„Imam ga, imam ga” Raketa lansirana, cilj uništen! Zoltan Dani ispričao ključni detalj rušenja stelta sa neba!

Herojska posada 250. raketne brigade RV i PVO Vojske Jugoslavije, kojom je komandovao pukovnik Zoltan Dani, oborila je američki stelt-bombarder F-117, na današnji dan pre 26 godina. Dve rakete Neva vinule su se u nebo, nebo je eksplodiralo zajedno sa "nevidljivim".

Ipak, o međuljudskim odnosima posade, tek kasnije se pričalo, odnosno o tome ko je komandovao borbenom poslugom u trenutku najvećeg ratnog pogotka 1999.

Preporučujemo

Sam komandant 3. raketnog diviziona PVO Zoltan Dani, koji je ovaj raketni divizion vodio kroz svih 78 dana agresije NATO bez ijednog poginulog i povređenog borca, sa epilogom od potvređenih obaranja F-117A i F-16CG, ali i još navoda o pogocima koji nisu potvrđeni, dao je svoju verziju svega što se dešavalo u intervjuu za Vojnopolitičku osmatračnicu.

Gospodine Dani da bi razumeli predistoriju cele priče recite nam kakvo je bilo stanje međuljudskih odnosa i obučenosti posluga 3. rd PVO godinu dana pre i uoči agresije?

- Bilo je određenih problema po ovom pitanju, zbog čega je komanda 250. raketne brigade PVO, uz konsultaciju sa našom komandom, napravila određene kadrovske promene koje su imale za cilj da povećaju nivo borbene gotovosti, a time i poboljšaju međuljudske odnose. Ovo se pokazalo kao dobar potez jer je 3. raketni divizion PVO već posle izvesnog vremena i napornih uvežbavanja borbenih posluga, u februaru 1999. postigao zavidni nivo obučenosti u odnosu na raniji period. To znači da smo u martu 1999. bili na vrlo visokom nivou obučenosti i osposobljenosti za izvršenje borbenih dejstava. Ovome su doprineli i vidno popravljeni međuljudski odnosi.

Foto: Marko Jovanović

Ispričajte sasvim kratko kako su izgledala prva tri dana rata do noći kada je oboren F-117A?

- Posle podne 24. marta 1999. smo već dobili naređenje za prevođenje diviziona u marševski položaj i dislokaciju na rezervni vatreni položaj (RVP) Šimanovci. Naređeno je da na osnovnom vatrenom položaju (OVP) postavimo makete raketnotehničkih sredstava. To je i urađeno uz određene poteškoće zbog nedostatka ljudstva. Poslednje vozilo je već oko 18.30 časova izašlo sa OVP-a. Ostala je samo cisterna za vodu, sedam vojnika i jedan starešina kao straža na položaju. Ovu cisterni je oko 19.30 časova sa položaja odvukao pozadinski vod.

Po stizanju na raketni vatreni položaj (RVP) Šimanovci odmah smo pristupili prevođenju u borbeni položaj. Nakon prevođenja u borbeni položaj, pa sve do 27. marta u 17:05 časova, bili smo u pripravnosti br. 3, odnodsno u režimu ćutanja. Osnovni zadatak u tom periodu je bio da maskiranje vatrenog položaja (VP) Šimanovci učinimo što efikasnijim.

Foto: Profimedia

Tog 27. marta 1999. godine stiglo je usmeno naređenje da se imitira radarsko zračenje u okolini borbenog rasporeda vaše jedinice. Opišite početak i tok vaše borbene smene pred obaranje i uoči obaranja F-117?

- Dana 27. marta 1999. godine borbena posluga u kojoj sam bio rukovalac gađanja prema rasporedu bila je u dežurstvu od 12 do 18 časova. Bili smo u pripravnosti broj 3 na vatrenom položaj Šimanovci. U vreme ručka, na osnovu usmenog naređenja komande brigade, upućujem mog zamenika potpukovnika Đorđa Aničića da sa vodnikom Igorom Radivojevićem i vozačem Ranisavom Lukićem, vozilom TAM-110, od 14 do 18 časova obiđu širi rejon sela Šimanovci i imitiraju zračenje sa tri lokacije. To je podrazumevalo uključivanje imitatora radarskog zračenja na desetak minuta u svrhu obmanjivanja. Nakon završetka da se vrate do 18 časova, jer su po planu u dežurstvu u sastavu druge borbene posluge.

