Reči Srpkinje sa Kosmeta lome srce: "Najteže mi je zbog mog Živana..."

Priča Dragane Šavelić, majke dva dečaka iz Velike Hoče, podseća na važnost podrške deci sa posebnim potrebama i njihovim porodicama. Na Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, Dragana je podelila svoje iskustvo borbe za dostojanstven život.

Dragana se 1999. godine iz Orahovca sa porodicom preselila u Veliku Hoču, suočavajući se sa mnogim izazovima. Ona svakodnevno pruža ljubav i podršku svojoj deci uprkos svim poteškoćama.

Preporučujemo

„Kad smo izbegli, bilo je stvarno teško. Završila sam gimnaziju u Orahovcu i 2002. godine udala se ovde. Danas sam majka dva dečaka i svakodnevno se suočavam sa problemima koji nas prate,“ započinje Dragana svoju priču.

Posebno je naglasila probleme u vezi sa zdravstvenom negom i obrazovanjem svog starijeg sina Živana, koji je dete sa posebnim potrebama.

„Živan je rođen u sedmom mesecu i proveo je više od dva meseca u inkubatoru. Od tada su krenuli zdravstveni problemi. Zaostalost je cerebralna, udruženo sa autizmom, ima i problema sa vidom. Sve preglede i terapije obavljamo u Beogradu, jer ovde nemamo uslove. Fizikalna terapija je dostupna samo u Kosovskoj Mitrovici, a to predstavlja veliko opterećenje za njega i za nas“, kaže Dragana.

Živan će uskoro napuniti 18 godina, a Dragana ističe da su problemi postali veći kako je odrastao.

„Sve je bilo lakše dok je bio manji. Kako raste, tako su i problemi veći. Najteže mi je što ne može da ide sa svojim društvom, da izađe, što je stalno u kući. Pohađao je ovde osnovnu školu. Kad je završio to, upisali smo ga u Orahovac, gimnaziju sad pohađa. Koliko da nije kući, da mu ne bude dosadno toliko. On ne može, nije savladao ni brojeve, ni slova. Prepoznaje on, izgovara brojeve, razlikuje boje, ali nije naučio slova, nije savladao ništa to. Prema njegovim mogućnostima se ponašaju i nastavnici, i profesori sad“, kaže Dragana Šavelić.

Uprkos teškoćama, Dragana i njena porodica, uz pomoć humanitarnih organizacija i dobrih ljudi, uspeli su da omoguće Živanu operacije i terapije koje su mu pomogle da stane na noge.

„Da nije bilo pomoći Eparhije Raško-prizrenske, Kancelarije za Kosovo i Metohiju i humanitaraca, poput profesorke Olivere, Živan možda nikada ne bi prohodao. Prvu operaciju imao je sa tri, a drugu sa šest godina. Prohodao je tek sa sedam“, dodaje Dragana Šavelić.

Dragana je istakla koliko su joj sinovi Damjan i Živan oslonac u svakodnevnom životu.

„Damjan je bio mali kada mi je rekao: ‘Mama, kad porastem, ja ću obuvati baji patike.’ On danas pomaže i uvek je uz nas,“ rekla je Dragana.

Iako život u Velikoj Hoči nije lak, Dragana veruje u bolju budućnost.

„Ljudi nas često pitaju zašto ne odemo u Srbiju, gde bismo imali bolje uslove, ali mi smo navikli ovde. Teško nam je da se odlučimo za odlazak. Verujem u bolje sutra i nadam se da ćemo ovde ostati.“

Priča Dragane Šavelić je primer istrajnosti i borbe, ali i podsećanje na solidarnost koja je neophodna kako bi svi imali šansu za dostojanstven život.

(Telegraf.rs/gorazdevac)