Milan bio glavni frajer na motoru, a onda je imao nesreću koju preživi 1 u milion: Iz glave mu izvlačili travu

"Zovem se Milan. Lep sam. Snažan. Zdrav i jak. Prejak. Volim da budem u centru pažnje. Uvek i svuda. Alkohol mi pojačava raspoloženje, a brzina adrenalin. Sebe u budućnosti vidim kao...", ovako je Milan Mitić, koji je preživeo tešku saobraćajnu nesreću na motoru, opisivao sebe pre tog događaja. Iza njegovog "kao" stoji trag razmazane krvi na putu, a Milan toga svestan danas upozorava sve mlade koji su lepi, snažni, zdravi, prejaki i u centru pažnje, da ne izazivaju sreću i ne postanu samo razmazana krvava bara na cesti.

Bezbrižnost, neustrašivost, arogancija i glupost obeležavaju tinejdžerski period, a Milan je bio pravi primer toga. Voleo je da bude u centru pažnje, da ga devojke žele, a da momcima bude ideal, a njegova Jamaha pomagala mu je na putu ostvarenja tog sna, dok ga jednom nije izneverila.

"Bio si najbolji frajer, uvek si mirisao divno, ali kad uđeš u lokal u kom sam, uvek sam se molila da što pre odeš, da ne napraviš problem", reči su jedne od Milanovih drugarica iz tog perioda, koja samo kratko sažima koliko je ovaj lep, popularan momak bio problematičan.

Milan je morao da se bori za svoj ugled među generacijom, da očuva svoju poziciju "alfe". Oko njega su se uvek vrtele lepe devojke i drugari, koji i ako su pokušavali da obuzdaju njegov inat i aroganciju, u tome nisu uspeli.

- Pola Požarevca su mi bili drugari, a druga polovina su mi bile devojke. Bio sam jako popularan - prisetio se Milan tog perioda do 2010. godine.

Baš ga je njegovo takvo ponašanje dovelo do toga da danas bude tu gde jeste - i mada se na njemu posledice nesreće danas ne vide, a jedino ga sporiji govor odaje, trauma koju je preživeo ostaje u njemu.

On je tog 22. avgusta 2010. godine sa drugom obilazio lokalne kafiće. U svakom od njih popio je pomalo, ali kada se sve sabere, to je bila ogromna količina alkohola. I možda se ništa ne bi desilo da nije upao u raspravu u poslednjem kafiću. Možda bi nastavio tako da se ponaša dok ne sazri i ne odraste, ali ta noć naterala ga je da odraste čim se probudio iz kome, 40 dana kasnije.

- Vratio sam se sa letovanja i nazvao sam tog druga da izađemo da vidimo grad. Obilazili smo lokale, išli smo u nekih pet lokala. U svakom sam popio po malo pića, ali kad se to sve sabere... U tom poslednjem kafiću upao sam u čarku, hteo sam to da rešim, ali me je drug molio da ga vratim kući. Hteo je da me izvuče odatle da se produvam i da me skloni od nevolje. Ja sam sa druge strane imao nameru da ga vratim kući, pa da odem nazad do kafića i završim započeto - ispričao je Milan kako je to sve izgledalo.

Razlog svađe bio je "sitnica", Milanu je bio poveđen ego, odnosno:

- Nije mene to uvredilo, ali su drugi mogli da pomisle da jeste. Pa sam morao to da raščistim, da odbranim svoj ugled.

Jamaha, kojom se taj dan Milan vozao kroz grad, nije htela da upali. To je trebalo da bude "Božiji znak", ali on je, kako kaže, bio previše pijan i lud da bi umeo da pročita te suptilne znakove pored puta.  Tek je tako, pun besa iz kafića, morao da pobedi svoj motor. Naterao je druga da ga gura, dok motor nije upalio. Jedinu kacigu koju je imao dao je drugu. Vozio je 17o kilometara na sat dok konačno nije ušao u krivinu koju je prošao milion puta, izgubio kontrolu nad vozilom i odleteo u trem obižnje radnje. Njegov drug zadobio je teške telesne povrede, ali nije bio životno ugrožen. Milan je sa druge strane zatobio povredu mozga i glave i slomljena rebra.

