Venecuela je tri puta ratovala, a sada je na pragu je četvrtog: Poslednji sukob sa jednom evropskom državom trajao je samo mesec dana (FOTO) (VIDEO)

Venecuela svakim danom tone dublje u političku i ekonomsku krizu. U zemlji vlada pravi haos - nestašica hrane, lekova, vode, pa sada i struje. Vojska je i dalje odana predsedniku Nikolasu Maduru, dok veći deo međunarodne zajednice pruža podršku samoproglašenom lideru Huanu Guaidu.

Preporučujemo

Pojedini svetski mediji pored svega pišu da su protiv Venecuele moguće još strožije sankcije. Dodaju da ni vojna intervencija nije isključena, dok sa druge strane pojedinci misle da nijedna opcija zapravo nije najbolje rešenje za Venecuelu.

Ono što je u celoj priči posebno interesantno jeste činjenica, da bi ako dođe do rata, to bio četvrti sukob koji se vodio na teritoriji Venecuele. Ova država je do sada imala samo tri rata: od 1811. do 1823. godine - rat za nezavisnost Venecuele, od 1859. do 1863. godine - savezni rat i tokom 1908. godine - rat između Venecuele i Holandije.

Narod u Venecueli poručuje da želi slobodu Foto: Tanjug/AP

RAT ZA NEZAVISNOST

Rat za nezavisnost Venecuele bio je borba za političku i nacionalnu emancipaciju Venecuele između 1811. i 1823. godine. On je bio deo niza borbi za nezavisnost u Latinskoj Americi.

Nakon Napoleonove invazije na Španiju i nestanka vlasti španske monarhije nad kolonijama kreoli, koji su bili pod uticajem ideja prosvetiteljstva i Francuske revolucije, su na kongresu prvo proterali španskog guvernera Vesentea Emparana 19. aprila 1810. da bi 5. jula 1811. proglasili nezavisnost. Miranda je zaveo diktaturu.

Ubrzo nakon toga izbio je građanski rat između pristalica republike i rojalista koji su i dalje želeli zajednicu sa Španijom. Španska blokada, nedostatak sredstava i veliki zemljotres doveli su do poraza koje su 1812. nanele trupe pod Monteverdeovom komandom. Miranda se predao. Primirje je potpisano jula 1812. godine.

Bolivar i druge vođe su nastavili borbu u egzilu formirajući gerilske jedinice. Godine 1813. nakon niza borbi u Novoj Granadi i imajući podršku granadskog kongresa upao je u Venecuelu i nakon niza borbi ušao je u Karakas 6. avgusta 1813. Formirana je druga republika.

Bolivar je izvršio invaziju na Novu Granadu i izvojevao značajnu pobedu kod Bojače nakon koje su se ujedinile Nova Granada i Venecuele formirajući Republiku Veliku Kolumbiju.

Godine 1821. patriote su izvojevale odlučujuću pobedu u bici kod Karaboba nakon koje su u španskim rukama ostali samo gradovi Kumana, koji je ubrzo pao, i Puerto Kabeljo koji je bio pod opsadom dve godine i konačno se predao oktobra 1823. godine.

Španija je 1823. poslala flotu da povrati teritoriju ali je ona poražena u bici na jezeru Marakaibo. Rat za nezavisnost je završen u Venecueli i u narednom periodu Bolivarova Velika Kolumbija je nastavila sa oslobađanjima na jugu.

Sukobi na granicama Foto: Tanjug/AP

SAVEZNI RAT

Savezni rat poznat još i kao Veliki rat i Petogodišnji rat, bio je građanski rat koji se od 1859. do 1863. godine vodio u Venecueli. Rat se vodio između dve najveće stranke, Konzervativne i Liberalne, a uzrok tog sukoba bio je monopol vladajućih konzervativaca nad državnom vlašću i vlasništvom nad zemljom, ali i njihova nevoljnost za sprovođenje bilo kakvih reformi ili ustupaka.

