Zoran je posetio Venecuelu u najvećem haosu, a ovo su njegovi utisci iz nekada rajskog okruženja (VIDEO)

Zoran Marinović, poznati fotoreporter koji izveštava iz najopasnijih i najtraumatičnijih delova sveta, od Sirije i Iraka do Konga, proteklih nedelja boravio je u Venecueli, u kojoj sve ide po zlu: ekonomija je propala, društvo se raspada, glad i bolest šire se zemljom, a dva politička plemena, Madurovo i Gvaidovo, crveni i plavi, ratuju za vlast. On je u tekstu za Jutarnji.hr napisao svoje utiske iz Venecuele, počev od političara, pa do običnih ljudi, koji se svakodnevno bore sa velikim problemima i trude se da prežive. Posetio je i hacijendu porodice Brozović, koja je nekada važila za jednu od najbogatijih hrvatskih porodica u Venecueli. Tamo je razgovarao sa Berom Brozovićem, koji je nakon ove posete ubrzo i preminuo.

"U konferencijsku dvoranu uđe Huan Gvaido. Predsednik. El Presidente. Zgodan čovek, u besprekorno skrojenom odelu. Onako baš po meri. 36 godina. Obrazovan. Inženjer. Otac. Dostupan. Nasmejan.

Preporučujemo

Rukuje se baš sa svakim novinarom, ljubazno i pristojno. Pa čak i na provokaciju, ili glupost, uzvratiće osmehom i strpljivo odgovoriti. Na španskom. Na engleskom. Spreman je da pozira, ako želite selfi. Oseti se kako u nedostatku podrške vojske, koja bi trebala okruživati "El Presidentea", u ovom trenutku mu je ipak najjače oružje PR. Odnosi s javnošću. Rekao bih: elitista iz udžbenika.

Njegov oponent Nikolas Maduro, pravi "El Presidente" ili tek uzurpator, zavisi od političkog stava i odabira, potpuna je suprotnost. Do nekadašnjeg brkatog vozača autobusa, sindikaliste, revolucionara nasleđene revolucije, socijalista, gotovo je nemoguće doći.

Ali iza njega na svakoj konferenciji za novinare stoje ljudi u uniformi. Oficiri. Generali. Dobio ih je od još jednog voljenog vođe, Čaveza. Tu je ona razlika. Dok on drži govore o spoljnim neprijateljima, urotama, imperijalistima, oni i dalje stoje.

Foto: Tanjug/AP

Venecuelski generali, podebljani ruskim savetnicima i kineskim kapitalom, strpljivo čekaju rasplet ove ipak nejasne i neodržive situacije. Dok je petrodolar punio njihove račune, lojalnost je bila neupitna. Otkad je PDVSA, nacionalna naft­na kompanija, došla pod embargo, dolari se odlivaju, a vrlo retko ili nikako slivaju u džepove, a to generalima nikako nije po volji ni po ukusu. Inače PDVSA ujedno je najveći sponzor vojske, isplaćuje plate vojnicima, a time je i kupac nacionalnog mira. Privremenog.

Na početku celog ovog "El Presidente" konflikta desetak generala dalo je podršku Gvaidu, ali otkad on spominje stranu vojnu intervenciju, svi su odstupili od dogovorenog i izjavili da se ne bi upletali u takvo vrzino kolo. Od tog trenutka Gvaidu je preostao samo narod. Deo naroda. U najboljem slučaju pola. Vojska Maduru. Sva. I tu je najveća razlika. Tu je ključ problema.

Da skratim. Venecuela ima klasičan problem zemlje trećeg sveta koja postaje predmet interesa prvog sveta. Prebogata da bi bila prepuštena samoj sebi. No jedina je sreća u celoj ovoj nesreći što carevi još nisu odlučili da se igraju rata.

Karlem Tomislav Zagorščak, oprezno, zatvara teška vrata blindiranog terenca. Kad otvorim prozor, uz put, da zapalim cigaretu i pogledam brojne punktove, na kojima vojska zapravo samo lenčari u hladovini, on ga refleksno zatvori. Priča o Hrvatskoj, domovini svog dede, Mariji Bistrici, Zagorju, sve lepo što kaže odnosi se na daleku domovinu. Kad zastane, samo kratko opiše ono s druge strane zatamnjenog stakla: "Vidiš, bar je dobro u svemu ovome što više nema gužvi na autoputu.

Foto: Tanjug/AP

Za ovu relaciju od centra do Altamire, koju pređemo za 10 minuta, nekada je trebalo sat ili više. Jedini je problem kad se pokvari neki auto. Ljudi ga ostave posred puta, jer nemaju novac ni za popravku ni za delove. A teško je uopšte naći nekoga ko bi ga mogao popraviti. Svi koji su mogli otišli su iz zemlje. Oko četiri miliona ljudi. I još odlaze. Netragom."

