Tačka ključanja - Jerusalim: Šta se krije iza američkog priznanja Golanske visoravni, i zašto se ambasade sele iz Tel Aviva

NAJNOVIJA INFORMACIJA, 26. MART  - Ujedinjene nacije su se suprotstavile Donaldu Trampu rekavši da je status Golanske visoravni nepromenjen. Šta se krije iza svega toga?

Ne nazire se kraj sukobu između Izraelaca i Palestinaca. Nije moralo da se desi ovo poslednje raketiranje jevrejskih stambenih naselja od strane Hamasa, sa položaja u Pojasu Gaze, da bismo to znali, ali nas je svejedno na to bespotrebno podsetilo.

Preporučujemo

Premda se čini da ne postoji direktna veza između ovih događaja i kampanje koja vodi ka preseljenju stranih ambasada iz Tel Aviva u Jerusalim, i premda ekstremistima ni sa jedne ni sa druge strane (u ovom slučaju palestinskim radikalima) nije potrebno neko posebno opravdanje za bezumlje, sam događaj se ne može posmatrati van konteksta borbe za međunarodno priznanje jedinstvenog Jerusalima kao prestonice Države Izrael, niti van konteksta najavljenog američkog priznanja aneksije sirijske Golanske visoravni od strane jevrejske države, koji se može ispostaviti kao važniji i dramatičniji od svega ostalog.

Zbog toga je neophodno izvršiti kraću rekapitulaciju celokupnog ovog pitanja i svih događaja koji su odigrali poslednjih godina, kao i najave onih koji će se tek odigrati. U najkraćim crtama, koren spora seže na kraj Prvog svetskog rata kada je Osmanlijsko carstvo nestalo a Velika Britanija dobila upravu nad Palestinom, tačnije mandat od Društva naroda kojem je cilj bilo rešavanje problema budućeg statusa te teritorije.

Nisu ga rešili, niti su bili kadri da spreče masovno naseljavanje Jevreja na to tlo, uprkos tome što su ga zabranili. Nakon Drugog svetskog rata, krajem 1947. godine, Ujedinjene nacije su izglasale plan o podeli Palestine na jevrejsku i arapsku državu, sa Jerusalimom kao izdvojenim entitetom pod međunarodnom upravom.

Palestinske izbeglice tokom Arapsko-jevrejskog rata 1948. godine. Foto: Profimedia

Jevreji su prihvatili plan, Palestinci su ga odbili. Izbio je Arapsko-izraelski rat 1948. godine, u kojem je novonastali Izrael stajao sam protiv Egipta, Jordana, Libana, Sirije, Iraka i Saudijske Arabije — i pobedio. Usput, proterao gomilu Palestinaca i anektirao čak i ono zemljište koje im nije pripadala po planu, sa izuzetkom Zapadne obale koju je okupirao i anektirao Jordan, te Pojasa Gaze koji je zaposeo Egipat.

Najznačajnije od svega, Izrael je tada okupirao Zapadni Jerusalim koji je od samog početka tretirao kao svoju prestonicu; prvi premijer David Ben-Gurion izjavio je decembra 1949. da je izraelsko rukovodstvo samo silom prilika sedište vlasti organizovalo u Tel Avivu, a da je „za Državu Izrael oduvek postojala i zauvek će postojati samo jedna prestonica — Jerusalim Večni“.

Istočni Jerusalim ostao je pod kontrolom Jordana sve do Šestodnevnog rata 1967. godine, kada su Izraelci okupirali Pojas Gaze, Sinajsko poluostrvo, Golansku visoravan i — Zapadnu obalu skupa sa Istočnim Jerusalimom. 30. jula 1980. godine Kneset, izraelska skupština, izglasao je ustavni Zakon o Jerusalimu koji je taj grad proglasio „potpunom i jedinstvenom“ prestonicom. Vrhovni sud Izraela taj zakon interpretira kao akt aneksije Istočnog Jerusalima, mada se to nigde decidno ne pominje u samom dokumentu.

