Da li se u Boliviji dogodio američki puč ili je sprečena nova Venecuela?

Evo Morales, dugogodišnji predsednik Bolivije i jedan od predvodnika takozvanog "socijalizma za 21. vek" u Latinskoj Americi, prvo je dao ostavku na zahtev vojske, a onda i pobegao iz zemlje u Meksiko.

Tamo mu je predsednik Andres Manuel Lopez Obrador, takođe levičar, odobrio azil. Meksički ministar spoljnih poslova Marselo Ebrard obrazložio je davanje azila "hitnom situacijom s kojom se suočava u Boliviji, gde su mu život i sigurnost u opasnosti".

Sam Morales se pri objavi svoje ostavke predstavio kao žrtva "državnog udara", optužujući vojsku i opoziciju da "uništavaju vladavinu prava", a odmah nakon vesti o Moralesovoj ostavci usledio je niz takvih optužbi s raznih strana. Novi argentinski predsednik Alberto Fernandez, venecuelanski predsednik Nikolas Maduro, nikaragvanski predsednik Daniel Ortega, bivši brazilski predsednik (koji je nedavno izašao iz zatvora) Luis Inasio Lula da Silva, britanski vođa opozicije Džeremi Korbin i američki senatori i kongresmeni Berni Sanders, Aleksandria Okasio-Kortez i Ilhan Omar, svi odreda levičari, nazvali su Moralesovu ostavku pučem, piše Index.hr.

Morales na vlasti 13 godina, trebao je odstupiti još 2014. 

Istu optužbu o podrivanju demokratije je uputila i ruska vlada.

- Duboko smo zabrinuti što je tokom unutrašnje političke krize u zemlji vladina spremnost za traženje konstruktivnih rešenja dijalogom odbačena razvojem događaja u obliku organizovanog državnog udara - izjavilo je rusko ministarstvo spoljnih poslova u saopštenju.

Ruski predsednik Vladimir Putin, doduše, definitivno nije levičar, ali ruske vlasti i mediji redovno promovišu teorije zavera o izrežiranim "obojenim revolucijama" i pučevima u režiji SAD-a i njegovih saveznika, od Sirije preko Ukrajine do Venecuele, stoga najnovija optužba u slučaju Bolivije nije nimalo iznenađujuća.

No dok je Obrador predsednik Meksika manje od godinu dana, Morales je na vlasti više od 13 godina. To ne bi bilo posebno sporno - nemačka kancelarka Angela Merkel na vlasti je već 14 godina, a niko ne dovodi u pitanje njen demokratski legitimitet - da bolivijski ustav, kao i ustavi niza država širom sveta, ne ograničava maksimalni broj predsedničkih mandata na dva. Drugi mandat mu je istekao još 2014., ali on je tvrdio da se, zbog promene ustava u međuvremenu, njegovi mandati počinju "brojati" tek od onog drugog koji je počeo 2009.

"Puč" osuđuju Lula, Maduro, Korbin, Sanders, Okasio-Kortez i Kremlj

- Videti kako vojska s vlasti tera Eva Moralesa, koji je doneo toliki društveni progres, užasno je. Osuđujem ovaj puč protiv bolivijskog naroda i stojim uz njega za demokratiju, društvenu pravdu i nezavisnost - napisao je Korbin uz hešteg #ElMundoConEvo (Svet uz Eva), zanemarujući da je vojska to zatražila od Moralesa nakon nedelju dana krvavih protesta, kada je pretila eskalacija s daleko većim brojem mrtvih.

To see @evoespueblo who, along with a powerful movement, has brought so much social progress forced from office by the military is appalling.I condemn this coup against the Bolivian people and stand with them for democracy, social justice and independence. #ElMundoConEvo— Jeremy Corbyn (@jeremycorbyn) November 10, 2019

Doduše Korbin je i 2013., nakon smrti venecuelanskog predsednika Uga Čaveza, zahvalio ovom radikalno levom populisti "što je pokazao da su siromašni bitni i da se bogatstvo može deliti" te za "veliki doprinos Venecueli i čitavom svetu".

