Beskrajna hrabrost i maestralna diplomatija: Drugi srpski ustanak započeo je na današnji dan pre 210 godina

Na Cveti, 23. aprila, 1815. u Takovu, pre 210 godina, Miloš Obrenović podigao je ustanak protiv Turaka, koji će biti uspešno okončan sticanjem autonomnog statusa Srbije.

Miloševa buna 1815, poznata u istoriografiji kao Drugi srpski ustanak, presudni je događaj novije istorije Srba, kao doba stvaranja novovekovne slobodne Srbije.

Preporučujemo

Pobedom u Drugom srpskom ustanku knjaz Miloš Obrenović doveo je ne samo do oslobođenja Srbije nego i do ukidanja feudalizma, razvlašćivanjem Turaka na lokalnom nivou.

Miloševoj buni 1815. prethodio je tragičan period po propasti Karađorđevog Prvog srpskog ustanka oktobra 1813. Posledica je bila masovni zbeg naroda preko Save i Dunava, na prostor Austrije, u Banat i Srem, čemu je prethodio beg Karađorđa i drugih ustaničkih prvaka, osim izuzetaka poput Miloša Obrenovića. Položaj izbeglih bio je katastrofalan.

U samoj Srbiji Turci su se ponašali gore nego uoči Karađorđeve bune 1804. u vreme strahovlade dahija, koja je i dovela do ustanka.

Iako je Sulejman paša Skopljak koji je tada stolovao u Beogradu, zvanično proglasio amnestiju, u stvarnosti trajao je teror, paljevine, robljenje, kuluk, teški nameti, iživljavanje.

Beograd je postao velika tržnica roblja, načičkan koljem s glavama posečenih Srba. Strah je bio sveprisutan, brojna sela su opustela. Nemogućnost iole normalnog života, opšta nesigurnost, dovešće je do odmetanja u šume, porasta hajdučije.

U jesen 1814. izbila je, gotovo spontano, buna hadži Prodana Gligorijevića, u okolini Čačka, koju su Turci brzo ugušili.

Pošto je teror nastavljen, na proleće 1815. grupa istaknutijih Srba, iz Rudničke, Valjevske i Beogradske nahije, nemogavši više da izdrži represiju, okuplja se. Njih pedesetak, pored drugih Arsenije Loma, Milić Drinčić, Milutin Garašanin, Nikola Katić, Lazar Mutap, dogovaraju se u Rudovincima i Vreocima da se podigne ustanak. Odlučuju da vođstvo ponude Milošu Obrenoviću.

Prilikom sastanka u manastiru Vraćevšnici, Lunjevici i Dragolju, Miloš se prihvatio vođstva planirane bune, posle izvesne uzdržanosti.

Na narodnom saboru u Takovu, na Cveti, 23. aprila 1815, gde su se uglavnom našli viđeniji Srbi iz rudničkog i čačanskog kraja, Miloš Obrenović je, kako je prethodno određeno, proglasio podizanje ustanka. Podigavši krstaš barjak uputio je poziv da se narod diže na oružje, s nalogom da se drumovi za Turke zapreče. Iguman Vraćevšnice Melentije Pavlović blagoslovio je i pričestio ustanike.

Tokom narednih četiri meseca trajale su borbe. Prvi sukobi izbili su na Rudniku, napadnuti su Turci koji su sakupljali porez. Učestvovali su Jovan Obrenović, Arsenije Loma, Sima Paštrmac, Blagoje iz Knića.

Miloš je potom brata Jovana Obrenovića i Lazara Mutapa poslao na Turke put Čačka. Milutina Garašanina je usmerio da zapreči izlazak Turaka iz Beograda. Sam Miloš se prvih dana zadržao na Rudniku na koji je prodrlo nešto Turaka koje je uputio Sulejman paša Skopljak.

Odatle, namerio je da zauzme Palež, današnji Obrenovac, kako bi presekao nastupanje Turaka od Beograda. Palež je bio važan i zbog veze sa Sremom odakle je, kao i tokom Karađorđeve bune, stizalo snabdevanje ustanika, oružjem, municijom, hranom, i drugim potepštinama. Tim putem je započeo i povratak izbeglih. Austrijske vlasti odnosno graničarska vojna komanda u Petrovaradinu su to odlučno sputavale.

U maju Miloš je oslobodio i Valjevo, da bi se potom zaputio put Čačka gde su trajale borbe na Ljubiću. Nakon četrdesetak dana teških borbi Turci su na Ljubiću poraženi. Sledilo je oslobađanje Kragujevca, Batočine, Grocke.

U prvoj četvrtini jula Miloš je tukao Turke i kod Požarevca, koji su se zatim povukli južnije put Ćuprije. Potom je oslobođen Karanovac, današnje Kraljevo.

Bitna promena u odnosu na Karađorđevu bunu, bilo je blago, obazrivo ponašanje prema zarobljnim Turcima i njihovim porodicama, na čemu je upravo Miloš dosledno insistirao. Za žene i decu Turaka je obavezno obezbeđivao siguran odlazak van Srbije.

