Ovo je jedna od najlepših priča o ljubavi koju ćete pročitati

"Zapazila sam ga prvi put kada smo bili u izlasku, on sa svojim drugovima, ja sa drugaricama, ali primetio me je godinama ranije u parku, a ja njega kada smo bili deca, samo sudbina nije htela da se ranije sretnemo", počinje priča dvoje ljudi koji su mnogima uneli i održali veru u ljubav.

Za njih sve je počelo tokom jednog sudbonosnog izlaska, a naizgled isto kao i mnogima - dečko je ugledao devojku, devojka mu je uzvratila osmehom, počeli su da razgovaraju i nakon te večeri znali su da su pronašli ono što je san mnogima - pravu ljubav koja u njihovom slučaju ne samo što je zaista to i bila, već je i postala inspiracija čak i potpunim strancima.

Preporučujemo

On je bio mladić u najboljim godinama, poznat mnogima u centru Beograda, ali samo po dobrom. Prelep i šarmantan, devojke su se utrkivale za trunku njegove pažnje.

Uvek u društvu, stalno na korak do neke nove avanture od kojih su ga brojne vodile i širom planete. Dok je bio u Beogradu neretko bi se celo društvo okupljalo kod njega u stanu u kom su nastale i brojne saradnje sa popularnim rok muzičarima i generalno ljudima oko kojih se tada "dizala prašina".

Ona je bila devojka sa Voždovca koju ništa od toga nije zanimalo. Zaljubljena u prirodu, stalno vesela, predivnog glasa, ali i lika i stasa koji su oduzimali dah.

Sudbina je htela da se upoznaju jedne večeri dok je svako od njih bio u svom društvu. Od punog lokala ugledao je nju, pogledi su im se sreli i stavljen je pečat na njihova srca koja su potom oblikovala mnoga druga.

Nakon tog izlaska sve je išlo brzo. Nije prošlo mnogo pre nego što su predočili roditeljima da će se venčati. Ubrzo su to i učinili. Stan koji je prethodno služio kao mesto okupljanja brojnog društva, postao je lokacija na koju su dolazili ne samo radi druženja, već i da bi udahnuli makar tračak energije kojom je odisala njihova ljubav.

Ipak, oni nisu toga bili toliko svesni u tom trenutku, kao ni činjenice da onaj izlazak s početka priče nije bio prvi put kada su videli jedno drugo. Naprotiv, sudbina ih je mamila još dok su bili deca, potom tokom srednje škole, ali sve to su saznali godinama kasnije.

Tako se ispostavilo da je on bio momak koji je kao nekim magnetom privlačio poglede njenih drugarica tokom časova fizičkog koje su imale u jednom parku na Dedinju. Parku u koji bi on tada izveo psa njegove tadašnje devojke. Samo nju nije zanimalo da gleda za momkom oko kog se dizala frka, pa nije obraćala pažnju dok im se pogledi nisu ukrstili godinama kasnije.

Ipak, on nju jeste primetio i tada, ali toga je postao svestan tek kada su shvatili da su se već slučajno videli i to kroz naizgled sasvim običan razgovor.

Pričom su shvatili i da je on upravo "dečkić predivnih crnih lokni kojeg baka šeta" oko Topličinog venca i Terazija o kom je često slušala od svoje bake i mame kada bi bile u tom kraju.

Foto: Tanjug/Vladimir Šporčić

Dakle, sudbina ih je oduvek privlačila dok ih napokon nije spojila, a kada je to učinila promenili su se životi mnogima koji su došli u kontakt s njima jer su njih dvoje postali sinonim ljubavi, poštovanja, snage i svega što brak dvoje ljudi treba da nosi sa sobom.

Život ih ipak nije mazio, prošli su zajedno toliko padova, lomova, tuge, udaraca koji lome iz korena. Vodio ih je na različite krajeve sveta, ali nije bilo osobe koju nisu dotakli, pa i danas njihova ljubav inspiriše parove svih generacija koji su imali prilike da ih upoznaju.

Ja sam imala sreće da mi baš oni budu tetka i teča. Od kada pamtim ljudi su mi prilazili da ih hvale i da mi govore anegdote koje su im, kako bi rekli, menjale živote. Za njega, nju, njihov odnos. Mnoge su bile vezane upravo za veru u ljubav, ali bilo je i onih koje su govorile o poštenju i najviše - pomoći. To se i danas dešava.

Njihova ljubav je trajala 36 godina. Upoznali su se kada je ona imala 22, on 27, zabavljali su se samo 10 meseci pre venčanja. Ta ljubav je bila snažna kao od samog početka sve do njegovog poslednjeg daha, a i dan danas ona nastavlja da je čuva.

Nisu imali svoju decu, samo nas par od braće i sestara i sve koji su ih poznavali je to bolelo, ali niko nije želeo da im to na bilo koji način pokaže jer smo znali da bi to njima zadalo još koji udarac, a imali su ih previše. No, sve su nas voleli kao svoje i ne samo nas.

Ona je radila kao vaspitačica i ja i danas srećem roditelje koji kada me prepoznaju ili ja prepoznam da pričaju baš o njoj, pominju je po najlepšem, po tome šta je učinila za njihovu decu. Ono što nisu znali jeste da je ona "njihovu decu" oduvek gledala kao svoju i ne bi umela drugačije jer je jednostavno takva, a ta razlika se jasno videla i, evo, danas se i dalje pamti.

Ne samo roditelje, čujem i od njenih nekadašnjih koleginica kada se pokrene priča. Bili su inspiracija svako za sebe, ali najviše kao par, kako bi i trebalo da bude.

No, najveći utisak oduvek su mi ostavljali potpuni stranci koji su mi govorili o neverovatnoj veri i snazi koje su pronašli u njihovoj ljubavi i njima samima, te zato danas ovo i pišem - u nadi da će ovi redovi vratiti nadu još nekome ko nije imao priliku da ih upozna.

Da, prava ljubav jeste moguća, tu je, samo je pitanje da li će niti sudbine da spoje one koji je još nisu pronašli i kada.

(Telegraf.rs)