Thanks Hugo Chavez for showing that the poor matter and wealth can be shared. He made massive contributions to Venezuela & a very wide world— Jeremy Corbyn (@jeremycorbyn) March 5, 2013

Šest godina kasnije, Venecuela je u verovatno najvećoj humanitarnoj, političkoj i izbegličkoj krizi u svojoj istoriji; mnogi njeni građani su bez hrane i pitke vode, inflacija im je progutala plate, većina zemlje bila je najmanje nedelju dana bez struje u martu, a režimski odredi smrti ubili su oko sedam hiljada protestanata i drugih civila ove i prošle godine, prema izveštaju UN.

Paralele s Venecuelom

U Venecueli je takođe, prema tumačenju mnogih levičarskih lidera, analitičara, ali i Kremlja i njemu podložnih medija, došlo do pokušaja puča u američkoj režiji, i to uz pomoć predsednika venecuelanskog parlamenta Huana Gvaida, koji se proglasio predsednikom. Taj navodni puč nije uspeo, uprkos tome što su SAD i niz latinoameričkih zemalja priznali Gvaida za predsednika i zatražili od Madura da odstupi - venecuelanska vojska i ostale institucije nisu prihvatile Gvaidov poziv da otkažu poslušnost Maduru, za kojeg Gvaido i opozicija tvrde da se ilegalno održao na vlasti.

Gvaido ima vrlo dobre argumente za to: Maduro je 2018. osvojio drugi mandat na izborima koje su izborni posmatrači, politički stručnjaci i dobar deo međunarodne zajednice proglasili nezakonitom i nelegitimnom farsom - među ostalim, većina opozicionih kandidata nije se mogla takmičiti jer im je zabranjeno ili su u zatvoru ili egzilu. U isto vreme, moć je od parlamenta preuzela Maduru lojalna Ustavotvorna skupština, koju je s tim motivom i osnovao.

Na vrlo sličan način, Morales je sebi obezbedio četvrti uzastopni mandat na čelu Bolivije. Njemu odani Ustavni sud odlučio je da, uprkos ustavnom ograničenju, isto krši Moralesovo "ljudsko pravo" da se kandiduje i dozvolio mu da se opet takmiči za predsednika. Da stvar bude bizarnija, Morales je ovu odluku zatražio od suda nakon što je raspisao referendum o još jednom mandatu, što su bolivijski glasači većinski odbili.

Morales ignorisao referendum pa ukrao izbore?

A da apsurd upotpuni i dobra doza ironije, ustavno ograničenje o dva uzastopna mandata uveo je sam Morales. No 2006. je bila davno, a otada do danas očigledno je promenio mišljenje o pogubnom uticaju doživotne ili dugogodišnje vladavine jednog čoveka na demokratiju i pravnu državu.

Kao i Maduro, i Morales je u godinama na vlasti koncentrisao sve više moći, sabotirajući opoziciju i puneći nezavisne institucije lojalistima. Istini za volju, Morales nije ekonomski upropastio Boliviju kao što je to napravio Maduro s Venecuelom. Rast BDP-a je u Boliviji u proseku iznosio čak 5% godišnje, a ekstremno siromaštvo je prepolovljeno pod Moralesom.

No i on je, kao i Maduro, Kastro, Asad ili Putin, počeo sve besramnije trošiti nacionalno bogatstvo za vlastiti luksuz i izgradnju kulta ličnosti. Tako je, kako piše Majami Herald, nabavio predsednički avion vredan 38 miliona dolara i izgradio grandioznu predsedničku palatu iznad La Paza, ali i muzej posvećen samom sebi, vredan 7 miliona dolara.

Teško je braniti Moralesov izborni legitimitet

A kao i Madura, i Moralesa su opozicija i međunarodne organizacije, u ovom slučaju Organizacija američkih država (OAS), optužile da je ukrao poslednje izbore. Morales je, čini se, u tome bio još očigledniji nego neki drugi državnici koji se održavaju na vlasti izbornim manipulacijama - bilo "selektovanjem" opozicije ili direktnom krađom glasova. Naime, izborna komisija, takođe odana levičarskom lideru, najednom je prekinula brojanje glasova veče nakon izbora 20. oktobra, i to dok rezultat nije išao Moralesu u korist, odnosno prema njegovoj pobedi u prvom krugu.

