Ispovest brata muškarca koji je ubio Kenedija: "Život mi se zbog toga pretvorio u pakao"

Pre 50 godina njegov stariji brat je jednog dana izašao iz kuće, odvezao se autom i ubio Roberta F. Kenedija. Bilo je to tokom njegove predsedničke kampanje. 6. juna 1968. godine, preminuo je, a njegov ubica, Sirhan Sirhan, koji je Kenedja upucao u glavu, osuđen je na smrt. Ta kazna mu je 1972. godine preinačena na kaznu doživotnog zatvora.

Munir, tri godina mlađi od Sirhana, svoj život je posvetio brizi od bolesnom bratu Adelu, koji je 2001. godine preminuo nakon borbe s rakom, te majci, koja je preminula 2005. godine nakon dugogodišnje bolesti zbog koje je ostala sliepa. U kući je danas gotovo sve u stanju u kakvom je bilo te 1968. godine. Munir čuva porodičnu fotografiju koja prikazuje petoricu braća, sestru i roditelje.

Slep je na jedno oko, pa mu smeta svetlo, zbog čega uvek nosi tamne naočare i živi u polumraku. Živi jednostavnim životom, bez supruge, karijere i s krstom bratovog atentata kojeg na leđima nosi već 50 godina. Nada se da će se uskoro vratiti kući, iako mu je već 15 puta odbijeno pravo na raniji izlazak iz zatvora.

- Samo želim da ga zagrlim i poželim mu dobrodošlicu - kaže Munir.

Dugo sanjani  život u SAD-u

Davne 1948. godine porodica Sirhan, hrišćani iz Palestine, napustili su svoj dom za vreme arapsko-izraelskog rata. Dobili su državljanstvo Jordana, no sanjali su o odlasku u Ameriku.

- Tada su Ajzenhauer i UN započeli program kako bi pomogli izbeglicama - objašnjava.

- Sirhan nije želeo da ide. Pobegao je dok smo se pakirali. Našli smo ga nakon nekoliko sati - seća se trenutka 1956. godine pre nego što je porodica krenula na put brodom u Njujork. Njihov je sponzor živeo u Pasadeni, zemlji sunca i ruža.

- Bio je to novi raj, u poređenju sa Jordanom - priča Munir. U početku im nije bilo lako.

- Ljudi su mislili da sam iz Meksika i pričali su sa mnom na španskom. Često sam se tukao pokušavajući da objasnim da nisam Meksikanac - priseća se.

Njihov otac nije mogao da se prilagodi životu u SAD-u, pa se vratio u Jordan nakon godinu dana. Pričalo se kako je tukao svoju decu, no Munir kaže kako to nije doživeo. Otac je u potpunosti izgubio kontakt sa porodicom i umro krajem 80-ih.

Ulogu oca preuzelo je dvoje najstarije braće, što i nije bilo tako lako za ostale, mlađe. Radili su puno i uspeli da kupe kuću. Kupili su i rekorder kako bi zabeležili srećne porodične trenutke provedene u smehu i pesmi.

Polako su prihvatali američki način života, uz dva psa, mačku i hrčka bili su tipična porodica. Redovno su odlazili u prezbiterijansku crkvu, pohađali školu koja im je bila u blizini. Nakon šestog razreda Munir je odustao od školovanja.

- Moje su oči bile slabe, nisam mogao da vidim ploču. Mislio sam kako ću mnogo više  da naučim van školskog sistema - naglašava.

Braća su raznosila novine, i dostavljala za lokalnu prodavnicu hranu i lekove. Sirhan je voleo da čita i sate provodio ispod drveta limuna, koje i dalje stoji u vrtu. Munir je voleo muziku, no njom se nikada nije bavio. Zaposlio se kao skladištar u lokalnoj radnji. Seća se kako mu šef nije mogao izgovoriti ime, pa mu je rekao: Zovite me Džo. I tako je i bilo.

Griža savesti zbog pištolja

Upravo zahvaljujući radu u toj trgovini Munir je nabavio pištolj, i to onaj koji će njegov brat iskoristiti kako bi ubio Kenedija.

- Početkom 1968. godine Sirhan me pitao mogu li da mu nabavim pištolj. Ja sam rekao da mogu i da ću da pitam - priseća se.