Sukob na relaciji liberala i konzervativaca tinjao je još od proglašenja venecuelanske nezavisnosti 1830. godine, a kulminirao je nedugo nakon što je Hualian Kastro u vojnom udaru preuzeo vlast u zemlji. Kastro se pokazao kao nesposoban predsednik, što je dovelo do toga da vlasti skloni oligarsi još više preuzmu inicijativu, a što je, zauzvrat, dodatno razbesnilo liberale.

Iako je trajao nešto više od četiri godine, Savezni rat je u velikom delu bio i ostao gerilski rat. Tokom ovog sukoba su vođene tri velike bitke.

Venezuela je u to doba imala nešto više od milion stanovnika, međutim stotine hiljada ljudi umrlo je tokom rata, bilo da se radilo o borcima, bilo o kolateralnim žrtvama gladi i bolesti.

Narod u zemlji veoma teško živi Foto: Tanjug/AP

RAT IZMEĐU VENECUELE I HOLANDIJE

Holandsko-venecuelanski rat ili Holandsko-venecuelanska kriza iz 1908. godine bio je jednomesečni sukob koji je izbio između Venecuele i Holandije zbog sumnje da venezuelanski predsednik Sipriano Kastro skriva jevrejske izbeglice na ostrvu Kurakao, koji je bio holandski posed.

Cela situacija kulminirala je kada je Kastro proterao holandskog ambasadora u Karakasu, nakon čega je Holandija poslala tri ratna broda prema Venecueli. Ti su brodovi imali naradbu da presretnu svaki brod koji plovi pod venecuelanskom zastavom.

Gelderland je zarobio brod venecuelanske obalne straže, Aliks, nedaleko od Puerto Kabelja. Aliks i drugi brod, 23 de Majo, zadržani su u holandskoj luci na ostrvu Kurakao. S obzirom da su imali višestruko jaču mornaricu, Holanđani su u narednim danima efektivno uspostavili pomorsku blokadu Venecuele, što je bio novi vrhunac u krizi.

Bolestan, predsednik Kastro je u jeku krize otišao na lečenje u Evropu, barem se tako govorilo, nakon čega je u Venecueli došlo do puča u kojem je Kastro, tada izvan zemlje, svrgnut. Svrgavanje Kastra označilo je i faktični kraj krize.

AKTUELNA KRIZA U VENECUELI

Samim tim što Venecuela nema burnu istorija ratovanja i drugih sukoba, aktuelna politička kriza dobija još veću težinu. Predsednik Venecuele Nikolas Maduro nema nameru da ode sa vlasti, Huan Guaido traži podršku od međunarodne zajednice, a narod gladuje i sukobljava se sa vojskom i policijom.

Posebno veliku ulogu igra Amerika i Trampova administracija, jer su rešeni da okončaju krizu, pa čak i da ratuju sa Madurom. On upozorava da će vojska i narod braniti svoju državu, pa je samo pitanje vremena kako će se ova kriza završiti i ko će izaći kao pobednik.

KAKO UBRZATI MADUROV ODLAZAK

- Venecuela više nije problem kojim treba rukovoditi – njega treba rešiti - napisao je Hose Kardenas, bivši pomoćnik upravnika USAID-a za Latinsku Ameriku iz vremena administracije Džrodža Buša mlađeg, u tekstu u časopisu Forin polisi.

Kardenas ocenjuje kako radi bržeg odlaska Madura, administracija američkog predsednika Donalda Trampa mora održati multilateralni i dvostranački konsenzus, pažljivo pratiti situaciju i raditi na inkluzivnoj tranziciji.

Nikolas Maduro poručuje: "Dalje ruke od Venecuele" Foto: Tanjug/AP

Dodaje kako niko ne može predvideti kada će Maduro otići, ali da promišljena i taktična politika Trampove administracije to "može ubrzati".