U drugom krugu se, naime, predviđalo da će se opozicija ujediniti i pobediti ga. Ali 24 sata kasnije objavljeni su rezultati prema kojima Morales ima taman dovoljno glasova (10% više od vodećeg protivkandidata i bivšeg predsednika Karlosa Mese) za pobedu u drugom krugu. Morales i njegove pristalice tvrde da je to posledica brojanja glasova iz njegovih ruralnih uporišta, ali ovakva situacija već je u najmanju ruku sumnjiva.

Sumnje je potvrdila i već spomenuta Organizacija američkih država (OAS) koja je u svom izveštaju utvrdila "jasne manipulacije" na izborima i značajne "neregularnosti" od strane Izborne komisije, uključujući manipulaciju podacima i falsifikovanje dokumenata. Revizorski tim OAS-a preporučio je smenu diskreditorne izborne komisije. Morales je na to pristao, ali kasnije istog dana ipak je dao ostavku, kad su mu vojska i policija okrenuli leđa, insistirajući da neće biti njegov "politički alat" za obračun s narodom.

Bolivijci su uspeli proterati populistu s vlasti pre nego što se pretvorio u diktatora

Tako su Bolivijci uspeli ono što Venecuelanci, Rusi, Iranci ili Sirijci nisu: proterati autoritarnog i korumpiranog populistu, koji je očigledno izgubio izborni legitimitet, s vlasti.

S druge strane, simpatizeri Moralesa i čitavog južnoameričkog projekta "socijalizma za 21. stoleće" tvrde da izborna krađa nije dokazana, a da OAS nije verodostojna institucija jer je pod američkom kontrolom, kao što to na primer tvrdi američki levičarski nedeljnik Nation. To što su se optužbama pridružili Donald Tramp i drugi američki službenici došlo je samo kao potvrda ove teorije.

Mark Vajsbrot, direktor američkog Centra za ekonomsko i političko istraživanje, utvrdio je da nema dokaza da su izbori ukradeni, već da se radi o desničarskom puču koji podržava Trampova administracija.

For those who want to see what actually happened, some links: (1) https://t.co/6AIiN9G6NH2) https://t.co/0RrljlyZeF3) statistical analysis here: https://t.co/bbgk9Djs9B4) My interview last night on BBC TV World News: https://t.co/e8qlSCl9rA— Mark Weisbrot (@MarkWeisbrot) November 10, 2019

Doduše, ovde opet treba napomenuti da je isti taj Vajsbrot pre nekoliko godina objavljivao kolumne u britanskom Gardijanu s naslovima poput: "Žao mi je, mrzitelji Venecuele: ova ekonomija nije latinoamerička Grčka" i "Istina o Venecueli: revolt dobrostojećih, a ne 'kampanja terora'". Recimo samo da takve teze baš i nisu podnele test vremena.

A šta god mislili o optužbama za izbornu krađu, kad ih stavimo u kontekst kršenja navodne volje izražene na referendumu i kršenja ustava, kao i nasilnog odgovora policije na najmanje 1,5 miliona Bolivijaca koji su izašli na ulice, pri čemu je nekoliko ljudi ubijeno, Moralesov legitimitet gotovo je nemoguće braniti. Osim, naravno, za one koji međunarodnu politiku i kompleksna pitanja uspostave i potkopavanja demokratije, autoritarne vladavine u ime naroda, uzajamnog odnosa socijalizma i demokratije, kao i uloge narodnih protestantskih pokreta u borbi protiv diktature, svode isključivo na vulgarnu dihotomiju zapadnog, odnosno američkog "imperijalizma" s jedne i "antiimperijalizma" Rusije, Irana, Venecuele, Bolivije, Kube i sličnih zemalja s druge strane.

(Telegraf.rs/Index.hr)