Suzana izabrana za "Naj ženu" Niša, pa otkrila mračnu porodičnu tajnu: Prošla sam pakao, ali neće i moje dete

Nišlijka Suzana Radenković (32) proglašena je za "Naj ženu" Niša u 2025. godini u izboru lokalnog radija, a njena životna priča je takva da u potpunosti zaslužuje ovo svojevrsno priznanje, ali i mnogo više od toga – podršku i pomoć humanih ljudi. Suzana je samohrana majka dvanestogodišnje ćerke Une koja je rođena sa Smit-Magenis sindromom od koga u našoj zemlji boluje još samo dvoje dece, dok se u svetu sa ovim sindromom rodi jedna od 25.000 beba.

Uprkos tome što bolest uzrokuje zaostajanje u intelektualnom razvoju i poremećaje u ponašanju, Suzana je uspela da se izbori da njena devojčica pohađa redovnu školu, ali po posebnom obrazovnom programu i tako što sve vreme dok traje nastava sedi sa njom u školskoj klupi.

Preporučujemo

Suzana je za Telegraf kazala da se trudi da njena ćerka odrasta poput ostale dece, da ima normalno i srećno detinjstvo, i da ne prolazi kroz "pakao" tokom odrastanja, kakav je ona prošla.

"Moja ćerka ima svu moju ljuba i pažnju, a to je nešto što ja kao dete nikada nisam imala. Kada sam imala četiri meseca moji roditelji su se rastali. Majka je formirala drugu porodicu i nikada više nije pitala za mene, a otac se odao alkoholu. Brigu o meni preuzeli su baba i deda sa očeve strane. U njihovoj kući nisam bila dete, nisam imala detinjstvo. Baba je bila težak srčani bolesnik i od kada znam za sebe ja sam morala da čistim kuću, perem...Prvu sarmu sam zavila sa šest godina. Baba me je učila svemu, ali sama nije mogla da radi jer je imala tri bajpasa", kaže Suzana.

Deda je seksualno zlostavljao, obesio se kad ga je razotkrila

Težak život, dodala je, sa 13 godina pretvorio se u život koji nikome ne bi poželela.

"Sa 13 godina je deda prestao da bude deda. Postao je pedofil. Ucenjivao me je da o tome ćutim. Nisam imala druge rodbine, nisam imala gde da odem. Deda mi je pretio da ne smem da kažem babi jer će da ubije i mene i babu, ali sam ja ipak babi, kada je izašla iz bolnice, rekla šta se dogodilo. Živela sam u stalnom strahu da će da mi se ponovo dogodi to što se dogodilo dok je baba bila u bolnici. Jednog dana rekla sam da više ne mogu da izdržim, da tako više ne mogu da živim. Odlučila sam da ne ćutim i da javno o tome progovorim. Onda su me smestili u bolnicu", govori Suzana.

Prema njenim rečima, dok je bila u bolnici deda je zvao preko mobilnog telefona, obećavao da nikada više neće uraditi to što je uradio, ali mu ona nije poverovala.

"Nudio mi je kuću, govorio da ću ubuduće lepo da živim samo da kažem da nije istina to što sam ispričala. Međutim, rekla sam mu da se živa tamo ne vraćam. Onda me je on pitao šta da učini sa sobom da se ubije ili da se obesi. Spustio slušalicu i obesio se. To je deo života koji želim da izbrišem iz sećanja jer to je nešto što ne bi poželela ni najgorem neprijatelju", kaže Suzana.

Po izlasku iz bolnice, rekla je, najpre je jedno vreme živela u hraniteljskoj porodici, ali je i tamo živela teško i provodila je ceo dan na njivi, a onda je prešla u Dom za decu bez roditeljskog staranja.

"Tamo sam završila vanredno sedmi i osmi razred i kurs za roštiljske poslove. Upisala sam Medicinsku školu, smer za fizioterapeuta i počela sam da polažem ispite, ali sam napunila 18 godina i morala sam da napustim dom jer sam bila punoletna. Radila sam u najpre u jednoj hladnjači, pa u ćevabdžini i zaradila sam samo toliko da mogu da platim kiriju za jednu sobu sa kupitilom bez veš mašine. Pošto su mi u ćevabdžinici sa teškom mukom isplaćivali dnevnice, prešla sam da radim kod Kineza. Tamo sam za 11 sati rada dnevno primala 600 dinara. Od tih para morala sam da platim sobu, kućnu hemiju, hranu...Bila sam češće gladna nego sita", rekla je Suzana.

Prema njenim rečima, sa 20 godina postala je samohrana majka, ali umesto da to bude njen najsrećniji dan u životu, bio je veoma nesrećan.

"Rekli su mi da beba nije dobro, da ima brojne dijagnoze, jedna strana glave bila je ravnija, imala je skraćene palčeve na rukama i nogama, imala je methemoglobinemiju, strabizam, veliku dioptriju, šum na srcu i stenozu plućne arterije. Sa devet meseci su joj otkrili cistu iza malog mozga, višak sive moždane mase, a kada je prohodala sa dve i po godine video se deformitet oba stopala pa je morala da bude operisana. Kada je imala šest godina, tek tada sam iz Beograda od genetičara dobila nalaz da je ona u tom trenutku jedino dete u Srbiji obolelo od Smit-Magenis sindroma. Pre dve godine, tokom prijave u evidenciju retkih bolesti, povezala sam se sa još jednom mamom i saznala da su njih troje u celoj Srbiji sa Smit-Magenis sindromom i jedan dečak u Crnoj Gori", izjavila je Suzana.

Lek za sindrom sa kojim je rođena njena ćerka ne postoji, dodala je, ali joj je olakšanje donela potvrda lekara da životni vek obolelih nije narušen.

"Terapije su logopedske, defktološke i kod fizijatra, međutim nikako ne može da se prognozira koliko će taj stepen zaostalosti da ide napred, koliko će ona da zaostaje za drugom decom. Moja pomoć joj je potrebna 24 časa dnevno. Ona govori, ali neke reči su nerazgovetne pa moram da ih ja „prevodim“ učitelju. Ima svoje trenutke kada zna da se rasplače, da negoduje. Oboleli od Smit-Magenis sindroma spavaju veoma malo, najviše četiri sata dnevno, što je veoma iscrpljujuće za mene", istakla je Suzana.

Ona je kazala da, iako na papiru ima pravo na plaćenog ličnog pratioca niko u Nišu ne želi da se time bavi, tako da sama 24 časa dnevno brine o ćerki.

"Naš životni problem je zapravo to što privatno stanujemo. Dobar deo socijalnih primanja dajem za kiriju i račune. Nekako se snalazimo, ali su troškovi veliki, naročito što i Una i ja imamo insulinsku rezistenciju pa moramo da se zdravo hranimo, a to je jako skupo. Moja životna želja je da imamo sopstveni stan ili kuću. Tada bi bila mirna. Znala bi da nakon moje smrti Una ne bi završila u domu već bi se sigurno našao neko ko bi o njoj brinuo, zarad toga što bi nasledio nekretninu", kazala je Suzana.

(Telegraf.rs)