Milošu je uspešnim razvojem ustanka uspelo da beogradske Turke i Sulejman pašu uglavnom zadrži zatvorene u kalemegdanskoj tvrđavi.

Stambol je potom naložio upućivanje kaznene ekspedicije iz Bosne. Njih je Miloš u Mačvi, kod Dublja, sredinom jula, odlučno porazio. Ibrahim paša je zarobljen. Miloš mu je osigurao povratak u Bosnu. Poraz bosanskih poturica kod Dublja ispostavio se kao prelom. Bio je to kraj oružanog dela Miloševe bune.

Usledili su pregovori Marašli Ali paše i Miloša Obrenovića. Vlast u Istanbulu odlučila se na popustljivost usled novih međunarodnih okolnosti. Težak poraz Napoleona u Rusiji promenio je sve. Otuda je Miloš Obrenović izvojevao pobedu s neuporedivo manje napora od onog koji je bio neophodan tokom Prvog srpskog ustanka, Karađorđeve bune.

Posle pregovora sa bosanskim Huršid pašom u Podrinju, Miloš se zaputio u dolinu Morave na pregovore sa Marašli Ali pašom, što je završeno uspešno negde početkom septembra.

Naglašavao je pritom da je njegova buna usmerena protiv Skopljak paše i zloupotreba, a ne protiv Turaka uopšte, pogotovo ne protiv Stambola. Vlasti u Istanbulu potom će postaviti Marašli Ali pašu za beogradskog vezira.

U potonjem periodu Miloš će postupno, malim koracima, osmišljenom diplomatijom, s velikim naporom i izdašnim potkupljivanjem, izvlačiti povoljniji položaj za Srbiju kojom je ovladao.

Prethodno, Turci su sasvim ignorisali odredbe Bukureštanskog mira iz 1812, odnosno garancije koje su bile predviđene za Srbe. Sada se međutim situacija iz osnova promenila. Prema prvom sporazumu Miloša Obrenovića s Marašli Ali pašom, Turci više nisu zalazili u narod, već su boravili isključivo u gradovima. To je podrazumevalo da su dažbine turskim vlastima nadalje prikupljali lokalni istaknutiji Srbi.

Samostalan život Srba seljaka, bez terora koji je najčešće bio sastavni deo neposrednog prisustva Turaka, omogućiće postupan oporavak i napredak sela, a onda i trgovine sa susednom Austrijom, gde je izvožena stoka gajena po Šumadiji, Mačvi, Braničevu, Pomoravlju.

Kamen na koji se oborknez Miloš Obrenović popeo na Cveti 1815. da proglasi Drugi srpski ustanak i preuzme ulogu novog vožda. Na ovom kamenu je simbolično počela izgradnja moderne Srbije. Foto: Wikipedia/Dungodung

Uspostavljeno je svojevrsno dvovlašće, potvrđeno sultanovim beratom 1816. U Beogradu je utemeljena Narodna kancelarija, predstavničko i administrativno telo, sa zastupnicima 12 nahija. Predviđeno je mešovito sudstvo.

Tokom Narodne skupštine 1817. Miloša Obrenovića su sunarodnici proglasili za naslednog knjaza.

Uspelo mu je, takođe, da izdejstvuje da Crkva na prostoru kneževine bude predvođena srpskim arhijerejima, čime je odstranjena vlast Carigradske patrijaršije, što je imajući u vidu teško iskustvo Srba sa grčkim sveštenstvom i posebno vladikama, imalo ogroman značaj. Porta je to potvrdila 1830.

Tokom 24 godine prve vlade knjaza Miloša Obrenovića u Srbiji je podignuto ili obnovljeno čak 239 crkava, među kojima su isključivo njegovim sredstvim izgrađene 53. To ga, izvesno, posle Nemanjića, čini vodećim zadužbinarom Srpske crkve.

Samoupravna prava Miloševe Srbije regulisana su, odnosno proširena, sultanovim hatišerifima iz 1830. i 1833. Obaveze srpskih seljaka prema turskim vlastima tada su, trajno, postale sastavni deo danka koji je plaćan Visokoj Porti u Istanbulu. To je dalje značilo da su agrarni odnosi tipični za Tursku, feudalizam, iz Srbije Miloša Obrenovića odstranjeni. Dotadašnja spahijska zemlja podeljena je seljacima. Bila je to prava društvena revolucija, kako se izrazio opisujući taj period istorije Srbije, veliki nemački istoričar Leopold Ranke.

Hatišerifom iz 1833. Srbija knjaza Miloša je i teritorijalno proširena prostorom još šest nahija. Od tada Kneževina Srbija je pokrivala otprilike čitav prostor koji je sačinjavao Karađorđevu Srbiju. Potvrđen je autonomni status, a Milošu nasledno kneževsko zvanje. Tada je zapravo najčešće korišćen termin knjaz i knjažestvo, s logikom da lokalnih kneževa, tada se govorilo knezova, ima niz, kao i ranije, dok je knjaz Miloš jedinstven.

(Telegraf.rs/Tanjug)