Okružuje nas beskraj kućica, naslaganih uz brežuljke kao lego kocke, zovu ih rančosi, kao brazilci favele. More divlje gradnje, koja prkosi redu i gravitaciji. Sklepani domovi od reciklirane cigle, kartona, drveta. Upravo u rančosima predsednik Maduro stvara kolektivose. Naoružanu paravojsku odanu voljenom vođi i Revoluciji. Bar za sada.

"Zato nam je blindiran auto. Staneš na semaforu, oni razbiju staklo, uskoče u auto i odvedu te negde. Onda traže otkupninu. Krenu od milion dolara, a ako se proces otegne, a u međuvremenu shvate da ipak nisi milioner, i dosadi im da te hrane i čuvaju, na kraju priče spremni su na otkupninu od par stotina dolara.

Ili neki bolji televizor. Plej Stejšn. Frižider. Bilo šta. Jedini je problem što to traje, dugo, ako su tanjih živaca, pošalju porodici prst ili komad uha, da se ne zaboravi, malo ubrza proces prikupljanja ili da ih ozbiljnije shvate. Kako god, to im je bolji posao od prodaje droge ili oružja".

Za drogu treba imati novac. "Ovde je gram kokaina oko 10 dolara, a mesečna plata šest dolara. Tako da su otmice, uz vrlo malo ulaganja u opremu i znanje, a u dosluhu s policijom, koja je zapravo i organizator svega, jedan od boljih poslova. Samo treba imati malo sreće i uhvatiti kapitalca. A takvih u Venecueli još ima."

Ulazimo u Petaru, najveći rančo u Južnoj Americi. Oko milion i po nikad prebrojenih duša tu diše, spava, umire, u sklepanim kockicama. Enrike Ciz­neros jedan je od vođa. Samo njegova reputacija i prošlost na ovom mestu drži nas podalje od problema. Bez njega, sada, tu... o tome bolje ne razmišljati. Na krovovima su promatrači. Neretko deca, tinejdžeri, kojima nijedan ulazak u favelu ne sme proći neopaženo.

Foto: Tanjug/AP

Čak i motociklisti moraju skinuti kacigu da bi otkrili lice. Ako procene da ulazak nije poželjan, odmah javljaju nadređenima pa onda, zavisno od težine problema, uzbunjuju nadalje sve u hijerarhiji. Do vrha. U tom, samo naizgled potpunom haosu sve je pod kontrolom.

"Vidiš ovaj ugao" pokazuje prstom na beznačajni beton izbušen rupama. "Sinoć su nam oni ku*vini sinovi tu ubili četvoricu. Platiće, kunem se Majkom Svetom. Platiće. A znamo i ko su."

FAES - Specijalna jedinica, osnovana 2017. godine za borbu protiv terorizma. Pa kako terorista u Venecueli nema, da tih 500 elitnih i vrlo dobro naoružanih vojnika ne bi dangubilo, okrenuli su se drugim oblicima borbe.

Foto: Tanjug/AP

Borbe za održivost sistema, borbu za delove kokainskog kolača te, na kraju, borbe za naručena otmice i ubistva. I najbitnije od svega, za konačno rešavanje pitanja političkih neistomišljenika. A dolasci kao oni prošle noći, pokrivaju baš sve oblike i namere postojanja. Pripadnici FAES-a i sami potiču iz favela. To su regrutovani, obučeni, naoružani donedavni pripadnici bandi. Ovaj put u službi sistema, izvan zakona, odrađuju prljavi posao za državu, usput stiču i korist.

Gospođa Đurđa Hrgetić divna je žena. Dok sedimo na tarasi njene kuće na periferiji Karakasa, u delu Bojera, povetarac miriše na more, mango pravi hlad, a kafa servirana na poslužavniku daje svemu miris doma. Hrtovi, egzotično cveće, trem... Gospođa Đurđa, iako ima 81 godinu, i dalje radi, odmereno zaključuje, a posebno uživa u debati.

Zapali cigaretu, priča o rodnom Lovincu u Lici dok gleda na planinu iznad Karakasa kao da je Velebit.

Foto: Profimdia

"Prodavali smo nekada 3.500 tona inoksa. Danas negde oko 60. Od prve plate mogla sam da kupim 17 pari cipela. Skupih. Danas mogu tri kilograma šećera. Četrdeset kamiona već dve godine leži na parkingu. Niti ih koristim niti ih mogu prodati. Devet od 10 skladišta je prazno. Zaista treba biti talentovan da se uništi ovako divna zemlja. Ali ja je volim. Puno mi je dala. A i ljudi ovde su dobri. Trpeljivi. Ne ko mi Hrvati koji stalno kukamo i očajavamo."

Razgovaramo dalje o tome šta je krenulo po zlu. Socijalizam je divna ideja, ali možda za debate na filozofskom fakultetu. Ili seminarske radove na sociologiji. Ništa više. Jednostavno ne postoji mehanizam, u ljudskom mozgu, koji bi vas naterao da radite za druge onako kako biste radili za samog sebe. I čim sve postane svačije, ujedno je i ničije.