Ovaj čin Kneseta osudio je maltene čitav svet; Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ga je rezolucijom 478 dana 20. avgusta okarakterisao kao ništavan i proglasio ga kršenjem međunarodnog prava. Članice UN pozvane su da povuku svoja predstavništva iz Jerusalima, i da ih prebace u Tel Aviv; pozivu su se odazvale 22 od 24 zemlje koje su u tom trenutku imale svoja predstavništva u Zapadnom Jerusalimu (dok to nije postalo sporno pitanje), a dve koje to nisu učinile tada, Kostarika i El Salvador, učinile su to 2006. godine.

Avram Adan, potonji general-major, podiže izraelsku zastavu u Eilatu čime je 1949. godine okončan Prvi arapsko-izraelski rat i stvoren Izrael. Nazvana Mastiljavom zastavom, prosti čaršav sa dve nacrtane linije i zašivenom Davidovom zvezdom, postala je relikvija sama po sebi. Foto: Wikimedia Commons/Government Press Office (Israel)

U međuvremenu, Kongres SAD pod republikanskom kontrolom doneo je 1995. godine Zakon o ambasadi u Jerusalimu kojim je taj grad priznat kao nedeljiva prestonica Izraela, i kojim je upućen poziv izvršnoj vlasti da do 31. maja 1999. godine preseli tamo ambasadu. No, zakon je omogućio predsedniku da na svakih šest meseci potpiše odlaganje njegove primene, dok se ne steknu uslovi, što su radili svi predsednici do Trampa: Klinton, Buš i Obama.

Tramp je svoje prvo odlaganje potpisao juna 2017. godine, ali je odmah potom Senat jednoglasno izglasao rezoluciju kojom se obeležava 50. godišnjica ujedinjenja Jerusalima i kojom je Tramp pozvan da napokon primeni zakon. Krajem te godine Tramp je priznao Jerusalim kao prestonicu Izraela i najavio preseljenje, premda je morao da još jednom potpiše odlaganje. Konačno, 14. maja 2018. godine ambasada SAD je izvršila zvaničnu selidbu: u pitanju je bio pažljivo izabrani datum, pošto se tog dana slavila 70. godišnjica Deklaracije o proglašenju Države Izrael, odnosno — 70. godišnjica izraelske nezavisnosti.

Ovo je razumljivo izazvalo veliki bes među Arapima, posebno Palestincima koji su se tim činom osetili neposredno ugroženi. Status same Palestine još uvek nije rešen, i oni su svojevrsna država u oblaku koja je praktično pod izraelskom okupacijom (Jordan je nakon Šestodnevnog rata „poklonio“ Palestincima Zapadnu obalu koju je okupirao Izrael, dok je Egipat isto učinio sa Gazom, iz koje se Izrael pre petnaestak godina unilateralno povukao). De jure, Država Palestina postoji (mada je pravno gledano to pitanje sporno, recimo da de jure postoji) i njena prestonica je takođe Jerusalim, ali sa privremenim sedištem vlasti u Ramali na Zapadnoj obali.

Palestinci protestuju protiv Trampove odluke da preseli ambasadu SAD u Jerusalim. Foto: Davorin Sekulić/Klix.ba

Prema tome, priznanje Jerusalima kao glavnog grada Izraela od strane Sjedinjenih Država direktno je pristajanje na stranu jevrejske države u ovom sukobu, pošto i druga strana Jerusalim doživljava kao i prva. Razume se, Palestinci se ne bi bunili da je Tramp celoviti Jerusalim priznao za prestonicu Palestine, ali to je već primer nacionalne subjektivnosti koji nikome nije stran, i sa kojim smo i sami vrlo dobro upoznati; u teoriji, Palestinci hoće podelu Jerusalima po kojoj bi Zapadni bio prestonica Izraela a Istočni njihova (ovo je i rusko stajalište, i izgleda stajalište većine zemalja na svetu).

Samo jedna zemlja je do sada sledila primer Amerike, Gvatemala, tako da se trenutno samo dve ambasade nalaze u ovom gradu; Ekvador je to bio najavio pa odustao. U poslednjih nekoliko meseci više država je najavilo da planira, ili da će možda da počne da planira, preseljenje. Recimo Brazil, koji ima novog desničarskog predsednika Žaira Bolsonara, a pominjala se Češka, kao neke druge zemlje; upravo je sada rumunska premijerka Viorika Dančila najavila da će priznati Jerusalim kao prestonicu Izraela i da će početi prebacivanje ambasade.

