Marko je kamiondžija koji je prešao i smrt: "Vozio sam na - 48 i po uraganu, Amerika nije što je nekad bila"

Marko Janković Žikec ispunio je svoj američki san, a koji, kako priča za Telegraf.rs i dalje povremeno živi. U ranim dvadesetim godinama upustio se u avanturu života i rešio da ode za Ameriku, u tamošnji srpski grad Čikago i stvori sebi i svojoj porodici bolje uslove za budućnost. U razgovoru za naš portal objasnio nam je kako je sve počelo, kako je preživeo uragan i "debeli minus" tokom jedne od vožnji, ali i zašto smatra da je Srbija nezamenjiva.

Kako nam na početku razgovora objašnjava ovaj Čačanin, on trenutno sa porodicom živi na relaciji Amerika - Srbija, ali većinu vremena sa suprugom i dve ćerkice provodi u malom selu Krstac kraj Lučana. Radi u dispečerskoj kompaniji i, nakon što je i sam godinama vozio kamion po Americi, sada je menadžer koji i drugim našim ljudima pomaže da krenu njegovim stopama, a u potrazi za boljim sutra.

Preporučujemo

Foto:Privatna arhiva

"Markov radni dan trajao nekad i do 20 sati"

Priča nam Marko na samom početku šta ga je nateralo na, za mnoge, veliki korak i odlazak "preko okeana".

"Želeli smo da pravimo kuću. Jako je bilo teško živeti u to vreme. Gledao sam na sve načine da nakon završetka srednje škole nađem neki posao, neku alternativu i da budem privatnik. U to vreme je krenula priča oko Amerike, oko spasioca i održavanja golf terena i tako sam aplicirao za taj posao. Imao sam sreće što je čovek iz Lučana tražio radnike koji bi išli za Ameriku. Aplicirao sam za vizu i dobio je, i prvi put otišao u Ameriku pre jedno 14 godina.

Iako je moglo da se zaradi, taj novac nije padao sa neba, pa je Markov radni dan neretko trajao i po 16 sati dnevno.

Foto:Privatna arhiva

"Dosta je bilo mog društva tamo, pa je nostalgija koja je bila konstantno prisutna vremenom iščezla. Iskreno, od konstantnog rada nije se imalo vremena da se razmišlja previše o tome. Radio sam kao spasilac u početku, zatim sam radio krečenje i slične poslove. Jedan radni dan mi je trajao 15-16 radnih sati. Prvi put sam bio osam meseci, zaradio novac i vratio se kući. Međutim, zažalio sam kada sam video kakve sve opcije pruža Amerika što se tiče posla. Tražio sam neki način da se tamo vratim i neke svoje planove koje sam tada imao da realizujem", priče on dalje.

Kako kaže, da bi ponovo dobio vizu, morao je čak i fakultet da upiše, a što mu nimalo nije teško palo, jer je njegov cilj bio jasan.

"Znajući da ću teško dobiti drugi put vizu za Ameriku, upisao sam Višu elektrotehničku školu i aplicirao za studentsku razmenu "work and travel" i tako dobio studentsku vizu. Dosta mi je tada bila povoljnija situacija. Imao sam smeštaj, hranu, dosta ljudi koje sam već znao tamo. Osnovno za sam početak. Škola je, međutim, bila skupa, morao sam da radim više poslova - na parkiranju kola i krečenje. Tako da se već drugi put moj radni dan produžio od 15-16 sati na 20 sati rada", priseća se Marko tih dana.

Vozio po uraganu i po "debelom minusu"

Zatim je Marko položio za kamion i tada kreću njegove pustolovine. Nakon par meseci rada u timu, ubrzo je kupio svoj kamion i tad uvideo sve čari i mane ovog posla.

"Prilikom vožnje kamiona obišao sam sve moguće države, sem Portorika i Havaja. Bio sam jednim delom i na Aljasci. Dešavale su se mnoge situacije, i lepe i ružne. Najviše mi je ostavila traga situacija kada me je zatekao uragan u Nju Orleansu. Mislim da je to jedna priča koju ću moći da pričam i svojim unucima. Bila je i vožnja na -48 u Kanadi. To su nenormalni uslovi, kada sam bio mlad, lud i željan za dokazivanjem. Teško je sada da bih pored supruge i dvoje dece uopšte se upuštao u takav rizik", priča nam Marko i govori kako mu je tada jako nedostajao srpski temperament i naše druženje.

