Đorđe izgubio kontrolu nad pokretima, traume trpeo kao dete: "Otac nas je tukao, majku udarao flašom po glavi"

"Imam trajne posledice od takvog života sa kojima i dan-danas živim. Užasno me iscrpljuju." Ovako za Telegraf.rs priča Đorđe Ćelić (26) iz Beograda koji je zbog teškog detinjstva "zaradio" ozbiljne traume, a njegova borba za egzistenciju i dalje traje. Zbog prošlosti koje se nerado seća, a koju je pristao da podeli sa nama, danas pati od problema kontrole pokreta (poremećaj motorne funkcije). Zbog toga mu je potrebna pomoć svih dobrih ljudi koji bi prepoznali priču o njegovom životu. Priču kakavu niko ne zaslužuje.

- Majka, otac, mlađi brat i sestra, i ja smo živeli na Dorćolu. To što se stalno selim dodatno mi otežava život i stres koji to nosi sa sobom. Rešio sam da to promenim jednom zauvek - počinje Đorđe svoju ispovest za Telegraf.rs.

Preporučujemo

Ovaj snažni momak ne želi da ga "obeležava" ono što je nekada bilo, ne želi da bude zarobljen u svojoj teškoj prošlosti, međutim, ta prošlost uspela je da ostavi na njega trajne posledice. Zbog toga pristaje da se bar na kratko osvrne iza sebe i sa nama podeli svoju tešku životnu priču koju priča sa knedlom u grlu.

Otac ga tukao i ponižavao

Maltretiranje je počelo kada je krenuo u prvi razred osnovne, a kada je bio osmi razred uspeo je nekako da se "otarasi" nasilja koje je doživljavao, ali i da "pobegne" na drugi kraj Srbije gde je neko vreme pronašao utehu.

Odlazak u Pirot

Srednju školu pohađao je u Pirotu jer mu je tamo baba živela. Prelazak u novu sredinu, u mesto gde ne poznaje nikoga, nosi sa sobom nove probleme. O životu u Pirotu nije hteo mnogo da priča, ono što je tamo doživeo samo on zna.

- Tamo sam upisao srednju i ostao sam dok baba nije umrla. Nisam ni planirao da ostajem u Pirotu, nekako su me samo tamo poslali, a ja nisam ni znao šta se dešava. Završio sam gimnaziju i i ostao sam još godinu dana nakon babine smrti. Tada sam živeo kod njene prijateljice - kratko priča ovaj momak, koji se nakon toga vratio u Beograd i tada, kako kaže, počinje "prava muka i snalaženje".

Povratak u Beograd i prodaja časopisa na ulici

Odlučio je da se bori sam za sebe, ali zbog zdravstvenih problema nije imao mnogo izbora kada je posao u pitanju. Počeo je da prodaje časopise na ulicama Beograda, a povremeno bi mu neko izašao u susret i ponudio jeftin ili besplatan smeštaj. Međutim sve je to bilo kratko. Nakon dva ili tri meseca morao bi da se odseli i tako bi njegova borba kretala ispočetka. Ni sam ne zna koliko je za ovo vreme promenio soba, a konstanta selidba za njega je bila dodatan stres.

- Ne mogu da kontrolišem svoje ruke i noge. Kada stojim i prodajem časopise, uvek mi ruke idu levo, desno i to je van moje kontrole. Iako pokušavam mirno da stojim, ruke mi se pomeraju. Mlatim onim časopisima protiv svoje volje, glava mi se okreće na sve strane. Prosto, izgledam sumanuto - priča iskreno ovaj mladić i dodaje da je išao na terapiju, ali da mu nažalost nije mnogo pomogla.

Povremeno odlazi na statiranja kako bi zaradio dodatni dinar i sklonio se sa ulice. Svakog dana se maksimalno trudi da zaboravi prošlost.

- Želim da se fokusiram na sadašnjost i da rešim te neke svoje probleme. Ja bih mnogo mirnije živeo kada bih došao do stabilnog stana jer bih tada mogao malo da se opustim i onda moj jedini problem bi bili pokreti koji bi se možda vremenom malo smanjio. Voleo bih kada bi mi ljudi pomogli da kupim bilo kakav stan i u bilo kom delu grada. Tada bih imao normalniji život prestao bih stalno da se selim.  - zaključuje Đorđe.

On se na sve načine bori da obezbedi sebi stabilan krov nad glavom. U stalnoj je potrazi za poslom, ali i za stanom pa mu je jedini cilj u životu da skupi novac kako bi sebi mogao da obezbedi topli dom.

Dobri ljudi mu mogu pomoći na sledeći način:

Uplatom novva na račun: 150-5101002295619-93 (Đorđe Ćelić)

Ili na broj telefona: 063/263-740

(Telegraf.rs)