15 godina od najtragičnijeg pokolja u srcu Moskve: Putin je tada doneo čvrstu odluku, ali jedna kontroverza baca senku na trodnevnu talačku krizu (VIDEO)

Tačno pre 15 godina u Moskvi se dogodio jedan od najtragičnijih terorističkih napada kada je u pozorištu na Dubrovki 40 terorista otelo 912 osoba, a u akciji oslobađanja talaca poginulo je 130, a privedeno više od 70 ljudi. Teroristi su 23. oktobra 2002. godine zauzeli pozorišni centar za vreme predstave „Nord-ost“ (Sever-jug), po nalogu čečenskog ekstremiste Šamila Basajeva.

Da li su Rusi mogli da spreče tragediju u školi kada je ubijeno 186 dece? Posle 13 godina doneta presuda zbog masakra u Beslanu (UZNEMIRUJUĆE)

Preporučujemo

Niko u tom trenutku nije mogao ni da zamisli kakva se situacija odvija u pozorištu, a kamoli da sanja da će se ta trodnevna agonija pretvoriti u najveću tragediju koju je Moskva do tog trenutka videla, ocenjuju ruski mediji.

Štaviše, svakim časom su vesti postajale sve strašnije, teroristi nisu želeli da pregovaraju, već su po svemu sudeći nameravali da umru, kao i da sa sobom na drugi svet povedu što veći broj ljudi.

U operaciji oslobađanja talaca likividirano je svih 40 čečenskih otmičara, a likvidiran je i njihov vođa Movsar Barajev. Među ubijenima bilo je Avganistanaca i najamnika iz arapskih zemalja.

Inače, porodice poginulih su najavile da će akcija sećanja na žrtve ovog terorističkog napada biti održana 26. oktobra, na dan kada je talačka kriza okončana, prenosi Sputnjik.

Ispred pozorišta biće održan minut ćutanja, a u vazduh će biti pušteno 130 balona.

TALAČKA KRIZA

Talačka kriza u moskovskom pozorištu, poznata je i kao teroristički napad na Dubrovku, ali i kao opsada Nord-Osta. Desila za vreme Drugog čečenskog rata od 23. do 26. oktobra 2002. godine u Moskvi. Tada je grupa od 40 čečenskih militanata zauzela Dom kulture prilikom izvođenja popularnog mjuzikla Nord-Ost.

Oteli su 912 ljudi, pre nego što je grupa militanata likvidirana u kontroverznom napada ruskih specijalaca.

Talačka kriza, u kojoj je uz teroriste smrtno stradalo oko 130 civila, predstavljala je do tada najspektakularniju terorističku akciju u istoriji Rusije i savremenoj Evropi, a takođe se smatra jednim od ključnih događaja Drugog čečenskog rata.

Napad je započeo 23. oktobra u 21 čas. Militanti su razoružali nekoliko pripadnika obezbeđenja pa su zauzeli salu gde se nalazila publika. Nekoliko glumaca i članova tehničkog osoblja je uspelo da pobegne.

Moskovska policija i snage OMON-a su došle na mesto događaja oko 22 časa i opkolile su zgradu.

Pregovori su započeli iza ponoći, a militanti su izneli zahtev da se ruske snage povuku iz Čečenije i tako obnovi vlast Čečenske Republike Ičkerije, koja je uklonjena ruskom invazijom 2000. godine.

Tokom sledećeg dana su militanti pustili nekoliko desetina talaca, uglavnom žena, dece, muslimana i stranih državljana, dok su ubili Olgu Romanovu, 26-godišnjakinju koja je samoinicijativno došla u pozorište i ponudila sebe u zamenu za puštanje drugih talaca.

Sledeći dan su militanti pustili manji broj talaca, ali su takođe ubili Romana Vlaha, građanina Moskve koji je u pozorište došao da pokuša da osloboditi svog sina.

Sami taoci su sve vreme bili u izuzetno lošim higijenskim i sanitarnim uslovima, izlagani su stalnim pretnjama i fizičkom zlostavljanju.

Ujutru 26. oktobra je jedan od talaca u stanju duševnog rastrojstva fizički napao militante na šta su oni otvorili vatru, pa su pogodili dvoje drugih talaca (od kojih je jedan naknadno preminuo).

ČEČENSKI MILITANTI

Akciju je izvela Islamska pukovnija posebne namene pod vodstvom Movsara Barajeva, nećaka zloglasnog i prethodne godine ubijenog vođe militanata Arbija Barajeva.

Među militantima je bilo 20 muškaraca i 20 žena, koje su tokom opsade nosile nikabe. Mesto napada je bilo pažljivo odabrano, s obzirom da se do sale pozorišta moglo ući jedino kroz lavirint uskih hodnika, koji bi bitno otežao kako beg talaca, tako i akciju spašavanja.

Napadači su uz automatsko oružje bili opremljeni ručnim granatama, samoubilačkim eksplozivnim napravama koje su nosili na sebi i tempiranim bombama koje su postavili za vreme opsade.

Veruje se kako je kao model za akciju poslužio napad na Budjonovsk, izveden sedam godina ranije u Prvom čečenskom ratu, a koji je završen ponižavajućim pristankom ruskih vlasti na zahteve otmičara i okretanjem ruske javnosti protiv rata.

Šamil Basajev, koji je zapovedao napadom na Budjonovsk, preuzeo je odgovornost i za napad na pozorište, pa se veruje kako je igrao određenu ulogu u planiranju i pripremama.

