12 ključnih momenata "braka" Velike Britanije i Evropske unije

Pre skoro četiri godine u Velikoj Britaniji je održan referendum o izlasku ove zemlje iz Evropske unije. Posle godina pregovora, nekoliko određenih datuma pa produžavanja roka, došao je dan kada će se odluka sa referenduma i izvršiti. Velika Britanija večeras u 23 sata po londonskom vremenu, u ponoć po našem, konačno prestaje da bude članica EU.

Britanci su u EU ušli 1. januara 1973. godine, a ovih 12 ključnih momenata obeležilo njihov odnos.

Velika Britanija podnela zahtev za ulazak u Evropsku ekonomsku zajednicu (1961)

Britanija je uvek bila na korak udaljena od vizije ujedinjene Evrope. To je bila vizija rođena nakon Drugog svetskog rata sa osnovnim ciljem udruživanja ekonomskih resursa koji bi, između ostalog, doveo i do toga i da se rat između Francuske i Nemačke nikada više ne ponovi.

Ipak, od početka je u pozadini stajalo veliko pitanje. Gde bi se tu uklopila velika ostrvska država Evrope? Tek četiri godine nakon osnivanja EEZ 1957. Velika Britanija je podnela zahtev za pridruživanje.

Zahtev je delimično bio motivisan strahom od izlacije jer je novi zapadni blok počeo da se stvara u Evropi.

Francuski predsednik Šarl de Gol uložio je veto na britansku prijavu 1963, pa ponovo 1967, a kao razlog je navodio britansko "duboko neprijateljstvo" prema evropskom projektu.

Tek nakon njegove ostavke 1969. dato je zeleno svetlo za početak pregovora o britanskom članstvu.

Britanija se pridružuje Zajedičkom tržištu (1. januar 1973)

Pregovori o pridruživanju bili su jednako teški koliko su se pokazali i pregovori o napuštanju Unije skoro 50 godina kasnije.

Velika Britanije je otkrila da je EK (kasnije postaje EU) pre svega zajednica zasnovana na pravilima, a ako si želeo da se pridružiš, ma koliko bio veliki, morao si da igraš baš po tim pravilima.

Bilo je argumenata o suverenitetu, poljoprivredi i slobodi kretanja radne snage.

Velika Britanije je postala članica Zajedničkog tržišta 1. januara 1973. uz malo pažnje - bila je nekolicina demonstracija "za" i "protiv".

- Ušli smo, ali bez vatrometa - glasio je jedan naslov "Gardijana".

Referendum o ulasku u Evropsku zajednicu - EC (5. jun 1975.)

Lider Laburista 1974. godine postao je Harold Vilson, koji je obećao da će ponovo pregovarati o dogovoru i onda održati referendum.

Pregovori nisu dobili nikakvu posebnu promenu, te je u junu 1975. održan referendum na kom su građani odgovarali na pitanje "Da li smatrate da Velika Britanija treba da ostane u Evropskoj zajednici?"

Ishod zapravo nikada nije bio upitan - 67,2 odsto birača glasalo je za ostanak.

Dogovor o korekciji budžeta (26. jun 1984.)

- Ono što tražimo je veliki deo novca nazad - rekla je premijerka Margaret Tačer 1980. godine.

Ona je i povela kampanju koja je zahtevala izmene u doprinosima Velike Britanije u budžetu EU.

- Želimo da vam kažemo da to ne možemo da priuštimo - rekla je ona.

U središtu njene žalbe bio je doprinos Velike Britanije zajedničkoj poljoprivrednoj politici (CAP). Tada je CAP činio 70 odsto budžeta EU, ali su korist od njega imale zemlje poput Francuske, a Britanija je dobijala relativno malo.

Bile su potrebne četiri godine da se stanje promeni.

Stupio na snagu Jedinstveni evropski akt (1. jul 1986.)

Uprkos svojim rezervama o mnogim aspektima evropskih integracija, Tačerova je bila jedna od pokretačkih snaga za stvaranje jedinstvenog evropskog tržišta.

U februaru 1986. godine potpisala je Jedinstveni evropski akt zajedno sa čelnicima drugih zemalja Evropske zajednice, koji se sada proširio na 12 država članica.

Cilj Tačerove bio je da se u potpunosti otvori tržište britanskim izvoznicima.

Govor Margaret Tačer u Brižu (20. septembar 1988.)

Smatra se da je govor koji je održala na Koledžu Evropa u Brižu bio odlučujući trenutak u vezi Velike Britanije sa evropskim integracijama. To nije bio izolacionistički govor - upravo suprotno, Tačerova je govorila o dugoj evropskoj istoriji Velike Britanije.

Potpisan Ugovor iz Mastrihta (7. februar 1992.)

Ideja sve jedinstvenije unije nikada nije napuštena, a Ugovor iz Mastrihta je bio još jedan korak u evropskim integracijama.

Ugovor je stvorio EU, postavio temelje za jedinstvenu evropsku valutu i osnovana je Evropska centralna banka.

Takođe je uvedena ideja o evropskom državljanstvu, zajedičkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici i bližoj saradnji o pitanjima policije i pravosuđa.

Crna sreda (1992.)

To je bio dan kada je Velika Britanija izbacila Mehanizam evropskog kursa (ERM), preteču evra. ERM je osmišljen kako bi održao stabilnost diverzivnih kurseva između valuta evropskih članica.

Ipak, Velika Britanija je napustila ERM, a vrednost funte je naglo pala.

Predstaljen evro (1. januar 2002.)

Jedinstvena valuta je najambiciozniji projekat EU, ali Velika Britanija nije bila u njemu.

Evro je lansiran 1999, ali je tek za Novu godinu 2002. nova valuta postala stvarnost za 300 miliona građana u 12 zemalja.

Britanija je odlučila da ostane van ovoga.

Veliko širenje EU (1. januar 2004.)

Evropska unija dobila je 10 novh članica, od kojih su osam bivše komunističke zemlje istočne i centralne Evrope.

Tadašnji premijer Toni Bler je to nazvao "Big Beng" i "velikom mogućnošću za Britaniju".

Potpisan Lisabonski sporazum (13. decembar 2007.)

Britanski premijer Gordon Braun nije prisustvovao potpisivanju, već se pojavio tri sata kasnije.

Sporazum je bio zamišljen da pojednostavi institucije EU kako bi one nesmetanije funkcionisale, ali kritičari u Velikoj Britaniji su to smatrali dodatnom pretnjom nacionalnom suverenitetu.

Kameron obećao referendum o izlasku iz EU (23. januar 2013.)

Dejvid Kameron je došao na čelo Kontzervativne partije 2006. godine, a onda je 2010. postao premijer.

Tri godine kasnije obećao je refrendum, a obećanje je ispunio.

Ishod glasanja je dobro poznat i ostalo je, kažu, istorija.

(Telegraf.rs/BBC/N.Z.)