Hristos se rodi: Slavimo najradosniji među svim praznicima i prvi od 12 velikih svetkovina

Božić je prvi od dvanaest velikih hrišćanskih praznika. Bogoslužbeno ime ovog praznika je – Rođenje u telu gospoda i Boga i spasitelja našeg Isusa Hrista. Srpski narodni naziv ovog praznika, Božić, nastao je od reči Bogić odnosno mali Bog.

Ljudi se pozdravljaju rečima: "Hristos se rodi!" i otpozdravljaju: "Vaistinu se rodi!". Ovako se pozdravlja i govori od Božića do Bogojavljenja.

Preporučujemo

Zbog osobitog značaja, u crkvenim knjigama Božić se naziva i „Mala Pasha“, a Sv. Jovan Zlatousti naziva ga „časnijim i slavnijim od svih praznika i majkom svih praznika“. Da nije bilo Božića ne bi bilo ni Vaskrsa (praznika nad praznicima), ni Duhova, ni Crkve, ni Hrišćanstva.

Zašto je bilo potrebno da se Hristos Bog obuče u ljudsko telo i postane ono što pre nije bio – čovek?

Bog je postao čovek da bi spasao Adama i potomstvo njegovo od vlasti greha i smrti. Adam je bio u telu kada je prestupio zapovest Gospodnju (kada je pao pod vlast greha i smrti), zato Stvoritelj Adamov – Sin Božiji, dolazi u telu da spasi Adama i potomstvo njegovo od vlasti greha i smrti. Bog postaje čovek da bi čovek postao bog – „bog po blagodati“ – uče nas sveti oci. Svojim rođenjem Gospod nam otkriva tajnu stvaranja čoveka, njegovo dostojanstvo i na delu otkriva bezgraničnu milost svoju i smirenje svoje.

U Bogočoveku Hristu stekle su se sve sveštene tajne neba i sve tužne tajne zemlje. Kroz njega je nevidljivo postalo vidljivim, nebesko-zemaljskim, božansko-čovečanskim, onostrano-ovostranim. Postavši čovek Hristos se nije razdvojio od svog božanstva i od svog nebeskog oca, zadržao je sve ono što je ranije imao i bio. Samo je primio nešto novo – čovečju prirodu, a njegova večna svojstva ovaploćenjem se nisu smanjila, niti se njegov odnos prema Ocu i Duhu promenio. Silaskom Sina Božijeg na zemlju ljudi su „primili usinovljenje“ (Gal. 4, 5), a kao sinovi Božiji primili su od Boga kao Oca sve darove jer „nisu više stranci ni došljaci, nego sugrađani svetih i domaći Božiji“ (Ef. 2, 19). Ove Svete darove hrišćani dobijaju u Svetoj Crkvi kroz Svete Tajne i Svete Vrline.

Badnjak, slama, česnica, položajnik

Ove duboke i nadumne tajne Božića naš srpski narod je pretočio u svoje predivne i bogate božićne običaje. U njima glavna obeležja su: Badnjak, slama, česnica (božićni hleb), položajnik.

Badnjak je obično mlado, hrastovo ili cerovo drvo, koje se na Badnji dan ujutro rano seče i donosi pred kuću. Uveče, uoči Božića, badnjak se preseca i zajedno sa slamom uveče unosi u kuću i nalaže na vatru. Badnjak simvoliše samoga Bogomladenca Hrista. Kao što badnjak osvetljava i zagreva celu kuću, tako i Hristos svojom Božanskom naukom i blagodaću osvetljava i zagreva duše onih koji u Njega veruju. Loženje vatre nas simvolično podseča na loženje vatre od strane Josifa u vitlejemskoj pećini gde se Gospod rodio.

Slama nas jasno podseća na ovčije jaslice, u koje je na slamu položen Bogomladenac Hristos rukama Svete Bogorodice.

Položajnik simbolizuje same anđele Božije koji su se javili vitlejemskim pastirima i objavili im radosnu vest o rođenju Hristovom, kao i same vitlejemske pastire koji su se prvi poklonili Bogomladencu, a u daljem smislu i istočne mudrace koji su rođenom Bogu u telu prineli na dar zlato, tamjan i smirnu.

Česnica je pšenična pogača koja se zamešuje u jutarnjim satima na sam dan Božića i u koju se stavlja jedan srebrni novčić. Dobila je ime po staroj reči „čest“ (čast), što znači „deo“ („na ravne časti“ – „na jednake delove“), jer Božićni ritual podrazumeva lomljenje česnice na delove i to isključivo rukama. Po dolasku domaćina iz crkve sa rane liturgije, svi se okupljaju oko praznične trpeze. Tada domaćin lomi čestnicu i svima daje po komad. Smatra se i veruje u narodu, da onaj ko dobije komad sa novčićem, te godine biće posebno napredan i blagosloven u svojim delima. Česnica ovde predstavlja samoga Gospoda Hrista, nebeski hleb, koji je došao da se daruje ljudima za hranu, jer je sam on rekao: „Ja sam hleb života“ i učenicima na tajnoj večeri: „Uzmite jedite, ovo je telo moje… Pijte iz nje svi, ovo je krv moja…“.

U prvim vekovima Božić se praznovao 6. januara

U prvim vekovima hrišćanstva, Božić se praznovao 6. januara, zajedno s praznikom Hristovog krštenja, pod zajedničkim nazivom Bogojavljenje, (grčki Θεοφάνια), ili tačnije, javljanje (grčki Επιφάνια). Prema Zlatoustom, to je zbog toga što se Hristos krstio na dan svoga rođenja. Kao što Sunce nadjačava i pobeđuje tamu, tako i Rođenje Hristovo, tj. rođendan Sina Božjeg nadjačava ljudsku tamu, greh i patnju. U troparu na Božić pevamo: „Rođenjem Tvojim, Hriste Bože naš, zasija svetu svetlost bogopoznanja.“

Na mestu rođenja Hristovog u Vitlejemu, carica Jelena podiže u IV veku hram, a kasnije, carevi Teodosije (438) i Justinijan (535) svojim ukazima naređuju sveopšte praznovanje dana Hristovog rođenja.

Božić je u srpskoj tradiciji porodični praznik i na ovaj dan se ne ide u posete.

Tropar, glas 4.

Roždestvo Tvoje Hriste Bože naš, vozsija mirovi svjet razuma, v njem bo zvjezdam služaščii zvjezdoju učahusja Tebje klanjatisja solncu pravdi, i tebe vjedjeti s visoti vostoka,

Gospodi slava tebje.

Tvojim rođenjem Hriste Bože, zasija svetu svetlost Bogopoznanja, jer se u toj svetlosti zvezdom učahu oni koji zvezdama služe, da se klanjaju Tebi, Suncu Pravde, i da poznaju Tebe Istok sa visine, Gospode, slava Ti!

Kondak, glas 3.

Djeva dnes Presuščestvenago raždajet, i zemlja vertep nepristupnomu prinosit, angeli so pastirmi slavoslovjat, volsvi že so zvezdoju putešestvujut: nas bo radi rodisja otroča mlado, prevječnij Bog.

Djeva danas Natprirodnog rađa, a Zemlja pećinu prinosi Nepristupnom. Anđeli s pastirima proslavljaju u pesmama, a mudraci sa zvezdom putuju, jer se radi nas rodi Dete malo, Prevečni Bog.

(Telegraf.rs / Eparhija raško-prizrenska)