U Srbiji ljude najviše diskriminišu zbog STAROSTI! Ovo nas sve čeka: Poverenica o najosetljivijim pitanjima

"Stasava jedna nova generacija i muškaraca i žena koja dobro razume vrednost i ideju ravnopravnosti, ljudska prava vide kao pravno i moralno sidro, i da je sve to nužni uslov za napredak jednog društva", kaže Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti. Ravnopravnost, diskriminacija, nasilje nad ženama, te stigme po pitanju određenih grupa u društvu – neke su od tema o kojima u prazničnom intervjuu za Telegraf govori poverenica.

• Na godišnjoj konferenciji Vašeg kabineta slogan je bio "Svi treba da znaju šta ravnopravnost znači". Da svi znaju, znamo da nažalost nije tako. Ali u kojoj meri je naše društvo po pitanju toga osvešćeno? 

Teško je to precizno "izmeriti", ali mislim da mi kao društvo nismo postali neosetljivi na nepravdu ili bar veliki deo ljudi nije.Diskriminacijaje prisutna, socijalna distanca postoji prema određenim društvenim grupama, ali je i dosta pozitivnih promena nakon godina primene Zakona o zabrani diskriminacije i drugih zakona i akata. Sigurna sam, takođe, da velika većina naših građana i građanki može da razume i saoseća sa nekim ko ne može da ostvari neko svoje pravo ili je na marginama društvenih tokova samo zbog toga što je, na primer, lošijeg imovinskog stanja, druge vere ili nacionalnosti, određenog životnog doba... Evo, neka samo vaši čitaoci zamisle da li bi voleli da budu na mestu žene koja ne može da napreduje ili uopšte da se zaposli jer mora da vodi brigu o detetu sa autizmom kome nije obezbeđen lični pratilac? Kako bi se bilo ko od nas osećao da je bolestan, u invalidskim kolicima i ne može da pristupi domu zdravlja?

Preporučujemo

Stasava jedna nova generacija i muškaraca i žena koja dobro razume vrednost i ideju ravnopravnosti, ljudska prava vide kao pravno i moralno sidro, i da je sve to nužni uslov za napredak jednog društva. Posebna tema je rodna ravnopravnost, jer mi se ponekad čini da su mnogima usta puna priče o tome, a da zapravo suštinu ne razumeju. Pogrešni su narativi, koji se ovde neguju i predstavljaju kao podrška rodnoj ravnopravnosti, a slave požrtvovanost majki i sestara i tzv. žena "zmajeva", već je potrebna ravnomerna podela poslova u kući i oko kuće, balans između privatne i poslovne sfere jer je mera ključna u svemu, a najviše u međuljudskim odnosima i za razvoj svakog pojednica. Važna je i adekvatna zastupljenost žena na stvarnim pozicijama moći i odlučivanja.

• Jedan od vidova ravnopravnosti je rodna. U tom smislu ste na konferenciji posvećenoj ženama u inžinjerstvu naveli primer sjajne Srpkinje, Nišlijke, koja je pre više od veka visoko znanje stekla na studijama u Nemačkoj a onda se vratila u Srbiju i projektovala zgrade mnogih važnih institucija. Ime joj je Jovanka Bončič. Koliko mi takvih Jovanki imamo a da nismo ni svesni? 

Jovanka mi je postala jedna od omiljenih predvodnica i žena koje su onda a i sada, inspirišući nas, menjale naše društvo na bolje. Nedavno sam u Nišu, a pre toga u Berlinu ponoseći se svojom zemljom i njenim blistavim ličnostima koje su osvetljavale i oblikovale i mnoga evropska društva, govorila o našoj Jovanki. Ondašnji "čuvari morala i tradicije", osporavali su je i svojski se trudili da je obeshrabre, a na njenoj strani nisu bili ni zakoni ni društveni i kulturni obrasci. A mnogo “takvih” Jovanki imamo - velikanki koje su pokazale kako dobri uzori grade bolje društvo za sve.

