Pružamo ruku, ne zbog slabosti, već zbog snage

Postoji jedna slika koju Romi već vekovima nose u sebi. To nije fotografija, nije slika sa zida ni simbol sa zastave. To je prizor – romska ruka pružena u prijateljstvu. Otvorena, čista, iskrena.

Preporučujemo

Ruka koja ne traži ništa osim jednakosti. A onda, ta ista ruka često ostane da visi u vazduhu, neuhvaćena, ignorisana, neviđena. Kao da njeno postojanje nije stvarno. Kao da smo i dalje samo senka na periferiji tuđe stvarnosti.

Danas je Međunarodni dan Roma, dan kada svet “slavi” ono što u stvarnosti često prećutkuje – postojanje osam do dvanaest miliona ljudi u Evropi, najveće etničke manjine na kontinentu, i verovatno najmarginalizovanije. Dan kada se dele saopštenja, pale sveće, drže govori o inkluziji i pravima. I onda, dan kasnije – zaborav i vraćanje u društvenu izolaciju. Nastavljamo da živimo u društvima gde se Romima ne veruje da mogu da vode firmu, napišu knjigu, predstave zakon, napišu vest, leče ljude. A mi to već radimo. Samo što to retko koga zanima.

Zato se danas neću baviti brojkama o siromaštvu, o obrazovanju, o zdravstvenoj zaštiti – svi ih znaju, ili bi makar morali da znaju. Danas želim da govorim o dostojanstvu. Romi nisu samo priča o nepravdi – mi smo priča o ljudskoj upornosti.

Nabrojimo samo neke od onih koji su probili zidove koje je društvo godinama dizalo. Dr. Marian Mandache, borac za ljudska prava u Rumuniji. Ronaldo Lakatoš, violinista svetskog glasa. Ceija Stojka, umetnica i svedokinja Holokausta. Mnogi drugi – lekari, advokati, naučnici, umetnici, novinari. Romi koji ne samo da su dokazali da mogu – već su morali da rade deset puta više da bi ih neko uopšte primetio.

Foto: Nikola Anđić

U Srbiji, romska zajednica je istovremeno i najvidljivija i najnevidljivija. Vidljivi smo kada nas treba okriviti, kada se traži krivac za sistemske probleme. A nevidljivi smo kada delimo stipendije deci, organizujemo kulturne manifestacije, radimo na televiziji, pišemo knjige, predajemo na fakultetima. Nevidljivi smo kada činimo dobro, jer tada se naš identitet ne pominje. Samo kad zaboli – onda smo Romi.

Ipak, nikada nismo prestali da verujemo u prijateljstvo.

Pružena ruka – simbol nade

Romi uvek pružaju ruku. I kad su gladni. I kad su odbačeni. I kad ih zovu “problemom”. I kad ih se sete samo kada treba slikati “inkluziju” za donatorski izveštaj. Mi i dalje pružamo ruku. Ne jer ne znamo za bol, već jer znamo za mir. Naša kultura je kultura radosti, muzike, pripadanja. Ne znamo za osvete. Znamo za preživljavanje i praštanje. Nažalost, i dalje živimo u vremenu kada se romska ruka retko prihvati. Kada se saradnja sa nama svodi na formalnost. Kada naš glas odzvanja samo u mikrofonima koji ne snimaju.

Ali ovo nije tužna priča. Ovo je poziv. Jer mi nećemo prestati da pružamo ruku. Ali ni da tražimo ono što nam pripada.

Romi nisu nužno “siromašni”. Romi su često siromašni jer im je sistemski uskraćeno pravo na bogatstvo – ne materijalno, već društveno, obrazovno, kulturno. Mi nismo “problem”. Mi smo posledica problema sa ravnopravnošću.

I zato danas, po ko zna koji put, nudimo saradnju i prijatljestvo. Nudimo znanje, iskustvo, tradiciju, jezik, umetnost. Nudimo sve ono što čini jedno društvo živim i kompletnim. Nudimo vam – ruku.

Pitanje je – imate li hrabrosti da je prihvatite?

(Telegraf.rs/Aleksandar Nedeljković)