Kardenas kaže da grupa Lima, koja okuplja latinoameričke zemlje, mora i dalje biti u središtu borbe za demokratiju u Venecueli, ali da američka administracija mora uraditi sve što može da proširi front na međunarodnom planu, posebno zato što Maduro želi da pretvori krizu u bilateralni sukob sa SAD i, kako kaže, što je još važnije, sa Trampom.

Sukobi u Venecueli između vlasti i naroda su gotovo svakodnevni Foto: AP/Tanjug

Autor teksta navodi da Vašington treba imati u vidu složenost situacije u Venecueli gde su mnogi, koji su se obogatili u Čavesovom i Madurovom režimu, počeli da pomažu opoziciji.

Ističe kako Vašington ne treba nikog da diskvalifikuje i da fokus ne sme biti na pojedincima, već na uspostavljanju demokratskih institucija i odbrani regionalnih sigurnosnih interesa SAD, ali imajući u vidu i to da se interesi SAD i nekih u opoziciji ne poklapaju uvek.

- Svrgavanje Madura je samo deo borbe, posle čega sledi iskorenjivanje mafijaške države - ocenjuje Kardenas. Sa druge strane, navodi on, nisu svi zvaničnici koji su sledili Čavesa zločinici – neki od njih zaista veruju u inkluzivniju Venecuelu, zbog čega "iskreni Čavisti trebaju da znaju da imaju ulogu u postmadurovskoj Venecueli".

Vlada nestašica hrane, a cene svakodnevno skaču Foto: Tanjug/AP

KAKO RAZREŠITI KRIZU

Kolumnista Blumberga, Mak Margolis piše da je nejasno kako će se razrešiti "najgora humanitarna katastrofa u zapadnoj hemisferi", dok u SAD i na Zapadu postoje podele kako se postaviti prema režimu i opoziciji.

Margolis ocenjuje da nije problem toliko što SAD slede agresivnu politiku, već šta je sledeće – da li vojna intervencija ili još strožiji režim sankcija? On piše da se venecuelanska opozicija kladila na međunarodnu pomoć širom političkog spektruma da obnovi zemlju ako i kada Maduro bude otišao.

- Dobar deo gungule oko Venecuele, međutim, povezan je sa zahtevima političkih lidera koji imaju svoje planove - piše Blumbergov kolumnista.

Vojska i policija i dalje podržavaju Madura Foto: Tanjug/AP

Američki predsednik Donald Tramp veneculansku krizu je stavio u centar svog dugačkog govora, mada je decenijama tu zemlju posmatrao tek kao izbor kandidatkinja na izborima za mis.

- Iznenadna samilost deluje čudno – ili još gore - navodi Margolis, koji naglašava da je Tramp predstavio Venecuelu kao poster socijalističkog uništavanja, iako je Madurov disfunkcionalni sistem pre kleptokratski nego ideološki, dok je Guaidova stranka Nacionalna volja deo Socijalističke internacionale.

Predstavnik opozicije Huan Guaido Foto: Tanjug/AP

S druge strane, navodi Blumbergov kolumnista, Trampovi rivali i kritičari ne žele da ga puste po pitanju Veneceule. Pojedini američki i britanski političari, poput senatora Bernija Sandersa i lidera laburista Džeremija Korbina, zajedno s vremešnim rokerima kao što je Rodžer Voters, ubacili su se s tvrde leve pozicije, upozoravajući da se u Venecueli ne ponove američke imperijalističke promene režima karakteristične za XX vek – zamaskirane u pozive za demokratiju.

Oni su, kaže Margolis, poslednji u dugom nizu, od Olivera Stouna i Noama Čomskog, "koji su spremni zanemariti siledžijski režim zato što je samozvana bolivarska revolucija Uga Čavesa bila sveća u neoliberalnoj tami", prenosi Radio Slobodna Evropa.

Haotične scene stižu iz Venecuele Foto: Tanjug/AP

(Telegraf.rs)