Nikola je jedinstven košarkaški trener sa srcem pobednika, a njegova priča je za film! Slike će vam reći sve

"Znaš ti kako se postaje pravi šampion? Tako što izađeš na teren kad je najteže i pobediš" reči su Kaje, bivšeg košarkaškog reprezentativca SR Jugoslavije, kojeg je tumačio legendarni Nebojša Glogovac. Baš kao i Kaji, kojem pada na um da popravi košarkašku halu u kojoj su pre bombardovanja igrali, tako je i Nikoli Đurđeviću (36) iz Beograda, jedinom aktivnom treneru košarke u kolicima koji je osoba sa hendikepom u Srbiji, palo na pamet da krene od nule, maksimalno se posveti ovom sportu, a sve to iz velike ljubavi i nade da ne postoje granice.

Nikola, koji trenutno živi u Zemun polju, kaže da je imao burno i zanimljivo odrastanje. Dosta je bio odvojen od svoje porodice zbog prirode fizičkog problema, odnosno invaliditeta. Naime, on ima dijagnozu artrogripoze. To nije bolest, već fizičko stanje koje je urođeno.

Preporučujemo

Osnovnu školu je završio u Beogradu pri klinici za rehabilitaciju "Dr Miroslav Zotović", a srednju školu je završio u Podgorici. Kasnije se ponovo vraća u Beograd, gde upisuje i uspešno završava Višu poslovnu školu. Ipak, njegove ambicije su bile mnogo veće.

"Tri godine posle diplomiranja sam upisao specijalizaciju za košarkaškog trenera", navodi on i ističe da je i trener klasične košarke.

Njegovo interesovanje za sport, kaže, javilo se od malena, odnosno od kako je shvatio pojam lopte i šta je lopta.

"Pošto sam i mimo svog invaliditeta uvek bio živahno i nestašno dete, ja sam uvek imao neku potrebu za takmičenjem, kako sa samim sobom, tako i sa drugom decom. Tako sam i zavoleo sport. Prvo sam zavoleo fudbal, a kasnije i košarku", kaže Nikola za Telegraf.rs.

Nakon svih mogućih stečenih diploma, Nikola dolazi na jednu ideju, čini se možda, neverovatnom – da osnuje košarkaški klub. I uspeva u tome!

"Kada sam postao licencirani košarkaški trener, u početku moje trenerske karijere sam radio u klubu košarke u kolicima Singidunum (danas Crvena Zvezda Singidunum). To je bilo 2018. godine. Nakon kratkog perioda provedenog u tom klubu, odlučio sam da osnujem svoj klub", kaže, i otkriva kako je došao na tu ideju:

"Okrenuo sam se oko sebe i shvatio da poznajem jako veliki broj mladih ljudi sa hendikepom koji imaju talenta za neki sport i koji vole sport i koji su se u svojim životima i oprobali u nekim sportovima. Tako sam sa svojim prijateljima i istomišljenicima osnovao klub košarke u kolicima Mega Despot i na prvom treningu se pojavilo već osam ljudi, što je bilo neverovatno" kaže Nikola i dodaje da su mnogi drugi klubovi u Srbiji, koji se bave ovakvom vrstom sporta, uglavnom počinjali sa samo dvoje do troje sportista jer je jako teško privoleti osobe sa invaliditetom da se bave sportom, pogotovo u današnje vreme, kada su mlađe generacije drugačije, odnosno, kada teže izlaze iz komfornih zona.

Foto: Privatna arhiva

Nikola je, još tokom studentskih dana, želeo da osmisli koncept u kome će direktnu korist imati osobe sa invaliditetom koje učestvuju u tome i zato se odlučio za košarku u kolicima, jer, kako i on sam ističe, ljudi na taj način ne samo da se bave sportom, već stiču i neku afirmaciju, a samim tim i rehabilitaciju, pronalaženju svog mesta u društvu.

"Mnogi od naših igrača u razvijenijim društvenim sistemima mogu dobiti profesionalne ugovore i na kraju,mogu živeti od košarke u kolicima."

Nažalost, u Srbiji nije takva situacija.

"Postoji takva mogućnost da ako si ti uspešan u tome sportu, da sutra odeš i postaneš profesionalac u inostranstvu. Možeš i da igraš za reprezentaciju svoje zemlje", dodaje Nikola.

Dan košarkaškog trenera u kolicima izgleda veoma ispunjeno i pomalo naporno, kaže trener Đurđević.

