Prepoznajete li dete sa slike? Prelepa heroina Srbije rođena s 24 prsta, vršnjaci je ismevali, sad joj se dive

Tamara Misirlić poznata je kao velika humanitarka, a njeno ime često se pojavljuje u medijima. Zahvaljujući njenom angažovanju, 240 porodica danas ima novi krov nad glavom i nadu u bolje sutra. Ipak, malo ko zna da je i ona nekada bila dete koje se tom boljem životu nadalo svakog dana.

Tamara je rođena sa polidaktilijom, stanjem zbog kojeg je imala više prstiju nego što je uobičajeno. Zbog toga se suočavala sa zadirkivanjem vršnjaka, osuđivačkim pogledima i podsmehom. Nekoliko meseci provela je u invalidskim kolicima, dodatno se suočavajući s izazovima koje život nosi.

Preporučujemo

Foto: Facebook/Tamara Misirlic

- Imala sam višak prstiju, po šest na obe noge i obe ruke. Ovi viškovi sa ruku ranije su odstranjeni, ali na nogama su ostali - rekla je Tamara.

Sa svojih 11-12 godina aktivno je trenirala karate i sanjala je o tome da postane trener i uči decu, a upravo je taj sport bio okosnica da tako mlada donese odluku da ode na operaciju i odstrani šesti prst sa oba stopala.

- Sama sam donela odluku da se to odstrani. Bavila sam se karateom, moraš da budeš bos na treninzima, boleli su me prsti, smetalo mi je, morala sam uvek da nosim papuče. I onda sam rešila da odem na operaciju sama, moji roditelji su bili malo zabrinuti, ali su me podržali - ispričala je.

Osim bolova i neprijatnosti koju je trpela zbog svakodnevnog problema sa neudobnom obućom, Tamara je bila odbačena, izostavljena iz društva. Deca bi na treningu gledala njene noge, postavljala pitanje zašto ima toliko prstiju, kako je moguće da ima toliko prstiju, osuđivali su je, smejali se. Osećala se izolovano i usamljeno.

- Mislila sam da će se sve promeniti posle operacije, ali nije se promenilo. Pogledili su se nastavili, šaputanje i odbacivanje. Nisu me prihvatili. Ostalo je to u meni, ti neki ožiljci, a svi znaju kako dugo ti dečiji ožiljci mogu da ostanu - objasnila je.

Foto: Marko Jovanović

Tamara je dva meseca nakon operacije provela u invalidskim kolicima. To je bio deo rehabilitacije nakon operacije, a iako se njeno telo oporavilo, bilo je potrebno da prođe još pola decenije da se i njena psiha oporavi. Ostala je povučena, tiha i ćutljiva, sve dok jednog dana nije upoznala devojčicu koja je živela sama sa mamom u porušenoj kući.

- Imala sam 16 godina kada sam upoznala devojčicu koja je sa majkom živela u porušenoj kući. Tada sam došla roditeljima i rekla "Vodite me kod nje". Bili su iznenađeni, to je prvi put da je mirna i povučena Tamara ustala i počela da se bori za sebe. Zahtevala sam da me odvedu i rekla sam da ću da joj dam svoju stipendiju. Kada sam to uradila u njenim očima sam prvi put videla sebe - objasnila je Tamara.

Istakla je potom da je od tada pomogla 240 porodica, odrasla i ispunila svoju dečiju želju da postane trener, ali dečije rane su ostale.

- Sada kao trener želim da menjam tu nepravdu, to je velika bol, mnogi nisu toga ni svesni, kada dete sedi odbačeno. Nisam želela da se to dešava kod mene u školi - ispričala je.

Foto: Privatna arhiva

Prisetila se, ipak, trenutka kada se raspala potpuno i kada su se sve dečije boli vratile.

- Bio je jedan dečak, par dana je sedeo sam, mislila sam da će da prođe, a onda sam ga jednog dana videla kako stoji u ćošku odbačen, slomila sam se. Tu su bili roditelji, drug deca su se igrala, a ja sam želela da vrištim i plačem. Jedva sam se suzdržala, nisam želela da se to dešava nijednom detetu. Jedva sam ostala mirna, okupila sam svu decu i razgovarala sa njima o tome kako smo mi porodica, kako ne smemo da odbacujemo jedni druge. Dečak je prihvaćen u roku od deset minuta, od tada na početku svakog treninga pričam sa njima o značaju porodice i prihvatanju razlika barem po 5-10 minuta - rekla je ponosno Tamara.

Istakla je i da je zbog toga jako srećna.

- Ponosna sam što sam uspela da napravim porodicu sa decom, jer se ljudi oblikuju dok su deca - zaključila je Tamara.

Sve te borbe, koje su je dovele do toga da postane upravo ona Tamara koju mi znamo, dugo su ležale u njoj, a sada od njih stvara svoju knjigu. Nada se da će objaviti do maja, a vest o tome podelila je na svojim društvenim mrežama.

Tamara Misirlić je dokaz da bol može postati snaga, a odbacivanje motivacija da se svet učini boljim mestom. Njeno detinjstvo obeležili su osuda i usamljenost, ali je iz tih rana izrasla osoba koja danas menja tuđe sudbine. Kroz humanitarni rad i trenerski poziv, stvorila je zajednicu u kojoj niko nije odbačen – baš onako kako je nekada priželjkivala za sebe.

(Telegraf.rs)