U 17.05 časova dobijamo signal za prelazak u pripravnost broj 1. Kontrolu funkcionisanja stanice za vođenje raketa (StVR) vrši oficir za vođenje potporučnik Tiosav Janković, u prisustvu komandira baterije za vođenje raketa kapetana I klase Slaviše Golubovića i komandira raketne baterije majora Milorada Roksandića. Nakon sprovedene kontrole funkcionisanja StVR izveštavam komandno mesto raketne brigade PVO – majora Janka Aleksića da je divizion u pripravnosti broj 1 i da je StVR ispravna, da je potrebno da izvršimo dodatna podešavanja radara P-18, te da čekamo dalja naređenja. U međuvremenu na položaj pristiže deo druge borbene posluge koja je po planu u dežurstvu od 18 časova.

Nešto pre 18 časova dobijamo signal za prelazak u pripravnost broj 3. Pre isključenja StVR naređujem proširenu kontrolu funkcionisanja. Nakon njenog završetka komandir baterije za vođenje rakete kapetan I klase Golubović me izveštava da je stanica ispravna, ali da i dalje ima manjih problema sa kvalitetom odraza na radaru P-18 jer poslužilac ne može da podesi prijemnik. Naime, ciljevi i stalni odrazi ne vide se dobro na daljinama manjim od 60 km.

Naređujem kapetanu I klase Goluboviću da ljudstvo iz sastava prve borbene posluge što pre skloni sa položaja i povede u logor u selo. Kao rukovalac gađanja ostajem ja, a kao operator ručnog praćenja po F1 ostaje vodnik Tiosavljević. Pored mene, na pomoćnoj stolici do bočnih vrata sedi major Boris Stoimenov. Nakon što smo dobili signal za prelazak u pripravnost broj 3 šaljem ga da pomogne. Ljubenkoviću da podesi prijemnik. Ipak je on inženjer diviziona, pa nek zajedno pokušaju da reše problem. U 19.20 časova Boris se vraća u kabinu UNK i traži odobrenje da uključi zračenje sa antenama radara P-18 radi završnog podešavanja prijemnika po stalnim odrazima. Odobravam uključenje uz sugestiju da zračenje bude kratko i usmereno u pravcu azimuta 90°. U 19.30 časova izveštavam KM rbr da je radar P-18 ispravan. Na KM rbr, zadužen za naš pravac je major Janko Aleksić.

Dijalog sa Jankom i naizmenično LJubenkovićem vodim 15-ak minuta o tome ima šta ili nema, vidimo li ili ne vidimo. U 19.45 časova dobijam signal za prelazak u pripravnost broj 1. Naređujem uključenje sredstava i kontrolu funkcionisanja StVR i OASt. Kontrolu funkcionisanja StVR u ulozi oficira za vođenje raketa vrši kapetan I klase Senad Muminović sa operatorima ručnog praćenja po F1 vodnikom I klase Dejanom Tiosavljevićem i po F2 zastavnikom Draganom Matićem. U ulozi komandira raketne baterije je potporučnik Darko Nikolić. Zatim oficir za vođenje raketa izveštava da je StVR za borbeni rad sa dva kanala gotova.

Komandir odeljenja OASt vodnik I klase Ljubenković izveštava da ponovo nema kvalitetne odraze na daljinama manjim od 60 do 70 km i traži dozvolu da bude van pripravnosti, radi dodatnog podešavanja. Ne dozvoljavam mu, smatrajući da nemamo dovoljno vremena za to. Oko 20.15 časova naređujem da se četiri rakete stave na pripremu 1. I dalje na pokazivaču nemam odraze nijednog aviona koji je bliži od 60 km. Ljubenković ponavlja zahtev da mu dozvolim da bude van pripravnosti kako bi izvršio podešavanje prijemnika. Odobravam mu ali samo 10 minuta. Oko 20.30 časova dobijam radarsku sliku na mom pokazivaču. Možda čak i koji minut ranije. Odrazi ciljeva su bili veliki, ali nisu bili uobičajenog intenziteta već bledunjavi – anemični. Pojavilo se četiri do pet odraza na daljinama oko 25 km.

Oko 20.40 časova usmeravam POSt ka cilju koji dolazi sa azimuta 150°, sa namerom da prvi put uključimo zračenje i praktično proverimo ispravnost nišanskog radara. Izveštavam Janka da imamo cilj i da ćemo pokušati da ga otkrijemo. U traženju, koje nije bilo duže od pet-šest sekundi, ne uspevamo da ga nađemo sa StVR. On je došao do daljine 18 km, nakon čega je počeo da se udaljava krećući se ka azimutu 90°. U stvari, prošao je pored nas sa velikim parametrom i udaljio se na sever. Nakon toga su nestala i druga četiri cilja te grupe sa ekrana osmatračkog radara. Ubrzo se pojavljuje novi cilj sa azimuta oko 180–190°. U komunikaciji sa Jankom izveštavam ga da procenjujem da će ovaj cilj ući u zonu uništenja i tražim da mi da signal za odobrenje gađanja ovog cilja. Janko mi daje signal koji po tablici znači da dejstvujemo po cilju. Posluga je potpuno spremna i skoncentrisana.

