Ovo je najlepša slika u Srbiji: Kad pročitate zašto je tako, srce će vam biti puno!

Na obroncima planine Maljen, u srcu prirode, stoji jedna posebna kafana – svedok prošlosti, ali i živi deo sadašnjosti. Ratkova kafana, podignuta pre više od pola veka, i danas privlači putnike, planinare i ljubitelje autentične Srbije. Njen osnivač, Ratko Tanasković, nedavno je proslavio 80. rođendan, ponosan što je njegova kafana preživela vreme i nastavlja da živi zahvaljujući ljubavi porodice i vernih gostiju.

Početkom sedamdesetih godina, kada je u selo stigla voda, događaj koji je obeležen kao pravi praznik, Ratko je, svojim rukama, počeo da gradi kafanu. Od prve lopate betona, preko prvih gostiju na vašaru, pa sve do danas, kafana je rasla zajedno sa zajednicom.

- Da nisi voleo ljude, ne bi mogao da budeš kafežija - započinje za RINU svoju priču Ratko, i dodaje da se najlepše stvari dešavaju kad se rade srcem.

Danas, kafanu vodi njegova porodica – deca i unuci, koji s ljubavlju čuvaju ono što je deda započeo. Ćerka Anka je preuzela organizaciju i ugostiteljski deo.

- Naš otac nas je naučio da kafana nije samo mesto gde se služi piće, već kuća u kojoj je svaki gost dobrodošao kao prijatelj. Trudimo se da svi koji dođu osete tu dušu, tu toplinu - kaže Anka.

Njeni sinovi Nikola i Nenad nisu otišli u grad, već su ostali na svojoj dedovini i uneli novu energiju u posao. Posao su proširili i otvorili salu za veselja, rade sa pečenjem, pokrenuli su stranice na društvenim mrežama, uveli lokalne proizvode u ponudu i organizuju događaje koji spajaju mlade i stare.

- Ponosani sam što nastavljamo dedinu priču. Želimo da ovo mesto bude most između generacija, gde će mladi otkrivati čarobnu lepotu života koju su naši stari znali da cene - kažu složno Nikola i Nenad.

Ratkova kafana danas nije samo ugostiteljski objekat – ona je simbol trajanja, porodične ljubavi i narodnog duha. U svetu koji se brzo menja, ona stoji kao podsetnik da prave vrednosti ne zastarevaju. I da na visinama Maljena, gde vetar nosi miris borovine i zvuke uspomena, još uvek ima mesta za ljude – i za priče.

(Telegraf.rs)