Neverovatne sudbine, kakve ni Holivud ne bi smislio: Ljubavne priče koje su spojile Srbiju i Izrael

Kažu da ljubav ne poznaje granice. Da je ona strpljiva, nežna i bezuslovna, da ne pravi razlike između rasa, nacija i religija i da za nju ne postoje prepreke.

Da ta ljubav zaista ne poznaje granice, dokazali su parovi sa kojima je razgovarao Telegraf.rs. Zahvaljujući Ambasadi Izraela u Beogradu intervjuisali smo šest mešovitih parova koji su svoju sreću našli sasvim slučajno, neki čak daleko van granica svoje države, a Dan zaljubljenih je pravi trenutak da pročitamo nešto o njima.

Oni su za naš portal ispričali gde i kako su se upoznali, kako su odlučili na kojoj adresi će stanovati, kao i da li je uopšte bitno ko odakle dolazi.

Ovo su njihove priče.

"Tako je zapisano"

Kada je Roksandra Edlinger Petrović na Dan zaljubljenih ušla u jedan restoran u Budimpešti, gradu u kom je tada živela, nije ni pomislila da će baš tu upoznati svog budućeg supruga. Radilo se o Ričardu Edlingeru, dirigentu Bečke filharmonije, tada jednom od najvećih dirigenata sveta.

- Prišao je, predstavio se i seo za naš sto. Malo po malo, mi smo se zbližili. Zaprosio me je, venčali smo se, a onda i dobili bebu Saru - ispričala nam je Roksandra.

Ričarda je tadašnji ministar kulture Austrije poslao da napravi prvu holokaust simfoniju povodom otvaranja Muzeja holokausta u Budimpešti. To je bio jedan od projekata u kom je učestvovao čak i oskarovac Maksimilijan Šel.

Ričard je imao veliki tim oko sebe, ali Roksandra navodi da nije poznavala nikoga i da je beba bila sve o čemu je razmišljala. Njen muž je, kako kaže, često pominjao Davida Rabinoviča, kog je nazivao mlađim bratom. Premijera simfonije je trebalo da se održi 22. novembra 2005. godine, nakon čega bi bila održana i u Jerusalimu, Njujorku, Beču, Minhenu i Varšavi. Kao neko ko je živeo u Minhenu 10 godina, David je tamo bio zadužen za sva jevrejska kulturna dešavanje.

- Ričard je jedno veče, to je bio 9. na 10. novembar, bio sa Davidom, vratio se kući, pričao sav oduševljen. Legli smo prilično kasno, oko dva posle ponoći i oko 6 sati ujutru ja čujem jedan strašan zvuk. S obzirom na to da mi je mama radila ceo život sa srčanim bolesnicima, ja sam znala da je infarkt u pitanju - seća se Roksandra.

Nažalost, Ričardu nije bilo spasa.

- Jedino koga sam znala iz tog tima bila je jedna devojka koja je pomagala Ričardu. Nju sam pozvala da joj saopštim, a s obzirom na to da sam bila u Budimpešti, još ne poznavajući mađarski jezik, kućna pomoćnica je pozvala Hitnu. Izvukli su me iz sobe i u tom trenutku sam osetila nekog iza sebe, koji me je, kako sam ja gledala u telo koje su iznosili, zgrabio, okrenuo prema sebi. To je bio gospodin David Rabinovič, moj sadašnji suprug - navodi ona.

Kako dodaje, jedno drugo su tada prvi put videli. David joj je kasnije priznao da je znao da nju više nikada neće ispustiti iz ruku.

- Ričard je preminuo 10. novembra 2005. godine. Trebalo je tu skoro dve godine da se David i ja zbližimo jer je sve bilo jako sveže.  Otimali smo se i jedan i drugi tome, ja apsolutno nespremna za brak, nisam pomislila da ću ikada više stupiti u bilo kakvu vezu, ali tako je bilo zapisano, predodređeno unapred. Nešto tako veliko je moralo da se desi da bismo se nas dvoje spojili i tako kreće naša priča - objašnjava Roksandra.

Uz Saru i Davidovo dvoje dece iz prethodnog braka, zajedno su dobili još dvoje mališana, ćerku Nanu i sina Lea.

Živeli su u Budimu godinama, a onda sasvim slučajno svoj život nastavili u glavnom gradu Srbije. Presudni uticaj na to imala su upravo deca.

