U svaki drveni rekvizit, kreiran za igru i edukaciju dece Ferenc je utkao veliku ljubav: Ovo je njegova priča

Dragoceni deo odrastanja svakog deteta svakako su igrališta sa raznim spravama, a znamo svi da su u varijanti od plastike ili od drveta, i po tu decu ali i okolinu bolji ovi drugi "rekviziti". Znajući to, a pritom bazirajući se na svoju veliku ljubav ka drvetu, Subotičanin Ferenc Torma dugo već pravi edukativna dečja igrališta. Interesantno je da on ima izuzetnu psihološku podršku za svojih ne jedan, već 18 zanata, i to bukvalno. Naime, njegova supruga Dijana je psiholog.

Njegovu, pre svega ljubav prema izradi igrališta za vrtiće i parkove, ali i stručnost i autentičnost prepoznala je i Pokrajinska vlada, koja im je dodelila sertifikat "Najbolje iz Vojvodine".

Preporučujemo

- Iskreno, još kao dete sam voleo da pravim praćke i puške, i tako se rodila moja ljubav prema drvetu, koji je izuzetan materijal koji drvetu pruža mnoge mogućnosti. Međutim, kao nisam baš imao prilike i mogućnosti da se posvetim tome, a iako sam uvek bio zainteresovan za stare zanate, školovao za mašinsku struku. Ali onda sam prelomio. Odlučio sam da radim ono šta volim, bez obzira koja je cena toga. Taj put je dosta težak i trnovit, morate ga sami krčiti, sami učiti, usavršavati se, kreirati i stvarati. Rizikovao sam, ali sam uspeo - priča Ferenc.

On je 12 godina učestvovao na kampovima u Mađarskoj i zahvaljujući tome je savladao čak 18 starih zanata i obradu nekoliko vrsta materijala. Udruženo sa Dijaninim znanjem osmislio je akreditovani seminar o starim zanatima i prirodnim materijalima.

- Nema bolje senzorne sobe od dodira kamena, drveta ili gline, a za decu je ručni rad itekako značajan. Tradicionalne tehnike su jako dobre za kompletan dečji razvoj, ne samo za finu motoriku kako se misli. Rad rukama, stvaranje od prirodnih materijala su sastavni deo našeg bića. Deca su fokusirana a materijal im daje povratnu informaciju - ukazuje gospođa Torma.

Na ovome se ovaj bračni par nije zaustavio, te je ubrzo od prirodnih materijala počeo da izrađuju dečja igrališta edukativnog karaktera.

- Gde god smo išli po Srbiji sretali smo gvozdena, hladna igrališta, neka čak stara čak iz našeg vremena. Ali nismo hteli ništa da radimo bez atesta za bezbednost. Tada nije ni postojao Pravilnik o bezbedbosti igrališta, nego je komisija Jugoinspekta dolazila i sugerisala nam koje standarde treba da ispoštujemo. Na našem salašu smo napravili prototipove i usavršavali ih dok sve ne bude ispunjeno - pričaju ovi Subotičani.

Naravno, posle je sve odgovornost na vlasniku a po pravilu bi igrališta trebala da se kontrolišu jednom godišnje i tako održavaju.

- Do sada smo uradili 38 igrališta, većih i manjih, od Vranja i Aleksinca do Bača i Kikinde, gde su svi vrtići opremljeni našim rekvizitima. Naravno i u našem gradu ih ima. Obzirom da je u pitanju ručni rad, nijedno nije isto i svako ima svoju priču - kaže Derenc.

Ovakav posao i za ovakvu "klijantelu" prosto ne može da se radi bez puno ljubavi utkane u svaki komad drveta. Gospodin Torma ističe da je za njega svako drvo posebno, ali jedno, ipak, za nijansu više.

- Bagrem ima posebno mesto u mom srcu, ono je specifično jer raste u pesku i ima svoju jačinu i snagu. Zato su bagrem, štranga za bikove i trska glavni materijali koje koristim. Jedan rekvizit zna da bude težak i 200-300 kilograma a kako sve radim sam, bude mi teško. Ali kada sledite svoj san onda nije važno šta i koliko žrtvujete. Kada vidite to što ste uradili, udahnuli život jednom drvetu starom i 30 godina, onda se sve zaboravi - kaže Ferenc.

(Telegraf.rs/subotica.com)