Zato smo odlučili da ih proslavljamo podsećajući na velika dela naše prve lekarke Drage Ljočić, prve doktorke nauke Ksenije Atanasijević, prve žene doktorke prava Ane Gođevac Subotić, prve veterinarke Jelke Bojkić Makavejev i drugih znamenitih žena koje su decenijama ostajale neopravdano zapostavljene, a koje smo uspeli da otrgnemo od zaborava i s kojima se sada upoznaju nove generacije. Našom izložbom "Velikanke srpske kulture" u Domu Jevremena Grujića želimo da mlade kroz prateće programe podsetimo na ove izuzetne žene, ali i da ih motivišemo na kritičko promišljanje, sticanje novih znanja, kreiranje antidiskriminatornog i antimizoginog kulturnog modela.

• Iako ima nekih pomaka u broju žena na rukovodećim pozicijama, koliko smo i dalje kao društvo robovi predrasude "fotelja je više za muškarce"?  

Možda više nismo "robovi" te predrasude, ali nam je svima od malih nogu negde usađeno da moć, snaga, uticaj, znanje i brilijantnost više pripadaju muškarcima. Iako možda nije više nezamislivo da imamo ženu na čelu ministarstva spoljnih poslova ili odbrane, još uvek ih de facto nemamo. Ženama se i dalje često zamera “preterana ambicioznost”, dok se kod muškarca koji pretenduje na tu fotelju koju pominjete, ambicija često vidi kao kvalitet, čak i onda kada njegova ličnost ni po čemu ne zavređuje takvo mesto. Zar nije očigledno odsustvo žena na "velike" teme u emisijama sa televizijama sa nacionalnom frekvencijom? Nadam se, iskreno, da će se to promeniti jer nam je o svakoj temi o kojoj se razgovara i pregovara potrebna i muška i ženska perspektiva. Ohrabruje što sve češće možemo čuti ljude koji su osetili benefite od zajedničkog rada, drugačijeg pristupa i novog kvaliteta koji su žene unosile u poslovna i društvena okruženja. Volela bih da ubuduće radom i odgovornošću skinemo stigmu i sa "fotelje", kao simbola nerada i neodgovornosti jer su je decenijama mnogi zloupotrebljavali.

Zanimljiv je podatak iz našeg novog istraživanja iz 2024. godine, o percepciji žena o rodnoj ravnopravnosti, koji pokazuje da je ekonomsko osnaživanje žena najvažniji korak za unapređenje položaja žena u Srbiji (53,4 odsto). S druge strane, samo 4,6 odsto ispitanica veruje da je rodna ravnopravnost u potpunosti ostvarena, a više od polovine vidi tradicionalne vrednosti i rodne uloge kao ključne faktore koji utiču na diskriminaciju žena. Najveći broj njih prepoznaje neravnomernu raspodelu kućnih poslova i brige o članovima porodice kao ključni domen neostvarene ravnopravnosti. Mislim da se posebno moramo fokusirati na proces emancipacije muškaraca i razumevanje njihovog položaja i uloge. Mnogima nije lako u ovom surovom svetu, a oni su učeni da budu jaki, onako "muški", pa ti vidi šta ćeš i kako ćeš sa sobom i životom.

• Poznati ste kao neko ko veoma iskreno i konstantno ohrabruje žene sa sela da se pokrenu i da se izbore ne samo za bolji položaj u svojoj porodici i okruženju, već i da se otisnu u preduzetničke vode? Koliko su nam žene iz ruralnog područja smelije danas po tom pitanju?  

Verovali ili ne, ali ponegde i mnogo smelije nego u urbanijim sredinama. I u pravu ste, one su moja posebna snaga i inspiracija - čvrste i nepokolobljive, i u svojoj slabosti i u tišini. Obilazeći Srbiju, imam priliku da upoznam izuzetne žene koje su preuzele stvar u svoje ruke i pomerile granice i to u sredinama u kojima se to ne bi očekivalo. Ubedile su i supružnike i cele porodice da se uključe u njihove male biznise/poslove. To im je pružilo mogućnost da ostanu svoje na svome, a da istovremeno rade posao od koga mogu da zarade i budu nezavisne.