- David je 2013. godine otvorio u Beogradu humus bar zajedno sa još jednim Izraelcem, koji nas je nažalost prevario. Deci je 2016. u junu počeo raspust i ja kažem Davidu da idem u Beograd samo da vidim šta ćemo s tim i vraćam se. Međutim, ja ostanem dva meseca, pronađem deci školu, a kada su dečica, koja su išla u britansku školu, osetila Beograd, Srbiju, našu zemlju, odlučili smo da ostanemo godinu dana - navela je Roksandra. Ubrzo nakon toga, svojoj porodici se pridružio i David, pa su tako njih petoro život nastavili ovde.

I David i Roksandra tvrde da su Srbi i Izraelci "braća koja su razdvojena negde na rođenju". Navode da dva naroda vode ista moralna načela i isti stavovi, mentalitet i verovanja. David čak navodi primer Rabina Alkalaja, pisca i veroučitelja čije ideje se smatraju pretečom cionizma, a koji je iz Zemuna, gde jedna ulica nosi njegovo ime.

Kaže da je ono što je tipično i za Srbe i za Izraelce to da su glasni, ali da imaju veliko srce.

Roksandra kaže da je Izrael danas ono kako se nekada živelo u Srbiji i citira jednog prijatelja koji je rekao: "Ljubomoran sam na Izraelce ne zbog toga šta imaju, nego na to koliko vole svoju zemlju i jedni druge".

- To je ono što smo mi ovde u Srbiji zaboravili - dodaje ona.

David je saglasan i kaže da Jevreji nemaju izbora nego da vole svoju zemlju.

- Nemaju izbora jer ih ne vole sve okolne zemlje. Jevreji u dijaspori su toliko godina morali da se izdvajaju, inače bi nestali kao i neki drugi narodi. Jevrejska nacija još postoji jer nisu asimilirali - navodi David.

Kako kaže Roksandra, kao jedinu razliku između dva naroda može da navede odgajanje dece.

- I jedni i drugi čine sve za decu, šta god da radimo, radimo za njih, ali ja sam primetila kod sebe da malo više razmazim decu. Dovedemo do toga da ne mogu sami da se suoče sa sobom jer i njihove obaveze preuzimamo na sebe. David se tu jako ljuti u smislu da ih ja ne osposobljavam za život - navodi Roksandra.

Ova porodica danas živi u Beogradu i tvrdi da poštuju sve običaje. Pridržavaju se tradicije, te odlazak i u crkvu i u sinagogu nije ništa neobično. U njihovoj kući govori se čak pet jezika, srpski, hebrejski, engleski, nemački i mađarski, a naglašavaju da se o pitanju porekla i religije uopšte ne treba raspravljati, te da je najvažnije ko iz kakve porodice dolazi. Uz to, David citira autora Dipaka Čopru: "Bog je ljudima dao istinu, a onda je došao đavo i rekao hajde da to pomešamo i nazvao je religijom".

Slučajan susret u Tel Avivu zbog košarke

Ella Landesman i Petar Arsić su se upoznali u Tel Avivu pre 16 godina. Ona je studirala, a on igrao košarku.

Odluku o tome gde će živeti nisu doneli teško. Kako kaže Ella, Petar je želeo da žive u Srbiji i ona je pristala. Pošto Srbe i Izraelce smatra jako sličnim narodima, nije joj bilo teško da se navikne na život ovde.

Za Srbe i Izraelce kaže da imaju sličnu energiju, da su glasni, srećni i nasmejani, te da im je zajedničko to što su druželjubivi, otvoreni i nalaze se jedni drugima u nevolji.

Ono što joj je bilo teško je prilagoditi se drugačijoj organizaciji u državi. Srbe smatra opuštenijima, a za Izraelce kaže da vode zdraviji život. Baš zbog toga joj je srpska hrana čudna. Količine hrane i vrste jela koja se jedu za proslave i praznike su joj neverovatne. Navodi i jedan zanimljiv primer - "majonez i šunka, neverovatan spoj, ali nije zdrav. Možda jeste ukusno, ali je neverovatno".

Ella navodi da mešoviti brakovi u Izraelu nisu česti, a dodaje da verovatno ni Petru nije bilo baš lako, ali da je sve vredelo. Ella i Petar danas žive u Srbiji i imaju četvoro dece.

Bekstvo iz Jugoslavije u Izrael

Yudita Zekić Cohen je imala samo 16 godina kada je zbog odluke njenih roditelja došla u Izrael. Razlog njenog odlaska bilo je stanje u bivšoj Jugoslaviji, a posebno u Sarajevu gde je pohađala srednju medicinsku školu. Nakon četiri paklena meseca u tom gradu, vratila se u Srbiju, a onda ju je put odveo u daleki Izrael.

