Istorijska ispovest: "Mog tatu je Martin Luter King nazvao najopasnijim rasistom u Americi"

Pegi Volas Kenedi imala je 8 godina kada je prvi put sagledala budućnost koja je čeka. Živela je u Klejtonu u Alabami, tada malom segregiranom gradu. Njen otac bio je Džordž Volas, budući guverner Alabame. I veliki protivnik crnaca.

Ostao je upamćen kako stoji na vratima škole, blokirajući učenike crnce da se upišu. Jednom je izjavio: "Segregacija sada, segregacija sutra, segregacija zauvek." Ipak, ta verzija njenog oca još nije postojala za Pegi Volas u nekoj 1958. godini.

Preporučujemo

Ona je taticu doživljavala kao šarmantnog čoveka koji joj je davao bombonice, nazivao je šećerom i koji nikada nije razgovarao o politici kod kuće.

Ali njen svet promenio se jednog dana kad ju je majka poslala u šivaru. Uspinjući se stepenicama začula je pogrdne reči na svoj račun i istrčala odatle. Nikada nije ništa rekla toj ženi. Ali danas ima mnogo toga da kaže.

Napisala je knjigu posvećenu izmirenju sa očevim stavovima. U njoj je prepričala kako je izgledalo odrastanje uz čoveka kog je Martin Luter King jednom nazvao "najopasnijim rasistom u Americi".

Printskrin: Youtube

I dalje se, kaže, susreće sa ljudima koji je osuđuju zbog onoga što je njen otac radio za života, iako danas već govorimo o čoveku čije kosti pokriva zemlja, već 21 godinu. Pegi, koja svoga oca nije doživela nikad gorim od sagregacioniste - rasistom na primer - kaže da je Džordž Volas smrt dočekao spokojno, tražeći oproštaj od crnačke zajednice.

- Nisam mogla da se ne zapitam kako bi se tok istorije mogao promeniti da su Martin Luter King i tata znali da će jednog dana, upravo ovde u Alabami, ta crna devojčica i ta bela devojčica koje se drže za ruke biti njihove kćeri - napisala je.

Reč je o događaju koji su obeležile upravo njih dve - na molitvi u martu 2015. godine kako bi obeležile 50. godišnjicu od izborenog prava glasa za crnce.

Danas je Kenedi pronašla svoje mesto kao aktivista i zagovornik građanskih i ljudskih prava. Živi u elegantnom domu u Montgomeriju u Alabami, sa suprugom u 45 godina dugom braku, koji je koautor njene knjige. Roditelji su dva odrasla sina - jednog ratnog veterana koji se borio u Iraku i jednog IT stručnjaka.

Na pitanje kako su primedbe drugih o njenom ocu uticale na njeno odrastanje, daje surovo iskren odgovor.

- Nisam znala o čemu razgovaraju, ali kasnije, naravno, jesam. Kada je 1963. godine inaugurisan, imala sam 12 godina. Stajala sam sa njegove leve strane kada je izgovorio te reči: "Segregacija sada, segregacija sutra, segregacija zauvek." Ljudi su samo vrištali i navijali.

Nisam razumela šta te reči znače.

Pet meseci kasnije, kada je stajao na vratima školske kuće na Univerzitetu u Alabami (neuspeli pokušaj da se blokira upis dva crnačka studenta), razumela sam ih. I u svom srcu sam pomislila da nije u redu.

Sećam se kada je čovek došao kod mog oca i rekao: 'Hvala vam što ste ih sklonili iz naših škola', sećam se da sam tada pomislila da oni pripadaju našim školama. Njegova politika nije bila moja politika - otkrila je deo svoje prošlosti, kao uporišne tačke na kojoj je gradila budućnost.

(Telegraf.rs/ edition.cnn.com)