Zbog horor legende o jednoj porodici, manastir u Srbiji nazvan Zaova, a ima i Sisojevac: Ovako su dobili imena

Ako vam kažemo "zaova" ili "pustinja", naravno da ćete prvo pomisliti na familijarnu relaciju odnosno geografski pojam. Ali ako uzmete u obzir koliko naš jezik ume biti bogat a ljudi maštoviti kad nečemu daju naziv, onda "na drugu loptu" možda i shvatite da se ne radi samo o primarnoj asocijaciji. U ovoj priči ovi ali i drugi zanimljivi nazivi koje ćemo vam objasniti, odnose se na manastire.

Hajde prvo da razgonetnemo šta se krije iza zanimljivog naziva "Zaova". Ovo versko zdanje locirano je u blizini naselja Veliko Selo, u šumi, nedaleko od magistralnog puta Požarevac-Petrovac. Samim tim pripada Braničevskoj eparhiji Srpske pravoslavne crkve. Za nastanak manastira Zaova, pa i samo ime, vezuje se legenda o kojoj možemo čitati u narodnoj pesmi Bog nikome dužan ne ostaje. Tu se spominje Jelica, sestra lokalnih vlastelina, Pavla i Radula. Tu "na scenu" stupa njena zaova, supruga Pavlova, koja je bila izuzetno ljubomorna na Jelicu. Ta netrpeljivost je bila toliko ekstremna i destruktivna da je ona rešila da ubije rođeno dete samo da bi prstom mogla da upre na omraženu joj članicu familije. Nažalost, oba brata su joj poverovala i rešila su da surovo kazne "svoju krv". Naime, Pavle i Radule su vezali sestru za 4 konja, koje su zatim pustili na četiri strane sveta da je rastrgnu. Na mestu gde je skončala, nastala je crkva oko koje su braća izgradila manastir. Naravno, naknadno su saznali za podli plan i istinu, te su se silno pokajali zbog grozote koju su učinili svojoj najbliskijoj srodnici. Njima je kajanje bilo uzalud ali su vernici, legenda kaže, te 1.375 dobili manastir.

Preporučujemo

Foto: svreenshot/Youtube/Zoran M Stokic

Interesantno je da iz ovog jednog slučaja i bratskog greha pa kajanja proizilaze nazivi još dve svetinje u Braničevskom okrugu.

Naime, kako svedoče najstariji žitelji tog dela Srbije, prema legendi, u domu vlastelina Pavla Radića, kneza od Stiga, dogodila se porodična tragedija. Već pomenuta supruga, gajila je neverovatnu mržnju prema zaovi Jelici. Naprosto, ma šta god činila da se dopadne pre svega suprugu ali i da bude mila svom deveru, njih dvojica su iskazivali, u njenim očima, mnogo veće emocije kao svojoj sestri, nego ka njoj.

Ona je, ne znajući šta će više od besa, rešila da ubije konja i sokola svog muža Pavla. Tu se nije zaustavila te je ubila nožem rođeno dete u kolevci a krvavo oružje je podmetnula Jelici pod jastuk. Dalji tok znamo, suprug i dever su naseli na gnusnu laž i epilog je bilo potpuno rastrgnuće sestre njihove. Dođosmo i do naziva. Dakle, na mestu gde joj je "pala" brada iz kajanja su podigli manastir Bradača. On se nalazi u blizini sela Kula i Crljenac, ispod planine Kožuh na Velikom Bubnju. Potiče, naravno, kao i Zaova, iz 14. veka.

Koliko je pokajanje bilo snažno, govori činjenica da su iz istog poriva Pavle i Radule podigli još dva verska zdanja.

U pitanju je manastir krajnje ličnog i simboličnog naziva - Sestroljin. I on se, logično, nalazi u istom delu Srbije kao i prethodna dva. Konkretno, u selu Poljana nedomak Požarevca, namestu gde su posle jezive likvidacije Jelice pala njene oči, prethodno pomahnitala a sada žestoko u kajanju, braća, sazdali su Sestroljin.

Četvrti izraz pokajanja je manastir Rukumija, pogađate, tačka gde je nakon rastrgnuća od strane konja, pala Jeličina ruka.

Za vernike će biti zanimljiva informacija da se u dvorištu Sestroljina nalazi, veruje se, lekovit izvor. Nazvan još i izvor sestre Jelice i Dobri lik, smatra se da on isceljuje oboljenja očiju, tako što ljudi ili popiju tu vodu ili njome umivaju bolne oči.

Sisojevac, Poganovo... 

Ima Srbija, i pored ovih stiških manastira, još mnogo njih koji imaju posve neobične nazive, a neki od njih su i Poganovo, Sisojevac i Pustinja.