Krajem prošle godine izbio je „skandal“ nakon što je Tomas Sandel (finski novinar i osnivač Evropske koalicije za Izrael, grupe koja lobira u korist jevrejske države u EU) izjavio da Angela Merkel navodno zivka lidere istočno- i srednjoevropskih zemalja i vrši pritisak na njih da ostanu u Tel Avivu, kako ne bi došlo do ugrožavanja nuklearnog sporazuma sa Iranom; navodno je telefonski razgovor po tom pitanju vodila i sa rumunskim predsednikom Klausom Johanisom (inače čovekom nemačkog porekla) koji je odmah kritikovao najavu svoje premijerke i najavio blokadu tog poteza.

Naravno, reč „skandal“ smo gore stavili pod znake navoda jer je u pitanju savršeno normalni oblik političkog delovanja koji ni jednom taboru nije stran (to jest: svi to rade), a kojem se pridao predimenzionirani značaj u izraelskoj štampi zato što je u pitanju delovanje nemačke kancelarke protiv navodnih ili umišljenih interesa Izraela. Pritom, ako je Merkelova to i radila, bez obzira na njenu motivaciju, delovala je sa ciljem poštovanja međunarodnog prava (ako to još nekoga zanima na ovom svetu).

Izraelska zastava vijori se iznad Jerusalima. U pozadini se vidi Kupola na Steni, koja se nalazi na Hramovnoj gori kojom upravlja lokalni muslimanski vakuf. Foto: Tanjug / AP

Naravno, kao što znate, ambasade nisu jedini oblici diplomatskih misija, postoje i konzulati. Trenutno osam zemlja, sve iz Evrope (ako Tursku računamo kao evropsku zemlju), ima konzulate na teritoriji grada Jerusalima; u pitanju su Belgija, Francuska, Grčka, Italija, Španija, Švedska, Turska i Ujedinjeno Kraljevstvo. Oni nisu neposredno akreditovani ni kod gradske uprave, niti kod Izraela niti kod palestinskih vlasti; čini se da postoje u skladu sa planom UN iz 1947. godine (koji veliki broj pravnika smatra jedinim validnim dokumentom i osnovom budućeg rešenja problema) po kojem je Jerusalim slobodni grad.

Gore smo već pomenuli da se sada govori i o tome da će Donald Tramp potpisati dokument kojim SAD priznaju suverenitet Izraela nad Golanskom visoravni, koja je i dalje pod njihovom okupacijom, i koja je po međunarodnom pravu deo Sirije. Ne i po izraelskom pravu, pošto je Kneset krajem 1981. godine doneo zakon kojim je anektirao tu teritoriju, premda ni to nije tako decidno formulisano. Savet bezbednosti je rezolucijom 497 i taj zakon proglasio ništavnim, ali pošto je u pitanju teritorija od vanrednog značaja za bezbednost Izraela, budući da se sa nje može praktično neometano raketirati cela jevrejska država, iluzorno je očekivati da se ona odrekne tog strateškog položaja bez sukoba.

Portparolka ruskog ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova kritikovala je ovaj najavljeni potez Trampove administracije, koja time deluje mimo Saveta bezbednosti, i nazvala ga direktnim kršenjem odluka UN. Ruska Federacija sasvim sigurno neće poći tim putem, kao što neće ni vodeće članice Evropske unije.

- Ovaj potez Amerike je ubadanje prsta u oko Arapima, izraz moći. Amerikanci su dali primer drugima kako da se ponašaju, a to nije dobro. Ujedinjene nacije moraju da stoje iza svojih rezolucija. Kada me pitate kakav će ovo imati odjek po pitanju Kosova, moram reći da mi ne smemo odustati od suvereniteta na Kosovu i Metohiji - kaže diplomata Vladislav Jovanović, bivši ambasador Jugoslavije.

Problem Izraela i Palestine tako velikom brzinom postaje jedan od glavnih kreatora sve većeg jaza između Vašingtona i njegovih tradicionalnih saveznika na Starom kontinentu. A posledice priznanja aneksije Golana mogu biti daleko ozbiljnije od američkog odgovora na pitanje Jerusalima.

(P. L.)