Napustila decu dok su bili jako mali, a oni je još zovu mama: Vapaj Dragana, sam brine o bolesnom sinu i ćerki

"Kada sam bila beba, ja se ničega nisam sećala. Tad kada me je ostavila, bila sam baš mala, bukvalno mala... A onda, kad se jednom pojavila, upoznala sam je kao pravu majku, to je bilo možda 2014, 2015. godine". Ovo je uglavnom sve što o svojoj majci, onako dečje, iz srca, može reći Maja Nenadović (13), devojčica sa dijagnozom lake duševne zaostalosti, koja odrasta u trošnom stanu sa ocem Draganom (48) i bratom Đorđem u Valjevu.

Majka ih je napustila dok su takoreći još bili bebe, ali oni je glasom punim ljubavi i dalje zovu "mama".

Preporučujemo

Oba deteta imaju dijagnozu lake duševne zaostalosti, a Đorđe (17) boluje i od epilepsije. Njihov otac Dragan daje sve od sebe da im obezbedi koliko-toliko normalan i dostojanstven život, ali bez pomoći sistema, to je svakim danom sve teže.

Dragan se u Valjevo preselio na preporuku psihologa i psihijatra, kada je Đorđe bio peti razred. Tada je saznao da njegovoj deci treba specijalna škola i učinio je sve da im omogući odgovarajuće obrazovanje, kako bi im stručnjaci – defektolozi, psiholozi i pedagozi – pomogli da napreduju.

- Mi smo pre živeli u selu. Tamo nemamo baš uslova, kuća je stara, roditelji su mi stari, a živi sa njima i moj stric. Oni ne mogu ništa da mi pomognu. Nema tu mesta za sve nas. Živeli smo tamo dok nisu deca trebala da pođu u školu, specijalnu školu, sa njima radi defektolog. To je predložio psihijatar iz Beograda. Dečak ima epilepsiju i laku duševnu zaostalost, a devojčica samo tu laku duševnu zaostalost - započeo je Dragan svoju ispovest.

Maja, sada učenica sedmog razreda, voli školu i učenje. Omiljeni predmet joj je matematika jer, kako kaže, želi da razume više. Đorđe je upisao srednju školu i uči po IOP2 programu, što za njega znači dodatno prilagođavanje. Najviše voli srpski jezik i rado čita – „sve i svašta“, kako sam kaže.

Foto: Telegraf.rs

Njih troje su upućeni jedni na druge – osim ljubavi, povezuje ih i odgovornost. Ali, iako se njihova bliskost oseća u pogledima i malim svakodnevnim trenucima, čini se da ih životne okolnosti polako otuđuju. Dragan, mada dobar roditelj, čini se obasehrabren savetima lekara. Dok mu mnogi govore kako sa njegovom decom treba da rade stručnjaci, čini se da mu niko nije objasnio da i on može da bude tu za svoju decu.

- Deci treba veća pažnja. Treba puno da se radi, nisam ja stručan da radim sa njima. Ono najviše što treba da se radi treba da rade tamo u školi, stručna lica. Kada je ovaj dečak trebalo da krene u školu napisano je da treba sa njim da radi defektolog, psiholog, logoped. Centar za socijalni rad je rekao je da nemaju oni sredstava da šalju te stručnjake iz Valjeva u to selu gde smo mi bili - rekao je Dragan sa tugom u očima u kojoj smo mogli da sagledamo njegovu želju da učini najbolje za svoju decu i nemoć usled manjka znanja i straha da ne pogreši negde.

Đorđe i Maja, u početku su bili malo nepoverljivi, ali su deca puna snova, vesela i otvorenog srca. Oni su naučili da se snađu sa svojim problemima i da streme ka velikim ciljevima. Dok Đorđe sanja da postane policajac, Maja želi da upiše akademiju i postane glumica. Dragan se trudi da im omogući barem najosnovnije uslove da im se ti snovi ostvare. I dok im je on i majka i otac i baka i deka, oni imaju krov nad glavom, redovno idu u školu i rade domaće zadatke. Kuva im ručak, vodi ih u park i uči ih kako da obavljaju svkodnevne zadatke, tu je za njih, onako kako najbolje ume.

Foto: Telegraf.rs

"Ja bih sad radio nije teško raditi"

Problem je ipak činjenica da u Valjevu nemaju svoj stan, već plaćaju kiriju. Od 40.000 dinara koliko mesečno prima Dragan, 150 evra odlazi samo na kiriju.

- Pokušavao sam da tražim da žena plaća alimentaciju, a centar za socijalni rad kaže da da će ukinuti socijalnu pomoć jer ne može da se prima alimentacija i socijalna pomoć. Ja primam socijalnu pomoć, dečiji dodatak i negu drugog lica umanjenu za dečaka i to umanjenu. To je ukupno 40.000. Za devojčicu je odbijena nega drugog lica iako je dečiji psihijatar to predložio - ispričao je Dragan.

Foto: Telegraf.rs

Njihov stan je u lošem stanju. Zidovi su crni, a pločice u kuhinju su otpale. Umesto šporeta sa ringlama imaju elekični rešo na čemu Dragan kuva. Prozori su stari i drveni, a televizor je mali i star. Kao i svi ormarići, ormari i generalno drvenarija u stanu. Jedino što krasi zidove su ikone. Ima ih mnogo, a kada je Dragan uočio naše poglede, rekao je "samo nam je vera ostala" i ukratko sažeo ono što je njihova stvarnost.

Dragan bi radio, ali kako su deci odbijeni lični asistenti koji bi sa njima provodili vreme, Dragan mora da bude u kući. Nema kome da ostavi decu dok on ode da zaradi barem toliko da ima da prehrani porodicu.

- Ja bih radio, nije teško raditi, ali nemam kome da ostavim decu - rekao je Dragan.

Njegova jedina želja je da mu neko pomogne da plati račune.

- Imam oko 100.000 duga u računima, samo mi treba pomoć da to rešim - ispričao je Dragan, čijoj porodici sistem ne pomaže da se izbori sa teškim periodom.

Foto: Telegraf.rs

Sumorna svakodnevnica

Draganova svakodnevnica je sumorna i okupana brigama. On svakog dana ustajem brine o deci, brine o računima i kući, a onda decu smesti na spavanje i brine. Brine već 12 godina i od brige ne spava.

- Izdržao sam 12-13 godina i nije mi teško. Moraš da sve razmišljaš, da je jedan problem ja bih to nekako lako, nego hiljadu jedan problem. Računi, pa problemi u školi, pa problemi svuda. Gde god da se okreneš problemi. Ta su deca nevidljiva, u društvu nevidljiva, sva deca sa posebnim potrebama su nevidljiva. Kad idu u školu ja ustajem ranije. Ovaj dečak se obuva, ovu devojčicu moram da očešljam, obujem. Onda ih odvedem u školu. Ova devojčica bude kratko, nekih sat vremena, ovaj dečak bude i malo duže. Kad se vratimo iz škole onda spremanje po kući. Smestim ih na spavanje posle, a ja teško spavam. Uglavnom razmišljam - zaključio je Dragan.

(Telegraf.rs)