Od odrastanja u Nišu do vrha sveta: Životna priča Dolores koja je razvila trobojku na Mont Everestu

Pre osam meseci srpska zastava vijorila se na najvišoj tački sveta, Mont Everestu. Razvila ju je Dolores Al Šalah (29), u želji da njena zemlja bude jedna od malobrojnih koja se našla tamo gde su malobrojni uspeli da kroče. Ali, osim srpske Dolores je na 8.848 metara nadmorske visine istakla i zastavu svoje druge domovine, Jordana.

Preporučujemo

- Rođena sam u Jordanu. Po krvi mi je poreklo iz Palestine, sa očeve strane. Ali po krvi mi je poreklo i iz Srbije, jer mi je mama Nišlijka. Tako se u meni nalaze obe strane: i srpska i jordanska. Iako sam odrasla u Jordanu, nešto me je oduvek vuklo za Srbiju. Zato ću uvek obe zemlje da gledam isto i svuda ću ponosno da ističem obe zastave – kaže Dolores na tečnom srpskom jeziku.

Dolores u pohodu na vrh sveta, Foto: Privatna arhiva

“Popela sam se na vrh sveta i umalo izgubila život”

Da se upusti u najveću avanturu svog života odlučila je još pre mnogo godina, nošena svojom energičnom prirodom koju “ne drži mesto”.

- Od malena sam bila veoma aktivna. Jedina sam od sestara iz familije koja je uvek bila u pokretu, imala višak energije, htela sam sve da probam. Dolazili smo svakog leta u Niš i uvek sam se pela na drveće, trčala po ulicama. Uvek sam imala to nešto što me vuče. Tako sam znala da ću celog života juriti avanture. Prvi veći izazov sam imala 2016. kad sam se popela na vrh Mera Pik u Nepalu, visok 6.476 metara. Bilo mi je jako teško, jer nisam navikla na planine, ali sam u isto vreme hrabar čovek, pa mi je bilo lepo. Sam početak ekspedicije na Everest nije bio težak. Obilazili smo male gradove po Kini, pa išli kolima do kampa na 5.300 metara. Zatim je krenulo planinarenje koje je trajalo satima i svakim satom ste sve dalji od bilo kakve civilizacije, a put je sve teži – počinje priču o svom pohodu na vrh sveta ova hrabra devojka.

Jedan od kampova u kojem je spavala, Foto: Privatna arhiva

Ekspedicija na Mont Everest trajala je dva meseca. Nesvesna da će to biti borba s najtežim uslovima, samom sobom, pa čak i smrću, Dolores se susrela sa daleko većim izazovom nego što je ikad mogla da pretpostavi. Dane su provodili pešačeći po nepristupačnim terenima, dok je noću, zbog nedostatka kiseonika i hladnoće koja “ledi krv u žilama” bilo skoro pa nemoguće spavati.

- Ne možete da se utoplite, šta god uradili. Zalede vam se noge, ruke, lice. Nisam mogla da hodam od hladnoće, ponekad ni da dišem. To nikad nisam mogla ni da zamislim da će mi se dogoditi. Porobudim se i moje noge neće da hodaju. Bilo mi je stvarno naporno i čudno. Telo vam svaki dan drugačije reaguje na takve uslove. Poslednji dani pre dolaska na vrh su mi bili najteži u životu. Kao što mi je i trenutak kad sam se popela na vrh Mont Everesta bio najlepši u životu – iskrena je Dolores.

Dolores je druga srpkinja koja je razvila zastavu na Mont Everestu, Foto: Privatna arhiva

Kako kaže, sva poteškoće s kojima se susrela tokom tih dana, razbile su se u paramparčad i pale u provaliju ispod Himalaja, čim je zakoračila na vrh sveta.