Pored košarke u kolicima i vođenja kluba, on je i predsednik Mega Despota, pa pored treninga, ima i obaveza u vezi sa vođenjem i predstavljanjem kluba, promocijom i pronalaženjem sredstava za isti. Naravno, nije sam u tome, tu su i njegovi prijatelji i saradnici, Nedeljko Pavlović i Saša Todorović, koji mu pomažu. Često se i članovi kluba uključuju kada je neophodna pomoć. Ipak, pored svih tih obaveza, Nikola je i zaposlen!

"Radim u IT firmi, u kojoj obavljam posao tehničke podrške, i već četiri godine sam u poslu. Radim od kuće, osam sati."

Pored svega toga, Nikola uspeva i da nađe vremena za neke stvari koje voli a to su druženje sa dragim ljudima, posećivanje raznih kulturno-umetničkih i sportskih događaja, pošto, kako navodi, je vrlo društvena osoba i "čovek od akcije".

Ipak, na prvom mestu ostaje košarka iako u Srbiji ona nije profesionalni sport za osobe sa invaliditetom, već je i dalje amaterska.

"Mi svi radimo besplatno, na volonterskoj bazi iz čiste i neukaljane ljubavi", kaže Nikola.

Iako je sve i dalje na nivou amaterizma, Nikolin klub košarke u kolicima "Mega Despot" broji ukupno 15 redovnih članova od kojih su osam igrači košarkaši, a ostali su članovi stručnog osoblja i članovi koji pomažu klubu. Oni su redovni članovi.

Foto: Privatna arhiva

"Mi smo podeljeni u dve trening baze. Jedna baza je u Zemun polju, u OŠ Ilija Birčanin, a druga baza je u Somboru. Treninzi se odvijaju dva do tri puta nedeljno, kako kad, u zavisnosti od slobodnih termina koje dobijamo besplatno jer nismo u mogućnosti da plaćamo te termine, pa nam je škola izašla u susret."

Osim redovnih članova, imaju i pridružene članove.

"Mi nastupamo i u Ligi i u Kupu Srbije na državnom nivou. U našem prvenstvu važi pravilo da mogu igrati i igrači sa bivših jugoslovenskih prostora, odnosno iz regionalnih liga. Tako mi u klubu imamo igrače iz Republike Srpske, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Bugarske koji nastupaju za naš klub u tim takmičenjima kao pridruženi članovi. Imamo sjajnu saradnju sa ostalim klubovima i savezima u regionu. Mega Despot je član Saveza klubova košarke u kolicima."

Suština postojanja ovog kluba je, prema rečima trenera i osnivača Nikole Đurđevića, vršenje humane misije koja je opšte korisna za celokupno srpsko društvo, a takođe je i društveno odgovorna.

"Mi tabamo staze za stvaranje istinski inkluzivnog društva ne samo kada je sport u pitanju, nego i kada su u pitanju i druge sfere. U našem klubu imamo i osobe sa invaliditetom iz naših susednih republika i država. Na ovaj način, mi gradimo mostove. To su mostovi koji nikada ne mogu biti srušeni", tvrdi.

"Čak imamo i jednog člana koji je iz Kameruna, on živi ovde u Srbiji, a imali smo i jednog člana iz Eritreje. On je sada otišao u Švajcarsku i igra košarku u kolicima u profesionalnoj ligi. Mi smo prvi klub koji je doveo igrače izvan Srbije i to uvek sa ponosom ističem."

Imaju sporazum o saradnji sa košarkaškim klubom Mega iz Beograda, koji im, na neki način, pomaže u promotivnom smislu i u obezbeđivanju osnovne opreme za vršenje treninga i odigravanje utakmica u smislu dresova, lopti. Ipak, uprkos tome, postoji problem, koji se tiče sportskih kolica koja služe samo za košarku u kolicima. Ona su specijalizovana, veoma skupa, a kvalitetna se ne mogu naći ispod 6-7 hiljada evra, a cene idu i do 15.000 evra. To je jedna od najvećih prepreka sa kojom se suočavaju igrači.

"U odnosu na njegov henidkep, igrač mora imati specifična kolica po specifičnim merama i dimenzijama. Kolica su od skupih metala kao što su kvalitetniji aluminijum i titanijum. Ona su veoma brza, okretna i lagana, kako bi se mogla lako transportovati kada putujemo i kada odlazimo na takmičenja u druge gradove, a naravno, kako bi i takmičari u njima bili spretni i kako bi postizali vrhunske rezultate", kaže Nikola.