AKCIJA OSLOBAĐANJA I KRITIKA JAVNOSTI

Otmica je bila izazvala veliko interesovanje ne samo u ruskoj, nego i u međunarodnoj javnosti, pre svega zato što su militanti po prvi put akciju izveli u samom srcu Moskve, zasenivši sve prethodne poduhvate i velikim delom demantujući dotadašnji zvanični stav ruskih vlasti kako je rat u Čečeniji završen i da se svodi na "izolovane akcije šačice očajnih kriminalaca".

Deo ruske javnosti, koji se već duže vreme protivio ratu, pretežno iz redova liberalne pro-zapadne opozicije, je upravo napad na teatar shvatio kao priliku da se promeni državna politika. Počeli su da se javno zalažu da se talačka kriza reši prihvatanjem svih zahteva otmičara.

Kako bi sprečili dalje krvoproliće, svoj doprinos su dali i brojni političari, najčešće oni liberalne orijentacije poput Grigorija Javlinskog, koji su učestvovali ili su pokušali da učestvuju u pregovorima, a među pregovaračima se našla i poznata novinarka Ana Politkovskaja.

Uprkos pozivima za mirno rešavanje krize, ruske vlasti su se odlučile da krizu reše oružanim putem, pri čemu su primenili neobičnu, efikasnu ali na kraju ipak kotroverznu metodu.

Oko 5:10 časova, 26. oktobra u pozorište su počeli da upumpavaju bezmirisni omamljujući gas. Nekoliko militanata su uspeli da na lica stavi gas maske, svi su ipak na kraju likvidirani kada su u pozorište upali pripadnici specijalnih jedinica tajne službe FSB - Alfa grupe i Vimpel.

Tada su svi taoci i većina militanata bili u nesvesti, a svi militanti su ubijeni hicima iz vatrenog oružja, što je kasnije od strane organizacija za ljudska prava bilo kritikovano kao vansudsko pogubljenje.

Mnogo kontroverznijim se pokazalo to što gas ne samo što je onesvestio, nego je na kraju izazvao i smrt preko 119 talaca, a što je broj civilnih žrtava doveo do 130.

Ruska organizacija "Nord Ost" tvrdi da je broj civilnih žrtava bio još veći, odnosno da iznosi 174 ljudi.

Ruske vlasti su na odmah postale predmet kritika zbog toga što je FSB tokom evakuacije onesvešćenih talaca, pozivajući se na odredbe o državnoj tajni, ekipama hitne pomoći odbio da kaže o kakvom je gasu reč.

Evropski sud za ljudska prava je 2013. godine svojom presudom ruske vlasti proglasio odgovornim za ugrožavanje života zbog načina na koji je izvedena akcija.

ALFA GRUPA IZVELA OSLOBAĐANJE

Ruska Alfa grupa jedna je od najpoznatijih specijalnih jedinica u svetu. Ovi elitnu antiterorističku jedinici napravio je KGB 1974. godine, a danas njene usluge koristi ruska federalna služba bezbednosti.

Ruske specijalne snage često su na meti kritika zapadne javnosti zbog koleteralnih žrtava prilikom njihovih akcija.

Tokom akcije Alfi u Moskvi 2002. godine poginulo je 120 talaca od posledica gasa koji je korišćen za uklanjanje militanata koji su okupirali pozorište.

Foto: Guliver/Russian TV/Getty Images

RASTE PUTINOVA POPULARNOST

Uprkos kontroverzi i kritikama, rasplet krize je Putinovoj vladi na kraju koristio kako na unutrašnjem tako i na međunarodnom planu.

Odbijanje bilo kakvog kompromisa sa neprijateljem, čak i po cenu masovnih civilnih žrtava, odnosno spremnost da se na bezobzirnost čečenskih militanata odgovori sopstvenom bezobzirnošću, pružila je snažan kontrast u odnosu na neodlučnost i nesposobnost njegovog prethodnika Borisa Jeljcina u istoj situaciji.

Putinova popularnost je nakon krize značajno porasla, dok su pripadnici liberalne opozicije, pogotovo oni koji su pre toga javno iskazivali simpatije prema čečenskom separatizmu i njegovoj oružanoj borbi postali su kasnije kompromitovani, odnosno potpuno marginalizirani u široj ruskoj javnosti.

Napad na moskovsko pozorište se, pak, zbilo i nedugo nakon islamističkog napada na zapadne turiste na Baliju, a što su ruske vlasti vešto iskoristile kako bi, na osnovu islamističkog karaktera počinilaca, povukli paralele između ta dva događaja, pa rat u Čečeniji predstavili kao deo globalnog rata protiv terorizma.

Zapadne vlade, pogotovo američka i britanska koje su u to vreme nastojale da izbegnu ruski veto pred odlučivanje u Savetu bezbednosti UN o predstojećoj invaziji na Irak, brzo su prihvatile taj stav, a pri čemu se posebno ističe britanski premijer Toni Bler koji je odmah po izvođenju akcije spasavanja Putinu poslao javnu čestitku.

Talačkom krizom je posebno bio kompromitovan Aslan Mashadov, vođa ćečenskih separatista, koji je na samom početku javno podržao uzimanje talaca u teatru, da bi se od toga, suočen sa razmerima krvoprolića i stradanjem dece, od nje kasnije ogradio.

Kao i mnogi slični događaji, i moskovska talačka kriza je postala predmet brojnih alternativnih tumačenja i teorija zavere.

Tome su svoj doprinos dali i Ana Politkovskaja i Aleksandar Litvinjenko koji su tvrdili da je akcija čečenskih militanata u stvari bila operacija pod lažnom zastavom koju je inscenirao FSB u svrhu ponovnog dobijanja javne podrške za sve nepopularni rat.

(Telegraf.rs)