Srce ubrzano lupa, sekunde su dragocene: Ovako dan na Kopaoniku izgleda iz ugla Koste, spasioca Gorske službe

Srce ubrzano lupa, ali glas spasioca ostaje smiren. Panika s druge strane žice mora da se obuzda – sekunde su dragocene. "GSS Kopaonik, recite mi gde se nalazite?" - to je rečenica koja može značiti razliku između života i smrti. Dok drugi bezbrižno uživaju u čarima planine, Kosta Pantović i njegova ekipa budno dežuraju, spremni da svakog trenutka krenu u misiju spasavanja. Oni ne razmišljaju o tome koliko je sati, koliko su umorni ili koliko puta su tog dana već zatezali pojaseve ranaca s medicinskom opremom. Njihov zadatak je jasan - stići na vreme i pružiti ruku onima kojima je to najpotrebnije.

Pre otvaranja skijališta, spasioci ustaju sat do sat i po ranije, kako bi se pripremili za sve izazove na stazi. Nikada ne znaju šta ih čeka tog dana, koliko će intervencija imati i da li jedan nečiji spust može dovesti do tragedije.

Preporučujemo

- Spasioci obično ustaju sat do sat i po pre otvaranja skijališta. Spremaju se za stazu kao i svi ostali skijaši, samo što postoji jedna velika razlika – oni moraju da popakuju svu opremu, da provere medicinsku i spasilačku opremu i sve ostale stavke koje su izuzetno bitne. Takođe, pravimo i jutarnji sastanak gde prolazimo sve što je neophodno, proveravamo situaciju, komentarišemo, pravimo planove za rad za taj dan, analiziramo povrede i situacije koje su se desile prethodnog dana. Ukoliko ima nekih promena na skijalištu, bilo u smislu vremenskih uslova ili kapaciteta, to su stvari koje su ključne tokom jutarnjeg sastanka - priča Kosta.

Između intervencija, spasioci, kako kaže Kosta, imaju vremena za skijanje i usavršavanje, sve do trenutka poziva, kada moraju da stignu na intervenciju u najkraćem mogućem roku.

- Mi čekamo poziv, a ekipa koja je odgovorna, u kojoj su vođa smene, sankaš i ja, preusmerava ostale članove tima i transportuje povređenog nakon što spasilac proceni povredu. To je nekad dnevna rutina. Spasioci imaju slobodno vreme da skijaju, odmaraju i usavršavaju svoje skijaške i spasilačke tehnike. Po primanju poziva, odmah kreću u akciju i stižu do povređenog u najkraćem mogućem roku. Nakon jednog takvog dana, koji zavisi od broja povreda, imali smo, na primer, osam intervencija ujutru, ali zbog povećanog broja posetilaca očekujemo veći broj tokom dana. Najviše povreda u jednom danu imali smo pre otprilike tri do četiri godine, čak 35 - objasnio je Kosta.

Iako je po struci lekar u Kliničkom centru Srbije, Kosta uvek nađe vremena da se vrati na visoke vrhove Kopaonika i čak da u danima svog odmora bude u službi građana, pružajući nesebičnu pomoć povređenima.

- Ljubav prema planini i spasilaštvu rodila se još tokom mojih studentskih dana. S obzirom na prirodu mog posla, koji mi ne dozvoljava često odsustvo, jednom godišnje uzimam petodnevni odmor kako bih došao na planinu i odradio jednu spasilačku smenu. Ne odričemo se onoga što volimo i to ne bismo menjali ni za šta na svetu. Ja jednostavno volim planinu, ekipu i druženje - istakao je Pantović.

Neke povrede su lake - uganuća, padovi, prelomi, ali postoje i one druge. One koje ostaju zauvek. Trenuci kada vreme stane, a svaki pokret, svaki dah, svaka sekunda znače šansu za život. Kada su oči uprte u lice čoveka koji se bori da ostane ovde, na ovom snegu, među nama. Najdublje u sećanje urezuju se situacije kada, kako otkriva Kosta, rade reanimaciju, kada daju sve od sebe da nekoga vrate u život.

- Najčešće intervencije na Kopaoniku odnose se na povrede lokomotornog sistema. Na sreću, broj teških povreda je manji. Međutim, te situacije ostavljaju dublje tragove u nama, naročito kada je reč o srčanom zastoju i trenucima kada moramo da reagujemo što pre. Ono što se najduže pamti su momenti kada pružamo prvu pomoć u najkraćem mogućem roku, kada radimo reanimaciju i dajemo sve od sebe da osobu vratimo u život - ističe Kosta.

Dva uganuća kolena, dva blaža krvarenja, jedno izgubljeno lice i jedna sumnja na povredu vratnog dela kičme - to je bio presek dana koji je ekipa Telegrafa provela sa spasiocima Gorske službe spasavanja.

- Sada imamo pauzu, idemo na večeru, malo odmorimo, a onda kreće noćno skijanje od 18 do 22 sata. Prelazimo na noćni režim rada, kada dežuramo sa manjim brojem spasilaca, s obzirom na to da je manji broj staza otvoren. U 22 časa završavamo sa dnevnim radom - rekao je Kosta za kraj.

(Telegraf.rs)