Sve vreme ga pratimo na ekranu radara. Sa daljine 23 km dolazi već na 20 km. Približava se sa azimuta 180° u smeru ka 190°, dovoljno veliki odraz i anemičan. Pomišljam da je to F-117A jer odraz ne izgleda uobičajeno, ali posluzi ništa ne govorim, neću da ih uznemiravam. Cilj je cilj. Na oko 16 km idemo u njegovo prvo otkrivanje. Komandujem: „Azimut 195° daljina 16, traži.” Darko uključuje prekidač antena i navodi Senada. (Dogovorili smo se da traženje bude iznad 5 km visine.) Senad otkriva cilj na visini 6 km, predaje na ručno praćenje, ali operatori ne uspevaju da uspostave praćenje, odnosno nemaju cilj na pokazivaču UK-33. Darko isključuje antenu i „skida” visoki napon. Nakon nekoliko trenutaka ja popravljam podatke i komandujem: „Azimut 215°, daljina 14, traži”. Ponavljaju postupak, ali je rezultat isti – neuspešan. Operatori ne uspevaju da zahvate cilj na praćenje. Darko isključuje antenu. Cilj već dolazi na 13 km. Kažem sebi, tu je blizu, nemoguće da ne možemo da ga uhvatimo. Komandujem i treći put: „Azimut 235° i daljina 13”, sugerišući Senadu i Darku da uzmu malo preticanje jer se avion kreće u pravcu ka 240°.

Nakon toga, Darko izvršava moju komandu, Senad takođe, Darko uključuje antenu. Senad ga i treći put otkriva, sada na azimutu 240° i daljini 13 km i uz delimično preticanje predaje operatorima na praćenje. Prvi ga uočava operator po F2, zastavnik Matić: „Imam ga, imam ga.” To je ključno, naglo je okrenuo točkić praćenja i dobio ga na sredini. Nakon toga, uočava ga i operator po F1, vodnik Dejan Tiosavljević. Obojica izveštavaju: „Ručno pratim.” Samo sam komandovao: „Lansiraj”, bez bilo kakve druge komande jer je cilj bio preblizu da izgovorim sve što predviđaju odredbe pravila gađanja. A bilo je i suvišno jer smo unapred dogovorili metod vođenja i način aktiviranja bojeve glave.

Poručnik Nikolić je već bio odabrao lansirnu rampu sa koje će se vršiti lansiranje. Senad pritiska dugme PUSK i izveštava: „Prva lansirana, prva zahvaćena daljina 12” (Darko izveštava: „Azimut 245°”), potom „druga lansirana, druga nije zahvaćena”. Raketa se vodi normalno i Senad izveštava da je cilj uništen na daljini 14 km. Na mom pokazivaču odraz se vidi još neko vreme, a onda nestaje. Naređujem da isključe antenu.

Foto: Wikimedia/U.S. Air Force Photo by Staff Sgt. Andy Dunaway

Mnogo su vam zamerali, skoro 10 godina posle agresije, kada ste se pojavili u medijima i rekli za modifikaciju koja je na raketnom sistemu „ S-125 Neva“ urađena i da je ona oborila F-117? Vaši kritičari i dalje žestoko zloupotrebljavaju tu reč „ modifikacija“?

- Ti „kritičari“ nisu razumeli situaciju pod kojim uslovima je to rečeno. Suprotna strana u ovoj agresiji je medijski koristila reč „nevidljivi“ za avione stelt tehnologije, da bi nam oduzela makar samu pomisao o tome da se suprotstavimo ovoj vrsti aviona. Mi smo se uverili da on ustvari i nije nevidljiv. Ovo je trbalo da bude podvala za medije koji su bili na strani agresora. Ja sam ovo kasnije opovrgao u jednom intervjuu datom TV Vojvodina. Znači nije bilo nikakve modifikacije jer je frekvencija na kojoj smo radili te noći na osmatračkom radaru P-18 bila sasvim dovolja za otkrivanje tog aviona na potrebnoj daljini. Najzaslužniji su svakako ljudi, tj. borbena posluga koja ja odlično obavila svoj zadatak.

(Telegraf.rs / Vojnopolitickaosmatracnica)