Mega Despot nije prepoznat samo u zemljama bivše Jugoslavije, već i u Mađarskoj i Rumuniji, u kojoj su tri godine za redom odlazili i osvajali međunarodne turnire, jedan u Rumuniji, a jedan u Mađarskoj. Rado su pozivani sa svih strana, ali nisu u mogućnosti da se odazovu na svaki poziv jer imaju veliki problem sa finansijama.

"Država i sistem ne prepoznaju važnost košarke u kolicima i samim tim ne dodeljuju tolika sredstva sa kojima bi se moglo funkcionisati", ističe.

Za odlazak na turnire su potrebna prilagođena vozila sa osobe sa invaliditetom, kao i plaćeni obroci i smeštaji za sve igrače. Treba organizovati turnir, platiti sudiju, kao i celokupnu organizaciju i turnire na kome učestvuju ekipe.

Nikola ističe da je klub, pri osnivanju, dobio blagoslov Srpske pravoslavne crkve, a slave i krsnu slavu, Svetog Despota Stefana Visokog, po kojem je i klub dobio naziv Despot, a prefiks Mega je došlo iz saradnje sa pomenutim košarkaškim klubom Mega iz Beograda.

Nikola kaže da mu je žao što više ljudi iz sveta košarke u Srbiji nije uključeno u razvoj i doprinos ovog sporta.

"Mi od države dobijamo oko 100.000-150.000 dinara godišnje. Sa time možemo jedva jednu utakmicu pokriti. Da nema nekih firmi, sponzora i donatora koji nam sa vremena na vreme uplate neke donacije, mi bismo odavno zatvorili klub. Mnoge od tih firmi koje nam pomažu godinama više nisu u stanju da nam pomažu jer je sve teže i teže", navodi on.

Celokupna ekonomska situacija se u velikom meri odražava na sport, konkretno košarku u kolicima u ovom slučaju, a Nikola ima važnu molbu za sve:

"Ovim putem apelujem na ljude iz sveta sporta i košarke da pokrenu širu akciju da se više pomogne razvoju košarke u kolicima u Srbiji. Ovo je jedini kolektivni sport osoba sa invaliditetom u našoj zemlji koji bi na duže staze mogao da donese neke značajnije uspehe, možda medalje jedoga dana, kao što to rade naše kolege sportisti sa invaliditetom paraolimpijci u individualnim kategorijama, kao što su atletika, stoni tenis, plivanje, streljaštvo i slično."

Da bi sve to postigli i došli na taj nivo, pored finansija, potrebna je i veća upućenost u ovaj vid sporta, i to pre svega mladih osoba sa invaliditetom.

"Država i društvo moraju da podrže projekte i akcije kojima bi se širila i podizala svest o košarci u kolicima u Srbiji", a jednostavno i budžeti klubova moraju biti veći, dodaje Nikola.

Novije generacije osoba sa invaliditetom nisu preterano zainteresovane za sport generalno.

Prema rečima Đurđevića, privrženiji su društvenim mrežama, video-igricama i sllično.

"Kad sretnem mlade za koje mogu da procenim da možda imaju fizičke i psihofizičke sposobnosti da možda mogu da se bave košarkom u kolicima, pozovem ih da dođu na trening. Ako naiđem na otpor, na primer, da ih ne zanima, ja im onda kažem da dođu, da čisto vide kako trening izgleda. Dešavalo se da dođu, vide, svidi im se i onda na samom kraju treninga kažu da žele da probaju. Tada sednu u specijalna kolica, i dogodi se ljubav na prvi pogled", sa radošću kaže Nikola.

Foto: Privatna arhiva

Košarka u kolicima je veoma dinamičan sport, atraktivan i lep za oko. Nije dosadan i intenzivan je, dodaje on.

Mladi koji imaju invaliditet, bio on vidljiv ili skriven, često odbijaju da se bave bilo kakvim vidom sporta. Obično se zatvaraju u svoj mikro svet i odustaju i od same pomisli na isti. Shodno tome, Nikola ima važnu poruku za sve.

"Preuzmite svoje živote u svoje ruke, ne zavisite od svojih roditelja, i napravite nešto u životu što će vam pomoći ka samostalnom životu i nesmetanom funkcionisanju."

On poziva sve zainteresovane da probaju košarku u kolicima.

Pored sportskog aspekta, tu su i nezaboravna druženja, zajednički izlasci, putovanja, kao i nezaboravni trenuci.

Šampion se ne postaje preko noći. Šampion nikada nije bio sam. Tu postoje razne prepreke, a ako smo mi sami svesni, da možemo da ih pobedimo, uz pomoć ekipe, mi ćemo ih i pobediti. Zato je važno da jedni drugima pomažemo i da pružimo ruku kada je najteže.

(Telegraf.rs)