duboko i do 40 metara, te je tu moguće korišćenje plovila.

Do sada su migranti uglavnom tražili plitka mesta kako bi pregazili reku, jer jake struje mogu da odnesu plivače.

Iako su Grčka i Turska primljene u NATO istog dana, 2. februara 1952, neprijateljstvo dveju zemalja traje već stotinu godina. Ceo region Trakije sve do 1912. pripada Otomanskom carstvu, a posle Prvog balkanskog rata teritoriju dobija Bugarska. Posle poraza Bugarske i Osmanlija u Prvom svetskom ratu Grčka dobija deo Trakije i nastaje sadašnja granica. Kada je okončan Grčko-turski rat, 1919-1922, potpisan je sporazum o razmeni stanovništva, a time se formiraju sadašnje države.

Ipak, Republika Turska 1923. vrši invaziju preko reke Marice, koristeći krizu u odnosima Grčke i fašističke Italije.

Normalizacija grčko-turskih odnosa počela je sredinom pedesetih godina 20. veka.

Prvi granični prelaz otvoren je tek 1952, i to između Kastanjesa i turskog sela Karagač. Drugi granični prelaz otvoren je južnije na mostu preko Marice između Kipoija u Grčkoj i Ipsale u Turskoj, 1962. godine. Ali uprkos tome, kada god bi se zaoštrili odnosi dveju zemalja, granica je dodatno utvrđivana. Vojska je preuzimala vlast u nekoliko navrata u obe zemlje, i to su bili periodi militarizacije.

Uz to, 1955. godine Turci su izveli pogrom Grka starosedelaca u Istanbulu, kada je ubijeno oko 30 ljudi, a nekoliko hiljada njih je brutalno prebijano na ulicama i u domovima.

U dva dana septembra te godine uništeno je više hiljada grčkih domova, centara kulture, radnji i crkava.

Besna rulja, organizovana od tadašnji turskih vlasti, pored Grka kidisala je i na Jevreje i Jermene.

Sledeći put granica se utvrdila tokom kiparske krize i invazije Turske na Kipar.

(Ekipa telegraf.tv)