Na današnji dan počelo je NATO bombardovanje, a njih istrglo iz roditeljskog zagrljaja: Oni su najmlađe žrtve

Na današnji dan 1999. godine počelo je NATO bombardovanje, a agresija koja je sledila za cilj nije imala samo vojne ciljeve. Gađani su putevi, mostovi, civilni objekti... Horor je bio sveprisutan, a njegove razmere ispisale su tugu u srcu mnogih. Najmlađe žrtve tek su počele da spoznaju značenje ljubavi, ali onda su istrgnute iz zagrljaja svojih porodica.

Prema saopštenju Ministarstva odbrane Srbije, stradalo je 81 dete i to je zvanični podatak. Najmlađa žrtva je Bojana Tošović koja je poginula uoči Uskrsa, 11. aprila 1999. godine, prilikom bombardovanja Merdara kod Kuršumlije, a koja je u tom trenutku sa svojih 11 meseci bila i dalje nešto najnežnije na ovome svetu - beba.

Preporučujemo

Bombe nisu birale ni uzrast, ni pol ni nacionalnost. Među žrtvama su Milica, Sanja, Bojana, Dalibor, Arijeta, Naser, Osman... Njihovi životi zauvek su ukradeni, a porodicama su umesto njihovih ljubave date bol i beskrajna praznina.

Prekinuti su zagrljaji, poljupci, nežnosti, prekinuti su nestašluci, smeh, radost, a zamenile su ih suze. Suze koje nisu dobile nijedno izvinjenje. Za najgori zločin ovoga sveta - oduzimanje nevinih života niko nije odgovarao.

Neka imena poznata su javnosti, neka ne toliko, ali su zauvek urezana u duše svih koji su ih izgubili i vreme to ne može da promeni.

Vreme koje neki od njih nisu ni propisno imali. Među žrtvama NATO agresije je i Marko Simić koji je u trenu kada je stradao imao samo dve godine. Bombe koje su pale na centar Novog Pazara oduzele su i njegovo detinjstvo.

U Varvarinu je prilikom granatiranja mosta preko Velike Morave poginula petnaestogodišnja Sanja Milenković, učenica Matematičke gimnazije u Beogradu.

Bombe su prekinule i mladalačke snove Gordane Nikolić i Milana Ignjatovića iz Vladičinog Hana.

Trogodišnja Milica Rakić, devojčica poginula u svojoj kući prilikom bombardovanja Batajnice, postala je simbol stradanja dece u NATO bombardovanju.

Prema saopštenju i video prilogu Ministarstva odbrane Srbije, Margit Savović je kazala da su najmlađe žrtve imale samo 2 do 3 meseca...

- Ima i osamnaestogodišnjaka koji su izgubili živote pod tim NATO bombama. Sve u svemu nije to lepa slika i zaista velika je tuga da je toliko dece stradalo, a isto tako treba pomenuti da pored poginule dece imamo i ogroman broj ranjene dece od kojih i danas neka deca imaju posledice u vidu invaliditeta, a o traumama psihičke prirode i ne znamo pošto nismo istraživali. Možda kada bismo sada, 20 godina posle bombardovanja, ispitivali tu generaciju koja je tada u vreme bombardovanja rasla, videli bismo kakva su njihova sećanja na te traumatične dane - poručila je.

Kako je kazala tom prilikom, najbizarnije joj je bilo kod pogibije Irene Mitić koja je stradala kod Vranja.

- Naime bomba koja je pronađena kojom je ona usmrćena, na bombi je ispisano rukom: "Da sam jako radostan što sam vas video i konačno sam vas pronašao" piše jedan Italijan. Ne treba zaboraviti da su u bombardovanju stradali i važni objekti. Važni za život dece - znači škole, u Vranju je šest dečjih vrtića srušeno, gađano je i uništeno dečje odeljenje bolnice "Dragiše Mišović", a svemu tome treba dodati da u NATO-u uvek su se pravdali, ako su se i pravdali, da je sve to kolateralna šteta. Mislim da je ovaj izraz u nama najgori od svih izraza koje smo kao neke nove izraze naučili. Da je za njih i deca i objekti, znači škole, bolnice, sve je to bilo slučajnost. Koje se dešavaju u tamo nekom ratu - rekla je, a preneto je u prilogu.

"Bili smo samo deca"

Spomenik sa epitafom "Bili smo samo deca", u znak sećanja na stradale mališane, podignut je na prvu godišnjicu NATO agresije na SRJ u parku Tašmajdan u Beogradu.

Po podacima Jugoslovenske komisije za saradnju sa UNICEF-om i Komiteta za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava u toku NATO agresije poginulo je 81 dete. Tačan broj poginule albanske dece ne zna se ni danas. Najveći broj albanskih mališana stradao je kada su NATO avioni bombardovali izbegličke kolone kod Đakovice i Prizrena u kojima su uglavnom bili deca, žene i starci. Svi ugašeni mladi životi u NATO statistici vode se kao "kolateralna šteta". 

Da li postoje reči koje bi mogle da isprate horor? Horor koji je nametnut svima, a najviše su ga osetile porodice stradalih i povređenih. Teško, a upitno je i da li ima utehe naročito jer - za zločine niko nije odgovarao.

(Telegraf.rs)