Mihajlo i Marina jedino su dvoje dece u zaseoku na Kosovu: Žive u apsolutnoj izolaciji, kuću im čuvaju psi

Daleko od ljudi i očiju javnosti, dvoje dece - Marina, učenica VII razreda, i Mihajlo, učenik VI razreda osnovne škole - zajedno sa roditeljima preživljavaju u apsolutnoj izolaciji u zaseoku Manuta, u opštini Novo Brdo.

Njihov život se svodi na odlazak i povratak blatnjavim putem do škole, hranjenje stoke i igru unutar četiri zida i u dvorištu kuće, koju čuvaju psi šarplaninci.

Preporučujemo

Muke malih Jovića dodatno su otežali lovci i šumokradice, koji su put, kojim ih otac Siniša ispraća i dovodi do mesta gde ih preuzima kombi koji prevozi đake, izrovali, pa se njime više ne može proći ni traktorom.

Uzaludni su, kako puni gorčine izgovaraju Siniša i njegova supruga Razije, rođena u Albaniji, apeli vlastima da im naspu udarne rupe po izlokanom, bolje rečeno preoranom putu.

- Pet godina molim vlasti u Novom Brdu, ali sve se svodi na obećanja i odlaganja, po onoj narodnoj: "Ne lipši, magarče, do zelene trave" - kaže Siniša, kome najteže pada to što niko ne uvažava žrtvu dvoje srpske dece, koja kao poslednji izdanci žive u zaseoku Manuta, oslonjenom na državno šumsko zemljište i albansko selo Bresaljce.

U prečniku od skoro pet kilometara, izuzev vukova, lisica i gavrana, drugih živih bića nema.

Apsolutna izolacija, uvereni su Jovići, posledica je njihove odlučnosti da opstanu na svome u mahali u kojoj je nekada živelo pedesetak Jovića i koja je do pre 25 godina bila uporište srpstva u predelu prevoja između Novog Brda i Gnjilana.

- Odlučili smo da opstanemo jer su u Manuti Jovići živeli, kako tragovi rodoslova svedoče, poslednjih pet stotina godina. Moji preci bili su domaćini zbog kojih je, preko Manute, kralj Aleksandar naredio da se izgradi put i povežu Gnjilanska i Gračanička regija. Nažalost, ta istorijska činjenica i prisustvo moje porodice kao da su trn u oku vlastima - kaže Siniša, tražeći razloge izolacije i odbacivanja svoje porodice.

Dodaje da je nekome posebno zasmetalo to što je prošlog leta, u crkvi u Bostanu, krstio Mihajla i Marinu i što je, s njihovim krštenjem, broj pravoslavaca u Manuti porastao - kako u šali, a više u zbilji, kaže - za 300 odsto.

Dok Siniša traži objašnjenje, Razije je uverena da neko smišljeno nastoji da otežavanjem uslova života njenoj deci natera Joviće da dignu ruke od Manute i da, kao i većina Sinišinih rođaka, prodaju imovinu po ceni koju nametnu mešetari.

- Živim u strahu za živote moje dece. Ujutru ih po mraku ispraćamo, a u podne sačekujemo, jer put od mesta gde ih 'istrese' đački kombi do kuće prolazi kroz šumu u kojoj vukovi neprestano zavijaju. Još opasnije je to što tim putem neprestano krstare lovci i šumokradice - ističe ona i, gotovo kroz suze, kaže: "Plašim se, posebno za Marinu".

Dodaje da njena deca u čizmama odlaze u školu, a prezuju se u cipelice ili patike kad ulaze u kombi. Marina i Mihajlo se stide jer su gotovo uvek blatnjavi, a za vreme velikog snega mokri do gole kože. Ali, kako kaže, Bog im je dodelio sudbinu da žive onako kako su ona i njen suprug živeli pre pedesetak i više godina.

Marina i Mihajlo, izuzev života u izolaciji, ne trpe - imaju jedno drugo i svako od njih po jedno odabrano tele i jagnje. "A tu su i po jedan pas šarplaninac, koji cvile dok su njih dvoje u školi".

Njih dvoje imaju podeljene uloge - Mihajlo pomaže tati, a često i sam hrani stado od šest krava i desetak ovaca, dok Marinu majka uči da od malih nogu zna da ispeče pogaču i spremi ručak. Razije i Siniša svaki slobodan trenutak koriste da pripreme hranu za stoku, pooru i zaseju desetak hektara njiva.

- Oni su naši čuvari-drugari. Sa njima smo sigurni, jer čim osete vuka ili lisicu, jurnu u šumu - kaže Mihajlo, zauzet razgovorom preko Vibera s drugarom iz Vranja, kojeg je upoznao preko društvenih mreža. Upravo mu prenosi utiske sukoba njegovih šarplaninaca s vukom prethodne noći.

Jovići mole sve ljude dobre volje da im pomognu da izvrše pritisak na vlasti u Novom Brdu i Prištini, kako bi im nasuli put i omogućili njihovoj deci da bezbedno putuju od kuće do škole – da bi mogli da nastave da žive u Manuti, kao jedini pravoslavci i jedina bića koja zbore.

(Telegraf.rs/N.Zejak)