Jedan njegov kolega je imao prijatelja koji je prodavao pištolj. Ubrzo su se našli i postigli dogovor. I danas kada se toga priseća, Munir će reći kako je Sirhan pištolj dobio preko njega. Zbog toga se nije baš dobro osećao svih godina nakon, piše Vašington post.

U policijskim transkriptima intervjua iz 1968. godine stoji kako je Munir pokušao svog brata da odvrati od kupovine pištolja.

- Mislim da mu nisam kupio taj pištolj, tj. spojio ga s kolegom, stvari bi bile puno drugačije. Tada sam to mislio i pokušao da vidim jesam li ja nekako omogućio da se to dogodi - naglašava.

Tog kobnog jutra probudio ga je Adel, koji je svirao u arapskom klubu Fez u Holivudu.

- Rekao mi je da je Kenedi ubijen, a kako me probudio dok sam još bio pospan i nakon kratkog šoka ubrzo sam zaspao - priseća se.

Kasnije tog jutra na poslu je video sliku svog brata na televiziji dok je voditelj govorio: Ako neko zna identitet ovog čoveka, javite policiji.

- Čekao sam dok se slika nije opet pojavila. Tad sam bio siguran da je to moj brat. Potrčao sam prema šefu poslovnice, putem prosuo kafu koju sam nosio, i zamolio ga da mi pozajmi automobil da odem kući. Rekao sam mu: Mislim da je moj brat ubio Kenedija - seća se.

Drhtao je dok je to govorio svom bratu kada se vratio kući. Zapravo je mislio da je došlo do zabune, što se Sirhanu i ranije znalo događati. Posebno nakon što je pre nekoliko godina kažnjen zbog stopiranja. Nije znao da je trebalo da se javi na sud, pa je i dobio nalog, koji je još jednom došao u pitanje kada ga je policija zaustavila jer je vozio bos.

Munir i Adel otišli su u policijsku stanicu u nadi kako će razrešiti još jednu zabunu. No, to baš i nije bilo tako.

Niz teorija i niz pitanja

Ono što je njegov brat učinio te večeri u hotelu Ambasador bilo je dokumentovano. Mesec dana pre atentata Sirhan je u svoju beležnicu nekoliko puta napisao "R.F.K. mora da umre". Tokom suđenja izjavio je kako se toga uopšte ne seća. 4. jula uputio se u hotel s pištoljem napunjenim s osam metaka. Popio je četiri koktela.

Malo nakon ponoći Kenedi je završavao svoj govor u hotelu. Pratili su ga obožavatelji i nezvanični telohranitelji, među njima i Rafer Džonson i Rozi Grajer. U to vreme kandidate nije pratila policija ni tajna služba.

Sirhan se približio Kenediju i počeo da puca, a Kenedi je ubrzo pao. S dva metka pogođen je u leđa, a s jednim u glavu. Sirhana je policija ubrzo uhvatila, dok mu je prst još bio na okidaču. Uz Kenedija je pogodio još šestero ljudi, sa osam metaka. Petoro ih je ranio.

Sirhan je tada, a toga se drži i danas, govorio kako se ničega ne seća. Seća se samo kako je tražio kafu, pričao s mladom ženom, i nakon toga ničega. Sve do trenutka kada ga je uhvatila policija.

Bio je sitan i voleo je konje, a radio u staji. Njegova želja bila je da postane džokej, pa su se svi pitali šta ga je podstaklo na taj atentat.

Jedna od teorija je da je mrzeo Kenedija jer je podržavao Izrael u ratu 1967. godine. Munir je rekao kako Sirhan nikad nije govorio o mržnji protiv Kenedija, dok neki drugi članovi porodice nisu delili njegovo mišljenje. Ili je možda Sirhan, kako je mislio psihijatar Martin M. Šor, mrzeo svog oca koji ga je navodno zlostavljao i osvetio se na Kenediju kog je navodno doživljavao kao "simbolom" svoga oca.

Ili se jednostavno osećao kao gubitnik i hteo je da postane slavan?

- To je hrpetina gluposti. Mnogo će ljudi posmatrajući ovaj slučaj, doneti neke svoje zaključke - naglašava Munir.

Samotnjački život u očekivanju povratka brata

Munir već decenijama živi s osećajem frustracije i zbunjenosti.

- Kažem to zbog onih koji su voleli senatora. Misle da je priča zaključena, no svako ko malo bolje pogleda ceo slučaj, može da primeti kako je ostao niz neodgovorenih pitanja - dodaje.

(Telegraf.rs/Express.hr)