Dragoljub je odrastao u Zvečanskoj, pa "stao na noge" i postao uspešan: Sad je opet tamo da podrži decu kao on

Ne kažu ljudi uzalud da je sve u životu jedan krug i da ljudi na kraju budu tačno tamo gde pripadaju. Jedan Dragoljub je još kao dete, sticajem neveselih životnih okolnosti dospeo u Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine, poznatiji kao "Zvečanska". Nakon mnogo godina, školovanja, sazrevanja, ovom mladom čoveku iz Mladenovca ispunila se najveća želja, a to je da se vrati tamo gde je proveo dečije i tinejdžerske dane i pomogne "domcima" kao što su nekada neki dobri ljudi pomagali njemu da izraste u ispravnu, zdravu, pravu i srećnu osobu. Da, dete iz "Zvečanske" sada, kao socijalni radnik, radi sa decom iz "Zvečanske" i ovo je njegova dirljiva priča...

- Došao sam u "Zvečansku" 1989. godine nakon osam godina života sa majkom i ocem. Međutim, Centar za socijalni rad je odlučio da je u mom interesu kao dete bolje i sigurnije da odrastam u domu nego da ostanem kod kuće sa ocem koji je tada bio alkoholičar i bez posla. U domu sam bio do 2006 godine - priča za Telegraf Dragoljub Mihailović.

Preporučujemo

Tamo se, kaže, lepo snašao i emocije koje u njemu budi sećanje na taj period su lepe.

- Kada sve saberem i oduzmem mogu slobodno reći da sam srećan što sam odrastao u domu. Imao sam sigurnu negu i detinjstvo bez briga. U domu sam imao sve ono što kod kuće nisam. Najsrećniji trenutak u domu mi je bio kada sam počeo da treniram fudbal, a najtužniji kada kada je moja sestra izašla iz doma i prešla da živi kod majke - priznaje naš sagovornik.

Njegov život u domu, u smislu socijalizacije, nije se uopšte razlikovao od života njegovim vršnjaka koji su van te priče. Dragoljub s radošću ističe da je tamo tekao dosta prijatelja i da su te konekcije nastavili da održavaju i nakon izlaska iz "Zvečanske".

- Imamo čak i svoju grupu na društvenoj mreži i unazad nekoliko godina organizujemo paketiće za novogodišnje praznike. Imamo u planu i otvaranje udruženja, ali polako, ima vremena za to - nagoveštava nam Mihailović svoje planove.

Period koji je proveo u oboj ustanovi je doba osnovne i srednje škole, a naš sagovornik je upravu tu stekao svoje obrazovanje. Kroz šalu kaže da je kao dete voleo da ide u školu, ali samo da bi igrao fudbal.

Nakon završetka ove etape školovanja, Dragoljub je imao želje za daljim obrazovanjem, ali je bio svestan da mora najpre da se pobrine za materijalnu sigurnost, te se zaposlio.

- Izašao sam iz doma sposoban i spreman za samostalan život ali sam emotivno sam malo bio skrhan zato što sam morao da izadjem iz zone komfora, a i veliki problem mi je bio da pronađem stan, ali tada mi je uskočio u pomoć drugar sa fudbala Srđan Janković koji me je pozvao kod sebe u stan gde sam ostao pet godina. Tek nekoliko godina po izlasku iz doma upisao sam fakultet - priča naš sagovornik.

Upravno pravac kojim je krenuo, kad je reč o edukaciji, na kraju ga je vratio na dobro poznato i veoma drago mesto. Evo kako je došlo do toga.

- Ostao sam u kontaktu sa nekoliko zaposlenih u "Zvečanskoj", a jedan od njih je i direktor koji je pratio moj razvoj, osnovno, srednje i akademsko obrazovanje, pa je nekako i prirodno da dobijem poziv ustanove u kojoj sam odrastao. Posle toliko godina provedenih kao korisnik došao je trenutak da preuzmem ulogu vaspitača koju sam najviše želeo - emotivno nam priznaje naš sagovornik.

Kada današnji "domci" čuju njegovu priču reaguju pozitivno i srećni su što je jedan, kako oni kažu domac, postao vaspitač.

- Imamo sjajnu komunikaciju i veliko uzajamno poštovanje - ističe Dragoljub.

Trenutak kad je ponovo prešao prag "Zvečanske za njega je veoma značajan i dirljiv. S posebnom emocijom u glasu kaže da je lep osećaj kada dodješ tamo gde nekako i pripadaš, ali ovog puta u ulozi gde moraš biti mnogo više odgovoran i predan nego kao korisnik.

- Kao korisnik bijem svoju bitku, a kao vaspitač zajednički bijemo bitke korisnika od početka do kraja boravka, a nekada i dalje kada korisnik izađe iz ustanove. Baš kao što sam ja ostao u kontaktu sa vaspitačima tako sada korisnici ostaju u kontaktu samnom - priča Mihailović. Dakle, istorija se ponavlja. U domu su ga dočekala mnoga poznata lica jer je često dolazio i obilazio dom. Kaže da mu je svaki put bilo veoma lepo, da su evocirali uspomene na trenutke kada je on bio korisnik.

Da je živoz zaista onaj krug koji smo na početku spomenuli, govori činjenica da Dragoljub danas radi u grupi sa vaspitačicom koja je njemu bila vaspitač. Kaže da od nje "upija" dosta toga o poslu jer ima baš veliko iskustvo.

Kao neko ko je po izlasku iz "Zvečanske" stao na "svoje noge", školovao se i našao lep i human posao, deci i omladini koja tamo boravi i zabrinuta je zbog svoje budućnosti Mihailović poručuje: "Trudite se i iskoriste sve ono što dom može da vam pruži. Radite na sebi kako bi lakše i bezbolnije koračali kroz život".

Što se tiče njegove porodice, otac mu je preminuo pre 20 godina, a majka se preudala. Kaže da sa njom ima kontakt i da se posećuju povremeno.

Ono što je u Dragoljubovom životu, međutim, ne stvar povremenosti, nego najlepše moguće konstantnosti, jeste njegova Zvečanska. Taj pojam u mnogim ljudima budi neku jezu i tugu, ali našem sagovorniku je, eto, bio topao dom. Na tom mestu je osetio veliki ljubav, brigu, posvećenost, dobio temelje za život, u smislu vaspitanja i obrazovanja. Ali najvažnije od svega - ta ustanova je od njega stvorila čoveka punog empatije i volje da nekim mladim ljudima, koji su sada na njegovom nekadašnjem mestu, pokaže pravi put i od srca prenese svo znanje i iskustvo. Od Zvečanske do Zvečanske...život je zaista čudo!

(Telegraf.rs)