Tokom projekta "Unapređenje položaja žena i devojčica u ruralnim oblastima", koji smo realizovali prethodne tri godine, pružena je konkretna i posredna podrška za 338 žena da pokrenu ili unaprede poslovanje u oblasti poljoprivredne proizvodnje. Istrajnošću, upornošću, snagom i verom, zajedničkim i posvećenim radom pokazali smo da možemo uticati i na promenu položaja, ali i na percepciju o ženama sa sela kao nemoćnim i zavisnim članovima društva. Važno je da slušamo ove žene, razumemo njihove probleme, te da njihove potrebe i predloge implementiramo u javne politike, da prepoznajemo i razvijamo njihova raznovrsna znanja i kapacitete, neophodno je da im se obezbedi finansijska podrška, ali i pruže dodatne obuke, obrazovanje i informacije.

• Predrasude su, ipak, uprkos svim paradama, edukativnim skupovima, medijskoj misiji osvešćivanja ljudi, vrlo prisutne po pitanju predstavnika LGBT populacije. Da li je Srbija iole odmakla po tom pitanju? 

Položaj LGBT+ osoba u Srbiji beleži određeni napredak, to je nesporno, ali diskriminacija i socijalna distanca prema njima je i dalje prisutna u velikoj meri. Neki od pozitivnih pomaka uključuju znatno veću vidljivost LGBT+ osoba i postojanje svesti o problemima sa kojima se suočavaju. Ipak, neki od ključnih problema ostaju i dalje nerešeni, kao što je neregulisan pravni status istopolnih partnerstava ili teškoće oko izdavanja ličnih dokumenata osobama u pravnoj tranziciji, odnosno procesu promene pola. Često i mediji neadekvatnim izveštavanjem produbljuju predrasude i stereotipe, narušavajući njihovo dostojanstvo i integritet.

Da se predrasude prema pripadnicima LGBT+ populacije sporo menjaju potvrđuje i naše istraživanje o odnosu građana i građanki prema diskriminaciji - većina ispitanika ne podržava javno ispoljavanje intimnosti istopolnih parova, 48 odsto smatra da LGBT+ osobe ne treba da uživaju ista prava kao i heteroseksualne osobe, dok 35 odsto homoseksualnost vidi kao bolest. Zato ne čudi da zbog nedostatka poverenja u institucije i straha od sekundarne viktimizacije, slučajevi nasilja i diskriminacije prema LGBT+ osobama često ostaju neprijavljeni. Poverenje u institucije se mora povećati, pre svega, kroz efikasno rešavanje slučajeva nasilja i diskriminacije, dosledno sprovođenje antidiskriminacionih propisa, uz intenzivan rad na edukaciji i senzibilizaciji društva, na čemu institucija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti posvećeno radi.

• Dozu nerazumevanja, neprihvatanja, a ponekad, nažalost i mržnje pokazujemo i prema izbeglicama odnosno migrantima. Šta treba i i oni i mi da učinimo da bi ta njihova integracija u naše društvo lakše išla? 

Pre svega, trebalo bi da imamo mnogo humaniji pristup - da o ovim ljudima i izazovima sa kojima se suočavaju razgovaramo sa mnogo više empatije i razumevanja. Iako dolaze iz različitih sredina i drugačijih kultura, govore drugim jezicima, ne smemo zaboraviti da su svi oni ljudska bića i da je svako od njih priča za sebe. Događaji u svetu, ali i u Evropi, upozoravaju nas da se ljudska prava krše u područjima sa oružanim ili političkim sukobima i da više pogađaju žene i decu. Izbeglišvo je teška i kompleksna životna situacija i mnogi naši građani su to itekako osetili na svojoj koži.

Treba pružiti podršku programima koji migrantima omogućavaju edukaciju, pristup informacijama o njihovim pravima i obavezama, u čemu je saradnja između institucija i organizacija civilnog društva od presudnog značaja, kao i programima koji podstiču dijalog između lokalnog stanovništva i izbeglica u cilju stvaranja uslova za pozitivne odnose, zasnovane na međusobnom razumevanju, poštovanju i solidarnosti. Mislim da se taj odnos menja s obzirom na to da imamo sve više radnika iz inostranstva koji dolaze i/li ostaju. Treba mnogo kapaciteta i znanja za vođenje odgovorme migracione politike kako se niko ne bi susretao sa diskriminacijom bilo koje vrste. To podrazumeva i osiguranje i poštovanje svih prava po osnovu rada za sve radnike.

