Sanja (18) je rođena "drugačija", zbog toga je postala neverovatan borac: Dirljiva priča o učenici iz Inđije

"Verujte u svoje želje", "Sreća je u malim stvarima", "Pijateljstva", "Pristupačnost", "Treba potražiti pomoć"...neki su od naslova Jutjub videa iza kojih stoji jedna nasmejana osamnaestogodišnja devojčica po imenu Sanja Vitas. Ona u kratkim formama, vrlo neprosredno i bez "filtriranja" misli i osećanja šalje poruke društvu kako je sve navedeno bitno svima, a posebno znači njoj koja od rođenja ima svoju borbu zvanu - cerebralna paraliza.

Kroz izazove svakodnevice, svu stigmu društva, poteškoće, rolerkostere emocija, svih ovih godina korača ruku pod ruku sa svojom majkom i devet godina starijom sestrom. Očinska figura je tu izostala. Ipak, ova maturantkinja Srednje škole "Dr Đorđe Natošević" iz Inđije (ekonomski smer) ne dozvoljava sebi da klone duhom i fokusira se na one koji su tu.

Preporučujemo

Prva koja je uvek tu je njena mama Vesna koja nam je, pored Sanje, naravno, ispričala kako izgleda njihov život.

- Veliki izazov je kada doktor kaže da će vam dete biti biljka ali u vama se tada rađa inat da se borite i zapravo niste ni svesni koliko snage imate - kaže Vesna.

Druženje na Sanjinu inicijativu

Sa dijagnozom cerebralne paralize njena mlađa ćerka je rođena, a sa nekih pet godina dobila je i epilepsiju. No, o svojoj mezimici, uprkos svim razlozima da bude drugačija, ona kaže: "Sanja je nasmejana, druželjubiva, komunikativna".

Upravo takva, otvorenih ruku, srca i uma prilazi svojim vršnjacima. Iako su oni korektni prema njoj i nemaju neke grube ispade, činjenica je, ukazuje naša sagovornica, da ipak više ona inicira ta druženja i komunikaciju.

- Iako Sanja od zabavišta do srednje škole nikada nije doživela ništa ružno od svojih drugara, nikakvu uvredu i slično, njoj niko od njih kući ne dolazi. Kad je išla u osnovnu školu u bilo je poseta, ali sad ne - priznaje Vesna.

S druge strane, kad su u školi, tu su za nju, pomognu joj pri kretanju, penjanju uz stepenice, baš kao i nastavnici. Veoma joj znači razumevanje i podrška direktora, pedagoga i psihologa.

Psiholog odagnao teška osećanja

Sanja u jednom svom videu poručuje svima da treba potražiti pomoć kad osetiš da ti je potrebna. Tu misli na trećeg od navedenih pomagača.

- Idem kod psihologa i puno mi to znači - kaže gospođica Vitas i napominje da joj je upravo ta vrsta terapije pomogla da prevaziđe sva ona teška osećanja koje su je mučila zbog neprusutnosti oca u njenom životu jer, kako priznaje, iako je on nikada ne viđa njoj to, za razliku od pre, ne smeta toliko.

To potvrđuje i njena majka.

- Kod psihologa je počela da ide od kad je krenula u srednju školu upravo zbog svog odnosa sa ocem. Puno joj to pomaže. Shvatila je da ne treba da pati zbog osoba koje nisu uz nju. Savladala je tu averziju, tugu i bes što je tata ne viđa - kaže majka.

Muzika i pisanje

Ono što Sanji ispunjava vreme i hrani dušu jeste muzika.

- Hobi mi je slušanje muzike gledanje serija. Najvise volim Breskvicu da slušam - otkriva nam vesela osamnaestogodišnjakinja a njena mama kaže da je Sanja talentovana za crtanje, kao i za pisanje.

- U školi je uvek fenomenalno pisala sastave iz srpskog jezika - priča nam Vesna.

Povećati fizičku pristupačnost 

Što se tiče škole, majka je vodi do tamo, a nadalje se kreće sama pridržavajući se za zid, dok uz stepenice ima podršku osoblja. Međutim, iako njeno dete ne koristi kolica, zbog one koja su primorana da se kreću pomoću njih, ona apeluje na nadležne da za te đake budu obezbeđene učionice u prizemlju.

