Živeli smo u podrumu i učili jezik, a posle smo od prve plate kupili auto: Teodora i Goran o životu u Švedskoj

Teodora i Goran Tasić iz Novog Sada nisu imali zacrtan cilj, niti striktne planove za život. Ono što su znali da je svoj život ne vide u jednoj zemlji, već sebe pre svega kao "svetske putnike" koji prate svoje snove i osluškuju želje. Nisu znali kada će na takvo putešestvije krenuti, ali je jedna priča ipak presudila da odu. Bila je to penzija Goranove majke. Radila je, pričaju, ceo život, a onda primila penziju ispod 15.000. Tako su Goran i Teodora rešili da sreću okušaju u svetu.

- Tada smo odlučili da odemo negde - priča Goran, a Teodora dodaje:

Preporučujemo

- Razmišljali smo gde bismo mogli, a izbor je pa na Maltu gde živi veliki broj naših državljana. Otišli smo tamo i bili pune dve godine, ali to nije sve... - počinju tim rečima priču o svojoj avanturi.

Život na Malti, kako kažu, nije nudio ono što su očekivali. Sve te lepote trajale su kratko, a onda su shvatili da nakon dve godine rada ne mogu da otvore ni račun u banci, a o kreditu za automobil i stan mogli su samo da sanjaju.

- Znate kako, sve godine radite sve kako treba i plaćate potez, a ne možete račun da otvorite. Sramota!

Švedska, obećana zemlja ili lažni sjaj?

Foto: Telegraf.rs

Tako je sledeća odluka o putovanju pala na Švedsku.

- Odlučili smo da odemo u Švedsku, raspitivao smo se i na nju je pao naš izbor. Živimo u mestu Boros i ovde smo već četiri godine. Prvih šest meseci smo bili na probi, a potom smo seli i razgovarali o tome kako nam se dopada, i ostali smo pri stavu da nam je tamo lepo.

Udruženim snagama koračaju kroz život koji nosi mnoge izazove, ali svaki zajedno savladaju.

- Bilo je teško, ne kažemo da je idealno, od pronalaženje posla i stana, kojih je jako malo. Prvo smo živeli u podrumu i učili jezik, jer tamo ako ne znate njihov jezik nema posla, ujedno smo i radili. Bilo je naporno ali smo uspeli.

A, od prve plate, "simbolično", kupili su - automobil.

- Ovde je potpuno drugačije, normalno je da ljudi odlaze u restorane i da tamo porodično večeraju, kod nas je to malo teže. Sećam se, dobio sam platu i kupio automobil, a pola plate mi je ostalo povrh toga - priča Goran.

Teodora nije radila godinu dana, ali to nisu ni osetili.

- Jedan period, tačnije oko godinu dana, Teodora nije radila ali smo plaćali nešto poput osiguranja, kada izgubite posao, dok ne nađete neki bolji oni vam plaćaju 80% primanja, to je zaista fantastično - objašnjava nam Teodora.

Ono što ih muči, jeste dolazak u Srbiju koji je usled pandemije sprečio susrete s' porodicom i prijateljima, ali kažu da prate dešavanja u Srbiji i da im je ona u srcu. Svi im nedostaju, pa utehu nalaze u prijateljima iz Hrvatske, Mađarske, Srbije i svih krajeva sveta sa kojima se slažu sjajno.

(Telegraf.rs)