Neprihvatanje, osude, podsmevanje tipično je za period adolescencije. Od ružnih reči na društvenim mrežama, preko psihičkog i fizičkog maltretiranja u školi, imamo slučajeve ozbiljnog vršnjačkog nasilja, koje ume i fatalno da se završi. Ko je kriv? Roditelji, škola, institucije, nakaradni sadržaji koje deca upijaju Ili sve pomalo?

• Neprihvatanje, osude, podsmevanje tipično je za period adolescencije. Od ružnih reči na društvenim mrežama, preko psihičkog i fizičkog maltretiranja u školi, imamo slučajeve ozbiljnog vršnjačkog nasilja, koje ume i fatalno da se završi. Ko je kriv? Roditelji, škola, institucije, nakaradni sadržaji koje deca upijaju Ili sve pomalo? 

Nasilje je sveprisutno, ispoljava se u raznim oblicima, često suptilnim, kojih mnogi nisu svesni. Radeći u obrazovnom sistemu, uvidela sam kakve ozbiljne posledice ostavlja izloženost agresiji, isključivanju, stigmatizaciji, izrugivanju... Te patnje vam deca ne saopštavaju s vrata, po dolasku iz škole i zato moramo čuti i ono što nam ne govore. Kao što ste naveli, mi odrasli smo odgovorni - roditelji, učitelji, nastavnici... Tu su i uzori sa društvenih mreža, diskutabilni sadržaji u medijima... Moramo se mnogo više posvetiti prevenciji vršnjačkog nasilja, a ne samo da reagujemo kada se ono već desi.

Deca se po pravilu ponašaju u skladu s onim što vide i čuju u neposrednom okruženju, tako da ih moramo vaspitavati u skladu s vrednostima kojima treba da teži jedno pravično društvo. Predrasude i stereotipi koji su glavni izvori netrpeljivosti (diskriminacije) prema onima koji su po bilo čemu različiti, najlakše se usvajaju u najranijem uzrastu, ali se u tom dobu i najlakše razgrađuju. Učimo decu da budu bolja od nas, ali ne na način da im namećemo i kroz njih ispunjavamo naše ambicije. Moramo ih razumeti i slušati, i omogućiti da razviju maksimalno svoje potencijale.

U posebnom izveštaju o diskriminaciji dece, koji smo pripremili i predstavili u Narodnoj skupštini još 2021. godine, otvorili smo i ukazali na mnoge od problema koji su danas značajno vidljiviji. Uloga institucija za zaštitu ljudskih prava je, između ostalog, da deluju preventivno, edukativno i da ukazuju na nedostatke i “pukotine” u bilo kom sistemu jer zaštita ljudskih prava kao jedan od postulata vladavine prava predstavlja žilu kucavicu stabilnosti društvenog uređenja.

Od 2011. do 2023. u Srbiji je ubijeno 406 žena i devojčica, a što je najgore, život im je okončan tamo gde bi trebalo da budu najsigurnije - u njihovom domu. Uprkos konstantnom radu na prevenciji femicida, gde aktivno kroz svoj rad doprinos dajete i vi, njega i dalje i te kako ima. U čemu je problem?

• Od 2011. do 2023. u Srbiji je ubijeno 406 žena i devojčica, a što je najgore, život im je okončan tamo gde bi trebalo da budu najsigurnije - u njihovom domu. Uprkos konstantnom radu na prevenciji femicida, gde aktivno kroz svoj rad doprinos dajete i vi, njega i dalje i te kako ima. U čemu je problem? 

Uz sve dobre promene i vidljive pomake u sistemu zaštite od nasilja nad ženama, kao i političku volju koja je prisutna poslednje dve decenije da se ovo pitanje rešava, postidim se kada bilo šta nazovem dobrim govoreći o nasilju prema ženama jer više stotina žena nije više sa svojom decom i porodicom.