Ostrvo Margarita nekada je bio karipski biser. Raj. Svaki dan bio je direktan let Berlin-Margarita. Sada ima samo jedan, tridesetominutni, do Karakasa. Većina hotela je zatvorena, ono nešto preostalih je prazno. Ulice su sablasno tihe. Tu i tamo koji štand sa povrćem, iznad plakata sa Čavezom i Madurom ispisano "otpor".

Časna sestra Ljilja Lončar vodi hrvatsko Udruženje Zdenac koja već pet godina deluje na ostrvu. Volonteri pomažu starijim osobama, organizuju deljenje hrane, dovode lekare u siromašne delove, školuju decu. U njenom prisustvu kukanje i prigovaranje, ono čemu i jesmo skloni, najstrože je zabranjeno. Greh. Stvari obavlja brzo i odlučno. Od kupovine kuće za udruženje, rasporeda aktivnosti, pa do nabavke lekova.

Foto: Tanjug/AP

"Teško je ovim ljudima. Nema tu izbora. Većina su ribari, a njihove žene čiste školjke. Zamisli da nakon celog dana zarade jednu kunu i 25 lipa (o.13 evra) Na kraju nedelje s tom zaradom ne mogu kupiti ni desetak jaja. I jednostavno čovek ne može okrenuti leđa. Napravimo ono što se može. I mala pomoć je ovde puno, jer nema ničega. Najgore u svemu prolaze deca. Oni koji su najmanje krivi izvuku najdeblji kraj. Deca i stariji. Po pravilu.

U celoj Venecueli bilo je petnaestak hiljada Hrvata, većina je otišla. Ostali su oni koji zbog ovog ili onog razloga nemaju izbora. A većinom se preživljava od pomoći rodbine, koja šalje novac. Bez toga bi bili gladni. Zamisli, živeti u tako lepoj kući, na moru, a ljudi nemaju novca da kupe hleb".

Sedamo u auto. Vozimo se ostrvom. Ljudi sede ispred kuća, dremaju, teraju muve, neki igraju domine, trzne ih tek prolazak retkog auta. I tako iz dana u dan. Posla nema. Markesovska atmosfera,

"Sto godina samoće", samo iščekujem Hosea Arkadija Buendiju da nam pokaže put. Zastanemo i pitamo gde je Berina hacijenda. Čovek leži u hladu, slamnati šešir mu prekriva oči, zavaljen da nas nije ni pogledao samo prstom pokaže još dalje. Muchas gracias, señor (Hvala vam puno, gospodine).

Foto: Tanjug/AP

Nakrivljena dvorišna vrata. Dve mršave kravice vezane za palmu. Automobil bez guma i stakala. Olinjali psi laju kao sumanuti. I uvek taj povetarac koji miriše na more. Bero leži na stolu ispred kuće. Dok mu divan karipski trem pravi večni hlad. Bero nije dobro. Ne može se da ustane sa stola. Mora u bolnicu, ali nema novca ni za prevoz. A kamoli za lekove i doktora.

Porodica Brozović nekad je bila jedna od najbogatijih hrvatskih porodica u Venecueli. Imali su fabriku plastike, pržionicu kafe, hacijendu. Stariji su polako umrli, mladima novi socijalistički sistem nije opraštao greške. Bero je voleo more više od pržionice kafe.

Ronio je. Bavio se biserima. Ženio se tri puta. Imao je konje. Polako su zatvorene fabrike, nestalo je novca, a tako i prijatelja. Ali imao je Bero more. Radio je 25 godina kao instruktor ronjenja. A onda ga je i zdravlje napustilo. Sada mu hranu donesu "neki domaći ljudi", naleti i naša časna, gospođa Vera, gospodin Mišo, bude malo jaja, povrća, pirinča. Šta god, dobro je.

"Volim Dinamo. Volim Zagreb. Samo da mi je još jednom videti taj lepi beli Zagreb grad. A Dinamo, to je pravi šampion" u dahu izgovori, s jakim kajkavskim naglaskom. Šalim se, kažem: "Bero, koliko ste u moru i pod morem, pa vi ste pravi Dalmatinac. A evo nije ni podne, a ležite u hladu."Nasmije se. Nije mu do smeha.

Juče je umro Bero. Zatvorio je oči, na zapuštenoj hacijendi, među palmama, na karipskom ostrvu, gde povetarac uvek miriše na more. Isto onako kako umire i Venecuela. Velika, bogata, slavna, spala je na prosjački štap. A negde u daljini, iza okeana, ostala mu je domovina, Dinamo, Zagreb.

I da. Zaboravio sam spomenuti demonstracije. Nasilje na ulicama. Bacanje kamenja na policiju, ispaljivanje suzavca na demonstrante. Crvene marame protiv plavih marama. Pendreke, gumene metke, paljevinu, krv - nisam spomenuo. A kako stvari stoje, i neću. Jer ovo je neka druga priča."

Foto: Tanjug/AP

Fotografije pogledajte OVDE.

(Telegraf.rs/Jutarnji.hr)