"Bila sam uplašena, imala kulturološki šok": Vranjanka radi sa decom u Keniji, ovo je njen najjači utisak

Emilija Stojilković (28) iz Vranja, već mesec dana je u Keniji gde radi na obrazovanju siromašne dece. Nalazi se u Njarobiju, gde radi sa decom u okviru humanitarnih akcija, o kojem je maštala od najranijeg detinjstva.

Emilija je u Keniju otišla na volontersko putovanje u trajanju od dva meseca, gde ima priliku da u školama radi sa decom koja imaju između 5 i 8 godina, na razvoju njihovog obrazovanja.

Preporučujemo

- Sa decom u Kajaba školi radim matematiku i engleski, ali radimo i različite igrice, učimo da plešemo i pevamo. Čak sam ih učila i da pevaju neke naše srpske pesmice. Omiljena pesmica im je "Telefonijada" i mnogo vole da pevaju "Halo, reče beli slon. Halo, reče telefon". Inače, ovde sam prošla kroz različita iskustva. Prva faza je bila faza uplašenosti, kulturološkog šoka. Zaista ga jesam doživela, jer mnogo je sve drugačije u odnosu na svaku državu, grad ili mesto koje sam do sada obišla - govori Vranjanka na početku.

Foto:Lična arhiva

Bilo je priča o tome koliko je Najrobi opasan, nebezbedno mesto, da ljudi lažu, varaju i kradu.

- I onda sam ja prve dve nedelje pokušavala da se opustim i da nađem neko svoje mesto ovde. E sada, kada sam se opustila i počela da bivam hrabrija, krenula sam da se vozim sama javnim prevozom, čak i noću, da jedem uličnu hranu. Trebalo mi je tri nedelje da se naviknem na hranu. Pre toga nisam ni jela skoro, jedan obrok dnevno možda. Onda sam počela da i sama da pripremam neku našu hranu, grašak, pire, pastu, sve ono za šta sam mogla da nađem sastojke. Voće i povrće im je predivno - prenosi svoje utiske Emilija. A interesovanje za Keniju je počelo kada je imala sedam godina i kada je dobila geografski atlas u kome je čitala o narodima sveta.

Foto:Lična arhiva

Najjači utisak na nju tada je ostavila Afrika, deca tamne kože koja nemaju hranu, vodu, obrazovanje.

- Najveći izlazak iz zone komfora bio mi je taj što sam počela da jedem hranu koja je kupljena od prodavaca u najsiromašnijim četvrtima Najrobija. Takođe, ono što će mi ostati kao najlepša uspomena je rad sa decom. Nigde i nikada nisam videla da se neka deca, ovako smeju, kao što se ova deca ovde u Keniji smeju. Zaista, kada uđem u učionicu, imaju taj momenat, raduju mi se i smeju kad me vide. Stalno traže pozdrave, baci pet, pa se pozdravimo onako pesnicama, smeju se i mene to stvarno motiviše tokom dana. Stvarno mi daje neku posebnu vrstu elana i energije, kad vidim koliko oni nemaju i u kakvim uslovima žive, ne mogu da ne budem zahvalna na svemu što imam i što sam ovde sa njima. Trudim se da putem donacija prikupim novac kako bi im pomogla, jer postoji spisak stvari koje treba da se kupe, koje će im omogućiti da imaju bolje uslove za obrazovanje i rad.

Foto:Lična arhiva

Do sada je uspela da prikupi 900 dolara i zahvalna je zajednici i ljudima koji su je podržali.

- To sam prikupila samo putem instagrama. U opisu mog instagram profila se nalazi račun za pomoć. Ali i na linkdinu delim, tako da i ljudi koji vide to tamo, mogu da doniraju - dodaje ova mlada Vranjanka.

Ona planira da u narednom periodu koliko ću biti ovde, kupi sve sa spiska i ukoliko stane novac, pomogne i volonterima prikupljaju sredstva kako bi preselili decu, da ne budu više u tim neadekvatnim uslovima, gde namaju ni osveteljenje.

Foto:Lična arhiva

- Ja sam diplomirani filolog, profesor srpskog jezika i književnosti, ali nikada nisam imala priliku da predajem da radim sa decom, jer već više od 4 godine se bavim marketingom. Posebno mi je zadovoljstvo što imam priliku da radim psao za koji sam se školovala i nadam se možda jednog dana u Srbiji, radim posao za koji sam se školovala. Ovde ću proslaviti i rođendan. Ovde sam došla posredstvom studentske organizacije AIESEC, čiji sam volonter bila pre nekoliko godina. AIESEC ima prakse u 130 zemalja sveta, koje su ovog tipa,a konkretno ova praksa doprinosi, četvrtom cilju održivog razvoja,a to je kvalitetno obrazovanje - podseća ova mlada Vranjanka.

(Telegraf.rs/S.Tasić)