Nasilje je u porastu u celom svetu i činjenica je da kao društva moramo uraditi još mnogo kako bismo uklonili ne samo vidljive, već i one nevidljive nedostatke u sistemima. Pre svega, potrebno je da sistem zaštite i prevencije bude u potpunosti orijentisan na žrtvu i njene potrebe, da svako u sistemu posmatra i postupa iz njene perspektive, za šta je neophodna kontinuirana edukacija svih koji imaju kontakt sa žrtvom. Nasilje nad ženama nije stvar ni angažovanog pojedinca niti jednog resora ili službe, ovde mora postojati apsolutna intersektorska komunikacija, razmena informacija, usklađenost i efikasnost, jer samo tako sistem može pružiti adekvatnu i pravovremenu podršku žrtvi.

Nisu dovoljne samo stroge kazne, potrebna je i glasna osuda nasilja na svakom koraku kao i psihološka i ekonomska podrška ženama koje kroz to prolaze. O nasilju prema ženama kao nedopustivom obliku ponašanja i nejtežem obliku kršenja ljudskih prava moramo učiti devojčice i dečake, već od obdaništa jer posle će biti kasno.

I još nešto vrlo važno, moramo imati u vidu da se nasilje prema ženama u velikoj meri odvija u digitalnoj sferi i da zavređuje mnogo veću pažnju države i društva, kako u domenu zakonodovsta kroz uvođenja novih krivičnih dela, poput zabrane deljenja snimaka i fotografija polno eksplicitnog sadržaja, tako i kroz jačanje kapaciteta sistema zaštite u svakom pogledu. Digitalno polje je postalo novi poligon na kome se žene kontrolišu, ucenjuju, srame i izlažu različitim oblicima nasilja sa nesagledivim posledicama.

• Po Frojdu, "dete je otac čoveka" a po svima nama - svet ostaje na mladima. Pa kakvi su nam mladi? Da li su osvešćeni dovoljno po pitanju diskriminacije, i da je ne čine i da je ne trpe? 

Mnogi su skloni da mlade osuđuju, čudeći se njihovim "sebičnim" postupcima i "površnim" razmišljanjima, a da se ne zapitaju da li je to tačno i ako jeste, šta je do toga dovelo. Ako uzmemo u obzir današnje vreme u kome se na gotovo svakom koraku glorifikuju problematični modeli ponašanja, bahatost i agresivnost, ističu "brutalno" i "šokantno", bez odgovornosti i stida, onda možemo reći da su naša deca i mladi čak i odlični! Ponekad mi se čini da mnogo bolje od odraslih shvataju kako stvari stoje u društvu, ali i da imaju zdrav kritični odnos prema onome što vide i čuju oko sebe.

Iskreno verujem da većina mladih ne samo da može da prepozna, već je i spremna da reaguje na diskriminaciju i nepravdu. To su mi potvrdile i briljantne učesnice naše pomenute Godišnje konferencije, čiji bih zaključak mogla sažeti: “Kad kažu da je sve loše u našoj zemlji, pa šta mi ovde radimo? Mi govorimo o pravim, univerzalnim vrednostima - znanju, radu, poštovanju, pravu, pravdi i borbi za njih!”. Tu zrelost i odlučnost prepoznajem i kod mojih savetnika iz Panela mladih, srednjoškolaca i studenata, koji nam pomažu da razumemo i zajednički odgovorimo na izazove njihovog odrastanja i školovanja.

• Možemo li reći koji je najzastupljeniji vid diskriminacije kod nas? 

Najviše pritužbi građana upućenih našoj instituciji se odnosi na diskriminaciju po osnovu starosnog doba i zdravstvenog stanja, invaliditeta, nacionalne pripadnost, pola i bračnog statusa. Oblasti u kojima se diskriminacija najčešće javlja uključuju rad i zapošljavanje, postupke pred organima javne vlasti, obrazovanje, pružanje javnih usluga, zdravstvenu zaštitu, socijalnu zaštitu i medije.