- Meni je to bilo kao: "Ja stojim na vrhu sveta, 8.850 metara!" Nisam mogla da verujem šta mi se dešava. Želela sam da osvojim planinu, vrh sveta, jer znam da nema puno ljudi koji su u tome uspeli. Znam da mnogi pokušavaju po dva, tri puta da ga osvoje i da mnogi nikad ni ne uspeju. Bila sam jako ponosna na sebe! Ipak, vi na vrhu možete da se zadržite samo 10, 15 minuta, jer telo ne može da opstane na tako velikoj nadmorskoj visini, iako udišete kiseonik iz boce. Telo sagoreva previše kalorija i umire, a i mnogo je opasno jer je gore temperatura 38 stepeni ispod nule. Razvila sam zastave svojih zemalja, nekoliko minuta uživala u neverovatnom pogledu i već je trebalo da krenemo nazad – priča alpinistkinja.

Tokom ekspedicije dva puta je imala blizak susret sa smrću, Foto: Privatna arhiva

Pakao koji je doživela tokom puta nazad će zauvek pamtiti.

- Dok smo silazili, jedan čovek ispred mene je umro zbog iscrpljenosti. To mi je stvorilo veliku paniku i šok. Mislila sam da ću tako nešto da vidim samo na filmu. Zatim sam doživela sopstveni krah: nisam imala vodu, hranu i počela sam naglo da gubim snagu. Bilo mi je mnogo hladno i samo sam želela da legnem da spavam. Onda sam se srušila na sred planine i polomila rebro. Uspeli su da me unesu u neki šator i snagom volje sam uspela da se oporavim. Mislim da je u meni proradila srpska tvrdoglavost i da sam rekla sebi: “Dolores, nećeš umreti ovde” - kaže ona uz smeh.

Na ekspediciji je upoznala ljude iz svih krajeva sveta, Foto: Privatna arhiva

“Nešto me je oduvek vuklo ka Srbiji”

Priznaje da je od majke Milanke nasledila tu tvrdoglavost, kao i neustrašivost, komunikativnost, ali i lepotu. Na tatu je povukla sposobnost i energičnost, pa je tako, kako kaže, izvukla najbolje i sa srpske i sa jordanske strane. Iako obe zemlje posmatra podjednako, detinjstvo više veže za Srbiju, tačnije Niš i Veliku Planu.

- Najviše se sećam sela, zelenila... Baš sam se uvek radovala da vidim prirodu, jer u Jordanu nema toliko prirode. Sećam se kako sam se igrala po ulicama sa društvom, kako smo bili slobodni. To me je uvek vuklo nazad u Srbiju. I sad kad dođem uvek se prošetam pored Nišave i Brzog Broda i podsetim se tih bezbrižnih dana. Volela sam i da odem kod bake koja je živela u Velikoj Plani i zajedno s njom berem krompir i krastavce u bašti. Jurila sam kokoške i stalno se igrala sa životinjama. Omiljeno sećanje na taj period mi je da sam uvek tražila da mi stave burence sa vodom u sred bašte da unutra sedim. I naravno - branje šljiva i pečenje rakije. Mislim da ljudi odavde nisu svesni koliko je dragoceno odrastanje u ovoj zemlji – smatra Dolores.

Dolores sa mamom i tatom, Foto: Privatna arhiva

“Mama i tata su se kao studenti zaljubili u Nišu”

Svoje neobično poreklo, ova devojka velikoj ljubavi svojih roditelja, koja se rodila na jugu Srbije i traje skoro četiri decenije.

- Tata je studirao građevinu u Nišu, a moja majka je bila učenica srednje medicinske škole kad su se upoznali. Kažu da su se zaljubili na prvi pogled i veoma brzo su se venčali. Tata je mislio da će biti problem zato što je on stranac druge vere, pa je otišao da pita njene roditelje da li može da bude sa mojom majkom. Baka i deka su videli koliko su zaljubljeni i nikad nisu pravili problem zbog tatinog porekla. Kad su završili studije, odlučili su da se odsele u Jordan. Iako sam išla u arapske škole, u kući smo uvek pričali srpski. Majka je imala želju da njena deca govore njen maternji jezik, a moj otac je naučio srpski dok je studirao, pa su zajedno u kući odlučili da nas nauče – kaže Dolores.

Snimke sa Doloresinog pohoda na vrh sveta, kao i priču o njenom odrastanju u Jordanu pogledajte u videu na početku teksta. 

(Ivana Nedić/ivana.nedic@telegraf.rs)