Vožnja motora pod dejstvom alkohola i besa, sa puno arogancije i bez kacige, skupo ga je koštala. On je svojom glavom pokupio grede, a tamo gde mu je slomljena lobanja, lekari su iz glave izvlačili travu, ivericu i prljavštinu. Šanse da preživi bile su ravne nuli, a prognoze da će, iako se nekim čudom probudi, ostati biljka. Nije bilo nade da će ikada moći da stoji, a kamoli da hoda ili priča, svi su mislili da će zaboraviti sve do tada.

Pa ipak, 15 godina kasnije, u jednom kafiću u Požarevcu, dočekao nas je stojeći muškarac od 37 godina, nasmejan, veselih očiju, sređene brade i pun životne vrcavosti, koji i dalje voli "slatke male", a motor je zamenio kabrioletom. Od njegove arogancije, ostalo je samo a. Od inata, samo i. Čini se da su upravo te dve osobine koje su ga u mladosti činile temprianom bombom, uspele da ga izvuku da ponovo hoda, priča i živi, da postane čovek kakav je danas.

- Kada sam se probudio, posle 40 dana u komi. Pitao sam medicinsku sestru da mi pozove tatu. Ona je rekla da ne zna broj telefona. Izdiktirao sam joj broj iz glave i to je bio prvi znak da nemam amneziju. Moji tata je pretrnuo kad je dobio taj poziv, mislio je da se desilo najgore - rekao je Milan i dodao:

- Moji roditelji su bili presrećni što sam živ nakon takve nesreće.

Milan je tako postao 1 od 10.000.000. Taj nadimak ga i dalje prati i simboliše ludu sreću koja ga je sačuvala. On smatra da je na njegov opravak imao, koliko izvanredni rad lekara, toliko i vera i molitve jeromonaha Simeona i njegova lična ambicija, inat i želja da iz svega toga izađe kao pobednik. I izašao je. Borio se i sad radi u gradskoj upravi, a pored toga radi kao saradnik Agencije za bezbednost u saobraćaju.

U ovom drugom životu moja misija je da ljude na ono što može da im se desi

"Nisam cenio ono što imam, već sam jurio za nećim većim. Ta jurnjava je trajala do moje 22. godine, dok nije došao poslednji krug motorom", ovako Milan opisuje prošlost koju i danas nosi sa sobom. Prošlost zbog koje danas usporeno govori, ne vozi motor i zbog koje je otkrio "svoju misiju".

- Mnogo omladine želi da živi kao ja, a takvim brzim životom se ne stiže daleko, te zato držim predavanje "Život nema reprizu" jer imam preveliku želju da sačuvam omladinu i da ih  sklonim sa tog puta alkohola, voženje, pravljenja problema i sličnih stvari. Svi se mi vodimo logikom "neće to meni da se desi", a kada se desi, nema povratka - rekao je Milan.

On u svojim predavanjima, koja drži širom Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, govori o posledicama takvog ponašanja, upozorava na to koliko mali trenutak pažnje košta svakog pojedinca.

- Zamislite kako bi ste se osećali da nekog vašeg najbližeg više nema. Sada zauvek zapamtite tu bol i patnju i setite ih se u trenutku kada treba da donesete odluke. Morate da budete svesni da zbog vaše neodgovornosti neko ta užasna osećanja mora da nosi do kraja života - reči su koje Milan govori mladima.

Ipak, on ne radi samo na prevenciji. On je tu i kada dođe do rehabilitacije. Kada čuje za neku mladu osobu koja je preživela nesreću. Tada odlazi da ohrabri tu osobu i njene roditelje, da im pruži nadu za oporavak i da im da savete koji su njemu pomogli.

- Spreman sam da motivišem i dam volju za životom onima koji su ostali bez nje, a takođe želim da ulijem nadu da je sve moguće jer ono što sam ja preživeo se ne preživljava i kada me vidite danas, ne biste rekli da sam prošao tako nešto strašno.

Milan je do sada uspeo da preživi svašta, a njegov duh tera ga da se i dalje bori. O svojoj priči napisao je knjigu i snimio je dokumentarni film, a sada sanja da snimi igrani film jer veruje da bi na taj način uspeo da dopre do većeg broja mladih i pokaže im na drugačiji pogled na svet.

Rastali smo se od njega uz osmeh i šalu, slušali razgovor sa njegovim drugarom iz mladosti "kog je hteo da bije" i gledali kako razgovara sa konobaricom uz blagu dozu flerta, ipak najjači utisak ostavlja onaj ozbiljan Milan, koji zamrači njegov osmeh i inat, kada podseti da nije istina da se živi samo jednom:

- Svaki dan se živi, samo jednom se gine.

(Telegraf.rs)