- Kada sam započela neki novi život u Izraelu mislila sam da sam došla u mirniju zemlju, mada ni ovde nije bilo sjajno i stalno sam živela u zabludi da će biti bolje i da ću napokon živeti miran i normalan život. U međuvremenu sam se trudila da završim školu i da zaradim, a bilo je teških dana za koje danas mogu da kažem da sam s ponosom izdržala. Ovde sam već 27 godina - ispričala nam je ona.

Svog budućeg supruga Zeeva Cohena upoznala je 1999. godine na studijama i pre nego što se išta dogodilo između njih bili su čak četiri godine prijatelji. On je rođeni Izraelac čiji su roditelji i preci davno došli u Izrael. Sa mamine strane su se doselili iz Maroka, a sa tatine iz Sirije. Jevrejskog su porekla i jako posvećeni veri.

- Bili smo bliski četiri godine pre početka naše ljubavne priče. Ta promena je bila drastična i meni i njemu, ali ljubav je jača od svega. Odmah smo odlučili da započnemo zajednički život pod istim krovom pre nego što se odlučimo za brak, i tako smo živeli do kraja 2008. godine - kaže Yudita i dodaje da je baš zbog te veze i ostala u Izraelu, iako je malo falilo da se vrati u domovinu.

Yudita i Zeev su se venčali krajem 2008. godine. Skromno venčanje je, kako kaže, održano u Srbiji.

- Meni je bilo važno da moja porodica bude uz mene, a njemu je bilo važno da na našoj svadbi bude barem jelovnik sa imalo košera koji on poštuje od rođenja. To je bio prvi put da sam morala da se suočim sa situacijom kako uklopiti naše i njihovo, a da svi budu zadovoljni. Ja sam se pobrinula da on kao mladoženja polomi čašu nogom, to je još jedan običaj na izraelskim svadbama - navodi ona.

Kako dodaje, posle svadbe je bilo jasno da više potencijala za uspešan život imaju u Izraelu, te su se tako odlučili da život nastave tamo, ali kako naglašava, nikad se ne zna šta dalje, pa je posao vodi čak u Crnu Goru.

Danas oni imaju dvoje dece, desetogodišnju ćerku Hilu, čije ime u prevodu znači "sveta kruna" i osmogodišnjeg sina Josija.

Yudita tvrdi da su Srbi i Izraelci slični samo po upornosti ka svojim ciljevima i da osim toga nemaju baš mnogo sličnosti.

- Srpski narod je mnogo ljubazniji i toplina i ljubav je uvek prisutna među ljudima. Izraelski narod toplinu i ljubav pokazuje samo bliskim osobama, ne u širem krugu. Srpski narod živi polako, dok Izraelci žive 200 na sat. Znam da se odmorim tek kad dođem u Srbiju i zato praktikujem da dođem 2-3 puta godišnje na porodični odmor - navodi Yudita.

Kada je reč o običajima, Judita kaže da je prihvatila da se u jednoj kući moraju poštovati samo jedna pravila.

- Po jevrejskoj veri strogo je zabranjeno jesti svinjsko mesto, a to moj muž poštuje od rođenja. Pored toga, ne jedemo mesne i mlečne proizvode skupa i ne koristimo isto posuđe za obe vrste hrane. Sve ovo je na početku bilo teško prilagoditi, ali i decu danas tako vaspitavam jer je nemoguće drugačije - navodi ona. Ipak dodaje, da se u njenoj kući obeležavaju i srpski i jevrejski praznici.

Za kraj, Judita navodi da je ljubav uvek pobeđivala i pravila čuda i u veri i u narodu i na čitavoj planeti.

Od Njujorka, preko Praga, do Tel Aviva

Jelena Weisman je svog supruga upoznala u dalekom Njujorku 2015. godine. Sreli su se sledeće godine u Pragu, kada su i otpočeli vezu, a onda su se 2017. godine i venčali.

- Upoznali smo se dok sam ja bila na doškolovavanju, malo smo se dopisivali i po mom povratku u Srbiju odlučili smo da se sretnemo u Pragu. Nakon dve godine venčali smo se u Beogradu. Odluku o tome gde ćemo živeti ostavili smo za kasnije pošto se moja majka razbolela nakon našeg venčanja i nažalost preminula par meseci kasnije. U tom teškom periodu obradovala nas je vest o trudnoći - ispričala nam je Jelena.

Ćerka Ema rodila se 2018. godine, a kada je beba imala tri meseca, sada tročlana porodica se preselila u Izrael.

Jelena tvrdi da su Srbi i Izraelci slični kada je reč o uživanju u izlascima, hrani i piću. Kako kaže, restorani i kafići u centru Tel Aviva su puni non-stop i rade po ceo dan. Razlikuje ih, kaže. to što su Izraelci štedljivi, a naš narod baš i ne.

