Đorđe izgubio kontrolu nad pokretima, traume trpeo kao dete: "Otac nas je tukao, majku udarao flašom po glavi"

"Imam trajne posledice od takvog života sa kojima i dan-danas živim. Užasno me iscrpljuju." Ovako za Telegraf.rs priča Đorđe Ćelić (26) iz Beograda koji je zbog teškog detinjstva "zaradio" ozbiljne traume, a njegova borba za egzistenciju i dalje traje. Zbog prošlosti koje se nerado seća, a koju je pristao da podeli sa nama, danas pati od problema kontrole pokreta (poremećaj motorne funkcije). Zbog toga mu je potrebna pomoć svih dobrih ljudi koji bi prepoznali priču o njegovom životu. Priču kakavu niko ne zaslužuje.

- Majka, otac, mlađi brat i sestra, i ja smo živeli na Dorćolu. Otac nas je maltretirao godinama, pogotovo mene kao najstarijeg, zbog njega i imam ove posledice koje me užasno iscrpljuju i utiču mi na život. To što se stalno selim dodatno mi otežava život i stres koji to nosi sa sobom. Rešio sam da to promenim jednom zauvek - počinje Đorđe svoju ispovest za Telegraf.rs.

Preporučujemo

Ovaj snažni momak ne želi da ga "obeležava" ono što je nekada bilo, ne želi da bude zarobljen u svojoj teškoj prošlosti, međutim, ta prošlost uspela je da ostavi na njega trajne posledice. Zbog toga pristaje da se bar na kratko osvrne iza sebe i sa nama podeli svoju tešku životnu priču koju priča sa knedlom u grlu.

Otac ga tukao i ponižavao

Maltretiranje je počelo kada je krenuo u prvi razred osnovne, a kada je bio osmi razred uspeo je nekako da se "otarasi" nasilnog oca, ali i da "pobegne" na drugi kraj Srbije gde je neko vreme pronašao utehu.

- Koristio je grube reči koje su nama deci veoma strane. Držao nas je budnima do kasno, terao nas je da stojimo i da gledamo kako pije pivo. Tukao bi nas bez ikakvog razloga, zbog toga smo stalno imali povrede koje su bile vidljive, pa su se čak i u školi više puta angažovali oko nas. Zvali su i psihologa, doktora, zbog njega sam i promenio tri škole. Kada su počeli nastavnici da primećuju probleme, mama bi me prebacila u drugu školu - priča nam Đorđe.

- I majka je bila uplašena. Više puta je pričala kako se razvode, ali to se zapravo nikada nije desilo. I nju je više puta tukao, jednom je čak i udario flašom po glavi, ali svi smo to morali da krijemo - dodaje Đorđe.

Odlazak u Pirot

Srednju školu pohađao je u Pirotu jer mu je tamo baba živela. Prelazak u novu sredinu, u mesto gde ne poznaje nikoga, nosi sa sobom nove probleme. O životu u Pirotu nije hteo mnogo da priča, ono što je tamo doživeo samo on zna.

- Tamo sam upisao srednju i ostao sam dok baba nije umrla. Nisam ni planirao da ostajem u Pirotu, nekako su me samo tamo poslali, a ja nisam ni znao šta se dešava. Završio sam gimnaziju i i ostao sam još godinu dana nakon babine smrti. Tada sam živeo kod njene prijateljice - kratko priča ovaj momak, koji se nakon toga vratio u Beograd i tada, kako kaže, počinje "prava muka i snalaženje".

Povratak u Beograd i prodaja časopisa na ulici

- Kad je baba iz Pirota umrla, majka je prodala stan na Dorćolu i kupila bratu stan u Kaluđerici. Jedno vreme sam živeo kod njega, ali život sa njim nije bio normalan. Majka nije brinula o nama, zapustila nas je i ja više nisam mogao tako da živim, a ove posledice su mi dodatno otežavale život.  Prepustio sam se sam sebi. Danas nismo u kontaktu jer je brata i sestru majka preuzela na svoju stranu, a ni ona nažalost nije sjajan roditelj. Gleda samo svoju korist, a ja ne mogu da živim sa dvoličnim ljudima sa kojima je sve sumnjivo i koji stalno nešto muljaju - kaže Đorđe.

Odlučio je da se bori sam za sebe, ali zbog zdravstvenih problema nije imao mnogo izbora kada je posao u pitanju. Počeo je da prodaje časopise na ulicama Beograda, a povremeno bi mu neko izašao u susret i ponudio jeftin ili besplatan smeštaj. Međutim sve je to bilo kratko. Nakon dva ili tri meseca morao bi da se odseli i tako bi njegova borba kretala ispočetka. Ni sam ne zna koliko je za ovo vreme promenio soba, a konstanta selidba za njega je bila dodatan stres.

- Ne mogu da kontrolišem svoje ruke i noge. Kada stojim i prodajem časopise, uvek mi ruke idu levo, desno i to je van moje kontrole. Iako pokušavam mirno da stojim, ruke mi se pomeraju. Mlatim onim časopisima protiv svoje volje, glava mi se okreće na sve strane. Prosto, izgledam sumanuto - priča iskreno ovaj mladić i dodaje da je išao na terapiju, ali da mu nažalost nije mnogo pomogla.

Povremeno odlazi na statiranja kako bi zaradio dodatni dinar i sklonio se sa ulice. Svakog dana se maksimalno trudi da zaboravi prošlost.

- Želim da se fokusiram na sadašnjost i da rešim te neke svoje probleme. Ja bih mnogo mirnije živeo kada bih došao do stabilnog stana jer bih tada mogao malo da se opustim i onda moj jedini problem bi bili pokreti koji bi se možda vremenom malo smanjio - zaključuje Đorđe.

On se na sve načine bori da obezbedi sebi stabilan krov nad glavom. U stalnoj je potrazi za poslom, ali i za stanom pa mu je jedini cilj u životu da skupi novac kako bi sebi mogao da obezbedi topli dom.

Dobri ljudi mu mogu pomoći na sledeći način:

Uplatom novva na račun: 150-5101002295619-93 (Đorđe Ćelić)

Ili na broj telefona: 063/263-740

(Telegraf.rs)