Dejana (3) sedi kraj prozora i pita kad će tata da dođe: Ispovest majke sa Kosova koju je život zavio u crno

Osam meseci plače i tuguje, skrivajući suze od ćerkica Dejane (3,5) i Nede (2), nastojeći da ostane pribrana kako bi svoje dve miljenice izvela na pravi put, kako bi im nadoknadila tatin nedostatak. Samohrana majka Sanja Aksić iz Dobrotina kod Lipljana, utučena bolom, kako za prerano preminulim suprugom Dejanom, tako i zbog tuge i suza svojih ćerkica koje, kako kaže, iz dana u dan – posebno Dejana – traže tatu i isčekuju da se pojavi na kapiji.

Ova majka, uprkos bolu, uspeva da, skrivajući suze i čvrsto grleći u naručju mezimice, prozbori o stradanju i neizvesnoj budućnosti.

Preporučujemo

Sanja i njen Dejan, oboje rođeni u Dobrotinu, pre skoro osam godina stupili su u brak, planirali da zasnuju porodicu i ostanu da žive u srpskom selu Dobrotin jer, kako veli Sanja, nigde nema spokoja kao u rodnom mestu.

Sudbina je htela da nisu mogli da dobiju dete prirodnim putem, pa su, posle trogodišnjeg lečenja i vantelesne oplodnje, dobili prvu ćerkicu, kojoj je tata dao svoje ime – Dejana.

"Drugu ćerkicu, Nedu, dobili smo prirodnim putem, ali sudbina se poigrala našim životima, pošto je Dejanu samo sedam meseci posle Nedinog rođenja konstatovan tumor na mozgu, da bi nas pre osam meseci napustio i zavio u crno", skrivajući suze i jecajući izgovara Sanja.

Od dana kada su lekari na VMA u Beogradu konstatovali da je Dejan oboleo, sve je krenulo nizbrdo, a planovi o srećnom životu, kako kaže, pali su u vodu.

"Odmah pošto smo se venčali, počeli smo gradnju kuće površine oko 75 kvadratnih metara, ali smo morali da zastanemo jer smo svaki dinar koji smo sticali davali za lečenje steriliteta. Kasnije, kada se Dejan razboleo, sve što smo imali dali smo za njegovo lečenje, ali nažalost, uzalud“, pojašnjava ona i kaže da bi sa obe ćerkice prosila na ulici, samo kada bi mogla da sa Dejanom podeli svoje muke.

Najteže joj pada čežnja Dejanina, pošto mala Neda još ne shvata, niti razume da tate više nema.

"Dejana neprestano sedi pored prozora i čeka da tata dođe. Uspem da je ubedim da je na poslu, ali kada pita ‘kada će da dođe’, srce mi puca i suza suzu stiže. Ne znam kako da se pomirim sa sudbinom i ćerkicama kažem da tata neće doći", izgovara ona.

Nastoji da ćerkicama nadoknadi tatin nedostatak, ali veli da je teško živeti sa penzijom od 10.000 dinara – po pet hiljada za svako dete do punoletstva.

Tražila je zaposlenje i dobila obećanje rukovodstva Doma zdravlja u Donjoj Gušterici, gde je Dejan više od 20 godina radio kao vozač saniteta, ali je obećanje palo u vodu.

"Obratila sam se na brojne adrese, i jedino me je saslušala i dala nadu da ću dobiti radno mesto u ustanovi u kojoj mi je suprug radio – pomoćnica direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Svetlana Miladinov, koja mi je kazala da ‘direktor Doma zdravlja iz Donje Gušterice mora rešiti problem mog zaposlenja’“, ističe Sanja i dodaje da bi joj zaposlenje u srpskoj ustanovi rešilo mnoge probleme daljeg opstanka u Dobrotinu.

Dodaje da su ljudi dobre volje shvatili da se sa 10.000 dinara ne može živeti kao podstanar sa dvoje "tek rođene dece", pa su joj pritekli u pomoć.

Dobila je obećanje iz Ministarstva za zajednice i povratak da će joj kuća biti završena i da će joj pomoći oko plaćanja priključaka za vodu i struju.

"Hvala svima koji su uvideli u kakvim uslovima nas tri živimo, ali sam svesna da bez radnog odnosa i redovnih primanja ne mogu opstati, pa makar mi ‘vilu’ sazidali", izgovara ona, moleći ljude dobre volje da izvrše pritisak na rukovodstva opštine Lipljan i Doma zdravlja da je radno angažuju i omoguće joj opstanak u rodnom Dobrotinu, u kojem počivaju posmrtni ostaci njenog Dejana.

(Telegraf.rs/N. Zejak)