Građani nam u svojim obraćanjima ukazuju i na probleme kao što su otežan pristup transplantaciji organa, biomedicinski potpomognutoj oplodnji, kao i na neadekvatan tretman u zdravstvenim ustanovama. Ističu i komplikovane procedure e-uprave, nedovoljan broj zaposlenih u socijalnim i zdravstvenim službama, poteškoće u ostvarivanju palijativne nege. Takođe, ističe se i diskriminatorni govor u javnom prostoru, medijima i na društvenim mrežama, uz grafite sa diskriminatornim sadržajem. Najveći problem kada su u pitanju osobe sa invaliditetom se odnosi na pristupačnost - kako arhitektonsku, tako i informacionu i komunikacionu, dok su siromašniji građani i Romi često najizloženiji diskriminaciji u svim aspektima života.

• Sve u svemu, reklo bi se, a to ste i vi konstatovali na godišnjoj konferenciji u Beogradu, da nam je svima potrebna jedna kolektivna "rasanica", što je inače najbolja nova srpska reč, osmišljena od strane mlađane Elene Kosanić. Da li je krajnje vreme za buđenje našeg društva po mnogim pitanjima? 

Krajnje je vreme da se “rasanica” desi ne samo našem, već i mnogim drugim društvima. Ne trebaju posebne škole niti ekspertize iz oblasti ljudskih prava, dovoljan je zdrav razum da vidimo da ne može na dobro da izađe ovoliko izobilja za privilegovane, na jednoj strani, a na drugoj - muka i borba za svakodnevno preživljavanje.

Najblaže rečeno, zabrinuta sam zbog naleta ekstremnog konzervatizma u mnogim evropskim društvima, gde se sve glasnije nude jednostavna, nepromišljena i retrogradna rešenja za kompleksne probleme, poput bezbednosti, demografije, migracija, socijalne i zdravstvene zaštite. O rastućim tenzijama, podelama i netrpeljivostima da ne govorim. Krajnje je vreme da se ozbiljno preispitamo jer su posledice ozbiljne i mogu odvesti ka još težim problemima i povećanju svih društvenih patologija.

Više puta sam istakla da jedno društvo nije jako koliko njegov najjači, već najslabiji član i da svi mi koji imamo više društvenih mogućnosti i/li moći, nadležnosti, znanja i prilika, uvek moramo činiti sve što možemo da pomognemo onim članovima društva kojima je potrebna neka vrsta podrške ili pomoći. Nikako ne mislim samo na finansijsku pomoć, koja svakako dobro dođe, već pre svega na jake i stabilne sisteme socijalne i zdravstvene zaštite, obrazovanja, kulture i dr.

• Za kraj nam kažite kako ste zadovoljni rezultatima vašim i vašeg tima na svemu što ste radili u prethodnoj godini i koji su Vam imperativi za narednu? 

Kao i do sada – da uvek čujem i vidim “one druge”, drugačije, treuntno ranjivije ili slabije i da razumem njihovu brigu, probleme i prepreke. To je ključno u radu na zaštiti ljudskih prava jer ako svet posmatrate iz sopstvenih cipela nećete daleko dogurati. Mnogo toga smo uradili i moje kolege i koleginice su zaista tim neumornih ljudi, svestan da je još mnogo posla pred nama. Kad radite odgovorno i profesionalno, onda se stalno preispitujete da li je moglo ili šta može da se uradi za ljude.

Borba za ljudska prava nikada ne prestaje jer niko ne garantuje dostignuti nivo ljudskih prava i ona se krše svakodnevno i na različite načine svuda u svetu, tako da uvek ima dovoljno posla za sve institucije za zaštitu ljudskih prava. S tim da poštovanje ljudskih prava ne bi trebalo nikada da bude predmet bilo kakvog spora, pregovora ili kompromisa jer je još u Univerzalnoj deklaraciji, pre 80 godina, definisano da se sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Razumevanje i primena ovog jednostavnog ljudskog prinicipa bila bi lekotvorna za svako društvo.

(Telegraf.rs)