Slobodan telom zaštitio kolegu od metaka OVK: Nekoliko puta se vraćao da poljubi sina na rastanku

U odbranu Srbije pre četvrt veka stali su ne samo Srbi, već i pripadnici nacionalnih manjina koje žive ovde. Mnogi od njih su ranjeni ili su stradali, pokazujući lojalnost državi kojoj su se na vernost u vojsci ili policiji zakleli. Među njima je i Slobodan Petkov, tada tridesetogodišnji policajac iz Boseilegrada, varoši na jugu Srbije, nedaleko od granice sa Bugarskom.

Posle Prvog svetskog rata, prema Nejskom mirovnom ugovoru, Bugarska je kao ratnu odštetu predala deo svojih teritorija Srbiji. Jedna od tih teritorija je bila i Bosilegradski kraj. Sa okupacijom južnih krajeva Kraljevine Jugoslavije, Bugarska opet vraća sebi ovu opštinu, da bi po završetku Drugog svetskog rata, do danas ona bila u sastavu Srbije.

Preporučujemo

- Stanovništvo koje je ostalo ovde da živi, devedesetih godina prošlog veka nije imalo mnogo izbora oko posla. Mnogi od njih radili su u policiji ili vojsci, koristeći položaj pogranične opštine. Slobodan Petkov, gorštak od oko dva metra, svojom pojavom delovao je zaštitnički, pa je poziv policajca nekako išao uz njega - počinje priču supruga Valentina.

Iz postojećih policijskih jedinica birani su oni najbolji za angažovanje u PJP, a među njima je bio i Slobodan. On je nakon završene Srednje policijske

škole u Sremskoj Kamenici, već radio u Bosilegradu, kada odlazi na Kosovo i Metohiju, kao pripadnik Vranjske čete Posebne jedinice policije (PJP).

- Moj suprug je bio posvećen svom policijskom pozivu. Voleo je Srbiju i kao veliki patriota otišao je u PJP. Znak PJP nosili su samo najbolji, visokomoralni, profesionalni i hrabri policajci. Teški su bili dani kada je išao na višednevna ili višemesečna angažovanja na KiM, naročito kada smo dobili sina Vladimira. Takav poziv bio je na svoj način težak za njih, ali i za sve nas, život pun izazova. Na dan početka bombardovanja suprug odlazi na KiM. Svesni smo bili da je možda to i naš poslednji rastanak, ali isto svesni da otadžbina mora da se brani.

Kad je pošao, nekoliko puta se vraćao da poljubi sina, da upije njegov miris, da mu bude "amajlija" u teškim trenucima. Nakon pogibije supruga, usledili su jako teški dani za nas. Morala sam sinu biti majka i otac, za kog je bio veoma vezan i koga je veoma voleo. Svakodnevno su bila pitanja, na koja ja nisma pronalazila odgovore, nisam uspevala da mu nadopunim ono što je izgubio, da ublažim njegovu bol i tugu. Sa kolegema iz jedinice čuvamo uspomenu na njega i ne damo da padne u zaborav - dodaje Valentina.

O Slobodanu Petkovu, njegove kolege iz perioda ratovanja na Kosovu i Metohiji, imaju samo reči hvale. Kad se o njemu priča, uvek idu zajedno dobroćudnost i hrabrost, to se ne razdvaja, kaže Slavko Antić, komandant Vranjske čete, B formacije Odreda Čegar, dok priča o tome kako je Petkov

stradao 4. aprila 1999. godine.

- Prilikom pregleda i čišćenja terena od terorista UČK u selu Pećane kod Suve Reke, Slobodan je sa još jednim kolegom iz svog odeljenja, pokušao da prođe kroz jednu kapiju. Iza zida u tom dvorištu stajao je šiptarski terorista koji je otvorio rafalnu paljbu iz automatske puške. Videvši teroristu, Slobodan je povukao svog kolegu u nameri da ga zaštiti, ali je tom prilikom smrtno pogođen jednim metkom u predelu glave. U tom trenutku bio sam u susednom dvorištu, čim sam čuo rafale, odmah sam potrčao u tom pravcu zajedno sa još nekoliko policajaca i sa doktorom. On je bio iz sastava naše jedinice i nažalost mogao je da samo konstatuje smrt kod Slobodana. Kolega koji je bio sa njim, tj. iza njega i bio nekako sitniji, bio je nepovređen - seća se kobnog događaja Antić.

Foto: Privatna arhiva

Sve se dogodilo na Antićev rođendan, koji od tog aprila 1999. godine, nije više isti. Kaže kako je Slobodan Petkov bio uzoran pripadnik PJP, koga je

karakterisala hrabrost, odvažnost, odanost službi i jedinici u kojoj se nalazio, uvažavan i poštovan među kolegama. Uspevao je da stigne svugde na terenu, gde god je trebalo, on je bio tu.

- Posebno ga je karakterisala hrabrost i požrtvovanost, koju je pokazao u ovom slučaju, pokušavajući da zaštiti svog kolegu, žrtvujući i svoj život - priča Antić.

Selo Pećane jedno je od najstradalnijih mesta za pripadnike Vranjske čete PJP. Od marta do maja 1999. godine, tamo je život izgubilo pet policajaca iz ove jedinice, a nekoliko njih ranjeno. Jedan od poginulih je i Zoran Dodić, koji je nastradao 25. maja 1999. godine, a koji je komandovao počasnim vodom na sahrani Slobodana Petkova u Bosilegradu.

U znak sećanja na poginulog kolegu Slobodana Petkova, pripadnici Policijske stanice u Bosilegradu u saradnji sa Crvenim krstom, odrganizovali su na dan pogibije akciju dobrovolјnog davalanja krvi, na kojoj je prikupjeno oko 90 jedinica.Nakon toga, tradicionalno je održan i turnir u malom fudbalu pod nazivom "Memorijal Slobodan Petkov", na školskom igralištu u Bosilegradu.

(Telegraf/S.Tasić)