- Što se tiče nas, morali smo naći stan između prvog i drugog sprata. Veoma bi značilo da zgrada ima "rampu" kao i da bude više niskopodnih autobusa - skreće pažnju na problematiku svakodnevice naša sagovornica.

Breskvica i Diznilend

Uprkos svim preprekama i borbama sa stitgmom okoline, Sanjina duša je vedra i puna snova.

- Želja mi je da završim školu i upoznam Breskvicu - otkriva tinejdžerka a njena mama je dodala još nešto na tu temu.

- Ona želi da poseti Diznilend, a što se tiče daljeg školovanja, želi da upiše Filološki fakultet i da se jednog dana bavi novinarstvom - priča Vesna.

U snevanju snova, oko škole i svega što zatreba, podrška Sanji bila je sestra Nada.

- Dok se nije udala puno mi je pomagala oko čuvanja Sanje. Takođe, učila je sa njom. Kao devet godina starija, znala je dovoljno da može da mi bude od pomoći. Od kad je Sanja bila beba pa nadalje - s posebnom emocijom u glasu priča naša sagovornica.

Iako su mama i ćerka puno vremena provele po banjama i bolnicama, iako nije bilo nimalo lako imati "mušku snagu" neophodnu za savladavanje svih izazova u životu u kome nema muške figure, obe zrače neverovatnom toplinom i pozitivom.

Uostalom, njena poruka svima je da nikada ne treba odustati od onoga što želiš, niti posustati zbog svega što te muči jer - sve se može kad se hoće.

Janković: Učenjem različitosti protiv diskriminacije

Iz priče Sanje i njene mame smo mogli zaključiti da, iako možda nema konkretnih poteza diskriminacije i odbacivanja od strane društva, neka stigma ipak postoji, au prilog tome govore Vesnine reči da uglavnom ćerka prilazi drugarima, a ne oni njoj. Takođe, i sama činjenica da joj niko od njih ne dolazi kući da se druže - nije baš na mestu.

Zato smo, da bi poslali poruku svakome ko i prema Sanji i sličnoj deci i ljudima ima neku vrstu otklona, konsultovali Brankicu Janković, poverenicu za ravnopravnost.

- Diskriminacija je nedopustiva u bilo kom obliku, ali sigurno da je većina nas posebno osetljiva kada su deca u pitanju. Na podsmeh, osudu ili stigmu neretko nailaze osobe sa invaliditetom, ali i roditelji i članovi njihovih porodica. Najčešće nema namere da se osoba sa invaliditetom diskriminiše, već se to čini iz neznanja, straha od bolesti ali i duboko ukorenjenih predrasuda prema svima koji "ne ispunjavaju" nametnute standarde - kaže poverenica.

Zato je, ukazuje ona, najteže prevazići prepreke u našim glavama, da prvo vidimo ljudsko biće, a ne invaliditet ili zdravstveno stanje.

- To se uči još u detinjstvu, pa je zadatak svih nas (i roditelja, učitelja, nastavnika) da kod dečaka i devojčica razvijamo toleranciju, kulturu nenasilja i nediskriminacije, razumevanje i prihvatanje različitosti, solidarnost i empatiju kao temeljne principe života u zajednici. Mi u instituciji Poverenika o svemu ovome pričamo sa decom kroz različite oblike edukacija, naš Panel mladih, a obučavamo i vršnjačke edukatore jer oni najbolje mogu među svojim vršnjacima da objasne štetnost diskriminacije i posledice različitih stereotipa i predrasuda - navodi Jankovićeva.

Što se tiče pomenute pristupačnosti, kao nečega veoma važnog Sanji, poverenica kaže da kontinuirano upozorava i na neophodnost ostvarivanja principa univerzalnog dizajna, koji omogućava svim građanima nesmetano kretanje i pristup svim objektima, saobraćajnicama, javnim prostorima jer barijere nisu samo arhitektonske, već razne druge, naročite za građane sa senzornim invaliditetom.

- Upravo pristupačnost, kako arhitektonska tako i informaciona i komunikaciona, predstavlja jedan o osnovnih uslova za ostvarivanja svih drugih prava i ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom u svim oblastima društvenog života - ističe Jankovićeva.

(Telegraf.rs)