Ispovest Nemanje, najmlađeg grobara u Srbiji: Plašim se jedino živih, kod smrti me samo OVA situacija slama

Kad čuju šta radi, ljudi obično prvo zaneme od šoka, ali mladi Nemanja ne krije ponos. Kaže da je njegov posao human. "Moj jedan dan na poslu izgleda ovako. Od ujutru sedim u kancelariji dok ne dobijem poziv da je neko lice preminulo", tako priču započinje dvadesetdvogodišnji Nemanja Čekić iz sela Boljare kod Vlasitonaca. Dakle, ovaj mladi Južnjak najmlađi je pogrebnik i taj posao, za njega, kaže, "jako je human i emotivan", a tek kad čujete koliki "staž" ima ... Naime, Nemanju je specifično teška porodična situacija primorala da sa samo 12 godina krene "trbuhom za kruhom". U posao ga je uveo izvesni poznanik Milan, iz Požarevca. Tu mu je i bilo prvo radno mesto.

- Moj zadatak je bio da opremam sanduke i oblačim leševe - priča naš sagovornik sasvim mirno, a nas podilazi jeza.

Preporučujemo

Isto to, samo u Beogradu, radi i danas. U međuvremenu je do tančina naučio posao i osmelio se da postane sam svoj gazda.

- Kad dobijemo poziv o smrtnom slučaju, najpre izjavim saučešće ljudima i objasnim šta je potrebno od dokumentacije. Onda odem na adresu i na licu mesta dogovorimo za opremu i gde će biti sahrana. Zatim  preuzimam telo i odnosimo kod mene u hladnjaču - objašnjava nam Čekić tačan redosled radnji u svom poslu.

Nakon navedenog, nastupa procedura kupanja oblačenja i opremanje sanduka.

- Posle toga zakazujemo termin sahrane i na danu sahrane mi telo transportujemo do groblju - kaže Nemanja.

Da ovako ležerno zvuči danas sa 22 godine nam je donekle i jasno, ali i dalje ne možemo da zamislimo kako je odolevao strahu kad je imao samo 12 godina?!

- U početku me jeste bio strah, ali sam posle shvatio da treba da se bojim živih a ne mrtvih - mudro zbori naš sagovornik.

Znamo svi koliko tuge bude na sahranama, kako u kapelama, tako i na samom mestu ulopa, pa nas je zanimalo da li mu je i zašto nečija smrt posebno teško pala.

- Ja radim takav posao da pomažem ljudima u teškim situacijama. Kada premine stariji čovek to naravno pogodi, ali ne kao kada je u pitanju smrt deteta. Kada se desi takav slučaj, ne mogu svoje emocije sakriti - priznaje ovaj mladić.

Inače, iako zvuči da se brzo kao dete adaptirao na ovaj posao, kao da mu je "bio predodređen", u to vreme maleni Nemanja, zapravo je maštao da se bavi nečim drugačijim.

- Pa maštao sam da vozim auto i da radim sa drvetom - priča nam Čekić.

Pa ok, da se našalimo malo, na kraju je i počeo da radi sa drvetom - sa sanducima. Da mu je vrednoća usađena u vene odavno, govori podatak da osim ovog posla (gde uvek posla ima), on radi i građevinu (fasade i moleraj).

U primarnom zanimanju ga kaže apsolutno svi podržavaju. I porodica, prijatelji, čak i devojke sa kojima se upoznaje. Kaže da sasvim normalno reaguju kad čuju čime se bavi.

(Telegraf.rs)