"To su neki sami počeci mog života u Americi. To se sve dešava u državi Ilinois u gradu Čikagu. Naši ljudi su tamo jako normalni, izlaze u susret koliko mogu, ali problem je vreme. Svi konstantno rade i malo ima vremena za druženje. To je ono što mi je najviše falilo u tom periodu života, jer sam bio u ranim dvadesetim. Kada sam drugi put tamo ostao, izlasci i druženje nisu bili kao kod nas, nije isti tempo života kao kod nas. To mi je jako nedostajalo, naše druženje", govori dalje Čačanin.

Ovom prilikom govorio je Marko i da li bi, a nakon svega što je preživeo, i drugima savetovao da odu za Ameriku. Kaže, to pitanje je jako diskutabilno.

"Nije Amerika što je nekada bila"

"Sada je diskutabilno da li bih nekome preporučio da ide za Ameriku da se bavi ovim poslom. Generalno, da. Nemate šta da izgubite. Vredi pokušati, vredi ići. Možda ne kamion, možda neki drugi poslovi. Ni Amerika nije kao što je nekada bila. Pre je ona bila ekonomski stabilna, do 2015, 2016, ali sada je to drugačije. Svakako, preporučujem ljudima da probaju van Srbije bilo kakav biznis da pokrenu. Srbija ih čeka, pa čeka, kad god došli", iskren je Marko.

Kako dalje objašnjava Marko, on se i dalje nije sasvim vratio iz Amerike, već povremeno živi i tamo i ovde.

"Ja se nisam vratio iz Amerike da živim u Srbiji. U Americi sam već 14 godina. Povremeno idem za Ameriku i vraćam se za našu zemlju. U Srbiji imam biznis, imam svojih 4-5 zaposlenih. Iz Čačka bukujemo ture za kamione", objašnjava nam i dodaje da je jedini razlog zašto su se zadržali poslednjih četiri godine u Americi državljanstvo njegove suprige.

Foto:Privatna arhiva

"Jedini razlog zašto smo se zadržali poslednjih četiri, pet godina u Americi jeste zbog državljanstva moje supruge. Deca su dobila automatski američke pasoše, ali supruga je morala četiri godine da bude neprekidno u Americi da bi dobila status državljanke Amerike. U tom periodu je bila i korona, pa svakako nismo mnogo putovali", priča on.

Što se tiče sigurnosti života, i ovo je pitanje, govori nam Marko dalje, diskutabilno, pa navodi da postoje delovi Amerike koji su jako opasni.

"Mi smo živeli u jednom od elitnijih delova Čikaga, baš zbog naše dece i njihove sigurnosti. Dešavaju se pljačke i razne loše stvari. Postoje delovi Amerike i samog Čikaga gde nisu normalni uslovi života zbog narko dilera, pljački i Afroamerikanaca koji žive tamo. Deca trenutno idu u školu u Srbiji, a razlog je empatija društva koje u Americi ne postoji. Naš i njihov mentalitet je neuporediv", govori nam dalje Marko i dodaje da je svakako želeo da njegova deca imaju i američke papire zbog samih prilika za dalje školovanje u Americi.

Foto:Privatna arhiva

Marko i pored Amerike odabrao srpsko selo 

"Ja sam hteo da moja deca dobiju američke papire zbog samog školstva i tog sistema koledža. Što se tiče same edukacije dece, volim više srpski sistem, ali ti koledži su na visokoj ceni i retko je da deca imaju priliku za tako nešto, a moja deca sada imaju i tu mogućnost", kaže nam Marko.

Kako još priča, Marko jako voli našu zemlju, našu prirodu i upravo zbog toga je izabrao život u Srbiji i to na selu.

"Volim Srbiju, našu prirodu, i izabrao sam život na selu upravo zbog te empatije o kojoj sam govorio. Volim mentalitet tih ljudi sa kojima sam odrastao i mislim da je jako dobar. U tri sata ujutru da vam zatreba pomoć u Americi je teško da bi vam neko pomogao, a ovde kod nas će bilo ko doći da vam pomogne. To je razlika zbog koje sam se opredelio da moja porodica trenutno bude tu gde jeste - u Srbiji. Mi i dalje jednom, dva puta godiššnje odemo za Ameriku i budemo mesec, mesec i po dana tamo, pa se onda vraćamo natrag za našu Srbiju", priča nam na kraju razgovora Marko, pa kaže i kako je u Srbiji razvio i posao organske proizvodnje sokova od maline i jagode, te da se taj isti odlično razvija, pa je to još jedan razlog koji ga motiviše da uvek izabere Srbiju.

(Telegraf.rs)