Jelenu iz tamošnje vere fascinira jedna stvar - poštovanje ženskog roda.

- Tora kaže: Bog je na zemlji imao puno posla pa je zato stvorio ženu. I oni zaista tako žive, ovde žene uživaju veliko poštovanje - kaže Jelena.

Kako dodaje, vremena kada se na mešovite parove gledalo sa čudom polako ostaju iza nas.

- Hoću i želim da verujem da je ljubav najbitnija i da ako postoji ljubav sve ostale razlike se prevaziđu - naglasila je ona.

Prijateljstvo pa brak

Ilana Marković Perec živi u Izraelu od 1993. godine, a svog sadašnjeg supruga upoznala je pre 18 godina kada su joj ga prijatelji preporučili kao pouzdanog za ugrađivanje klima uređaja.

- To poznanstvo se pretvorilo u obostranu saradnju. On meni usluge oko klime, struje i hladnjaka, što mu je profesija kao privatnik, a ja njemu usluge šišanja. S vremenom se to pretvorilo u prijateljstvo, a nakon par godina i u ljubav koja i dan danas cveta - rekla nam je ona.

Sumnje oko destinacije na kojoj će živeti nije bilo jer Ilana kaže da nije ni pomišljala da se vrati u Srbiju.

- Imam sina od 18 godina kom je otac takođe Izraelac i kog nikad ne bih odvojila od njega. Isti je slučaj i sa mužem, koji ima četvoro dece iz prethodnog braka. Mi volimo Srbiju i često dolazimo, ali samo na odmor - navodi ona. Njih dvoje imaju i jedno zajedničko dete.

Za dva naroda kaže da su veoma slični, da su patriote, gostoprimljivi, velikog srca, saosećajni, ali i kratkog fitilja.

- Najveća razlika je u kulturi ponašanja i tu najviše mislim na lepo i kulturno ponašanje, red i disciplinu kao i poštovanje starijih i nadređenih. Ponekad mi se čini da ovde nisu čuli za tako nešto, a najžalije je u tome što sa vremenom i sami postajemo takvi jer nemamo izbora - navela je ona.

Iako je i sama poreklom Jevrejka, po babi od majke, Ilana nije imala priliku da se upozna sa jevrejskim običajima, već je odrasla na srpskim.

- Srbi su divan narod, ali nažalost nesrećan. Meni lično nije problem bio nijedan običaj, oni su veoma lepi i čak više poučni. Kako su moja deca Izraelci i Jevreji, jako mi je važno da odrastu u osećaju pripadnosti ovog naroda i područja. To je nešto što meni lično danas fali jer su mi srce i duša podeljeni na dve pripadnosti, a s tim nije lako nositi se kroz život - naglasila je ona.

Kompromisno rešenje - Niš

Jakob Kevorkian je u Srbiju stigao kao turista. Upoznao je suprugu tako što mu je trebalo putno osiguranje, pa su ga uputili kod nje. Počeli su da izlaze, a kada se vratio u Izrael, vezu su održavali preko interneta.

Jakob kaže da je posle veridbe bilo poteškoća koje se tiču dokumentacije za sklapanje braka i samog zakona u Srbiji, ali i to se nekako rešilo 2013. godine.

Kako dodaje, bilo je teško odlučiti gde će da žive jer je on hteo da se vrati u Izrael, kao i njegova porodica, a njeni roditelji nisu želeli da se ona seli iz Srbije.

- Na kraju je napravljen kompromis - kaže on i odluka je pala na Niš, iako njegova supruga nije odatle.

Kako naglašava, mnogo su se borili za ljubav i kaže da je vredelo jer imaju porodicu, odnosno dvoje dece.

Jakob tvrdi da je istorija Srba i Izraelaca slična, i da je i jednom drugom narodu zajedničko to što više problema ima, to je uspešniji. Siguran je da bi neki srpski restoran ili kafana odlučno uspeli u Izraelu, a dodaje i da definitivno postoji velika razlika u hrani. Izraelci, smatra, žive zdravije.

- Srbi mnogo znaju o Izraelu i nijednog trenutka nisam osetio rasizam ili bilo kakvu odbojnost, a u drugim zemljama sam imao par neprijatnosti - navodi on i dodaje da ga ovde svi vole i zovu Izraelac.

Seća se i da mu je jedan prijatelj rekao da su žene u Srbiji odlične za ljude iz inostranstva, na šta je on odgovorio da zna jer ima "najbolju ženu na svetu".

(N. Z.)