Poganovo vas verovatno asocira na nešto pljavo, ružno, besno, pa čak i bezbožno (mada je to više reč "pagan", prim aut.). Prethodna četiri manastira posvećena su sirotoj Jelici, a ovde je glavni lik žena sličnog imena - Jelena. Naime, u pitanju je Jelena, majka svetog cara Konstantina. Upravo za njih dnjih dvoje narodna tradicija vezuje nastanak ove svetinje na levoj obali reke Jerme, blizu sela Poganovo.

Zvanično, manastir je posvećen svetom Jovanu Bogoslovu, ali će se mnogi koji su ikada čitali o ovom zdanju ili ga posetili pa im je monaštvo ispričalo, najpre setiti da je baš na tom mestu bila takozvana dvostrana ikona pomenute carice Jelene. Nažalost, ovaj unikat su, sa još nekoliko drugih dela crkvenog slikarstva tokom Prvog svetskog rata odneli okupatorski vojnici iz susedne Bugarske.

Poganovo je, dakle, selo, pa možemo njega vezati za poreklo nazica manastira, međutim, narod ne bi bio narod kada ne bi imao "svoju verziju". Naime, ne baš lepo ime ovog verskog objekta, navodno vodi poreklo od ljutnje meštana što su po naredbi vlastele morali "na crveno slovo" da sade vinograd. Kako bi se osvetili, uraduli su naopaku stvar. Verovali ili ne - koren su postavljali iznad zemlje, a sadnicu ispod. Videvši to, vlastela je za narod govorila: "Uf, pogani ljudi, pogani ljudi!". I eto ovog ružnjikavog naziva manastira. Kao i prethodni, potiče iz 14. veka.

Naziv narednog manastira o kojem ćemo prozboriti koju, možemo misliti na šta vas podseća, ali se, ipak, istina krije u imenu sveca. Reč je o manastiru Sisojevac koji se, iako takođe pripada Eparhiji Braničevskoj, zapravo nalazi u u selu Sisevcu, kraj reke Crnice, u opštini Paraćin. Iako naziv, kao i Poganovo, možemo vezati i za geografski pojam, rekosmo da je u pitanju svetac. Radi se o verovatnom ktitoru manastira - monahu Sisoju Sinaitu. U izvorima se prvi put pominje 1398. godine, u jednoj povelji kneginje Milice, a važno je reći da je zadužbina iz vremena srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića.

Foto: Nikola Tomić

Smatra se da je to zdanje podignuto zapravo na temeljima objekta iz 8. veka.

Za vernike je, pak, sigurno dragoceno da znaju da oni među njima, kojima nikako ne polazi za rukom da imaju potomstvo, upravo tu dolaze da se za rešenje svoje muke pomole Svetom Sisoju.

Od svega ovoga odskače još jedan manastir nesvakidašnjeg naziva, jer uopšte njegov naziv ne može da se poveže sa bilo kojim postojećim geografskim pojmom ili osobom (sesti Jelici braća u pokajanju podigla recimo manastir Setroljin), već više sa kletvom. U pitanju je Pustinja, manastir u valjevskom kraju.

Naime, prema narodnom predanju, dostupnom u manastirskom letopisu, postojala su trojica braće koja su sklopili dogovor da svako od njih sagradi po jednu crkvu kao zadužbinu i zakleli su se tom prilikom da ne smeju videti crkve dok ne budu u potpunosti završene. Nakon što su svi završili gradnju svoje crkve, sastali su se i krenuli zajedno da pogledaju jednu po jednu. I sve je bilo u redu kada su posetili crkvu u Jovanji i crkvu Gračanicu, koje su sagradili najstariji i srednji brat. Kad su ugedali treću svetinju, koju je kao svoju zadužbinu sagradio najmlađi brat, nisu mogli da sakriju oduševljenje njenom lepotom. Ali, onda je očito proradila sujeta, te umesto da upute reči hvale, oni su iz zavisti i sarakastično upitali njega - zašto im nije rekao da će sazidati tako lepu crkvu, pa da tako isto učine i oni. Toliko su daleko otišli u ljubomori da su, prema podacima dostupnim u manastirskom letopisu, izgovorili kletvu: "Zašto i nama ne kaza da i mi sazidamo ovako lepu crkvu? Da Bog da ti pusta ostala!".

Da li po mestu u kom se nalaze, svecu ili ličnoj priči ktitora, kako god manastiri bili nazvani, mnogo važnije od njihovog imena jeste osećaj koji imamo kad u njih kročimo. Takođe, za brojna verska zdanja se vezuju i verovanja u luda koja se kroz molitve određenim svecima čije su ikone i freske tu - dešavaju verujućim ljudima sa nekom mukom u duši. U krajnjem slučaju, da manastiri jesu sve popularniji, govori i činjenica da je verski turizan u ozbiljnoj ekspanziji. Nekome je to je tek tačka na putešestviju kroz određeni deo Srbije, a neko "namenski" odlazi tamo po spas.

(Telegraf.rs)