Slavimo proroka Danila, pa valja pogledati u nebo: Veruje se da na današnji dan deci treba obući nešto novo

Vernici Srpske pravoslavne crkve danas obeležavaju praznik posvećen svetom đakonu Avakumu i igumanu Pajsiju. Ovaj dan, 30. decembar, je inače posvećen i Svetom proroku Danilu.

Pajsije je bio iguman manastira Trnava kod Čačka, a Avakum njegov sabrat i đakon. Obojicu su kao hrišćane Turci nabili na kolac, u Beogradu na Kalemegdanu 17. decembra 1814. godine.

Preporučujemo

Sveti prorok Danilo

Prema Knjizi o Danilu, ovaj svetitelj je kao dete zajedno sa još tri mladića odveden u ropstvo u Vavilon gde su mu nadenuli ime Baltazar. Ipak, Danilo nije zaboravio svoje jevrejske korene i kulturni identitet.

U Vavilonu, Danilo je postao poznat po tumačenju snova i uspeo je da postane jedna od najznačajnijih ličnosti u tamošnjem kraljevstvu.

Ipak, zbog svoje vere ovaj prorok je bio proganjan unutar svoje nove domovine. Njegova tri prijatelja su bačena u užarenu peć zbog odbijanja da se poklone vavilonskom kralju Nabukodonosoru kao bogu, ali su na čudesan način spašeni. I Danilo je bio bačen u lavovsku pećinu iz istih razloga, ali je i on čudom spašen, nakon čega je kralj, prema predanju, izdao dekret o poštovanju „Danilovog boga“. Ovo je umnogome uticalo na konačno proglašenje kraja jevrejskog ropstva u Vavilonu - 536. godine p.n.e.

Pravoslavni hrišćani proslavljaju Danila kao sveca i proroka. Sa druge strane, judaizam smatra Knjigu o Danilu sastavnim delom jevrejskog zakona, ali ne priznaje Danila za proroka.

U Srbiji se nekada verovalo da je ovaj dan dobar za gatanje, proricanje i gledanje budućnosti. U nekim krajevima stariji ljudi i danas znaju da noćas treba gledati u nebo i tražiti zvezde. Ako ih ima, naredna godina će biti rodna. Ako je oblačno i tmurno, čeka nas sušna godina.

Postoji verovanje da na praznik Svetog proroka Danila treba deci obući nešto novo od odeće, pa makar to bile i čarapice. To je uspomena na tri mladića koja su sa svetiteljem odvedena u ropstvo, ali su svejedno poživela i imala dobar život.

Žitije svetog Avakuma

Od svih zatvorenika koje su Turci pohvatali u Hadži-Prodanovoj buni, najviše ih je zanimao mladi i neustrašivi đakon Avakum. Zadivljeni njegovom lepotom i mladošću, Turci su pošto poto, raznim molbama i pretnjama, hteli da ga poturče i ostave u životu. Na sva obećanja i navaljivanja Turaka, prezrevši svoj zemaljski život i sva blaga koja mu nuđahu, odgovarao je molitvom Hristu, koji ga je nevidljivo krepio i kao svom vojniku davao mu snagu.

Kada sve ponude ostaše bezuspešne, Turci izvedoše đakona Avakuma iz Kule Nebojše, davši mu da ponese kolac na koji će biti nabijen. Đakon je nosio kolac hrabro i veselo, po predanju je celim putem, od Nebojše do mesta pogubljenja, iz glasa pevao: "Nema vjere bolje od hrišćanske! Srb je Hristov, raduje se smrti; Strašni Božji sud i Turke čeka, pa vi čin'te što je vama drago! Skoro ćete i vi dolijati, Bog je svedok i njegova pravda."

Za đakonom Avakumom je išla i njegova bolom utučena majka Božana, plačući i izgovarajući poluglasno molbe da se poturči. Dve tri suze skotrljaše se niz anđeosko lice ovog mladog vojnika Hristovog i divnog srpskog mladića, ne radi bojazni od smrti, već to behu suze sažaljenja, koje su istovremeno bile i odgovor ojađenoj majci. Po narodnom pesniku, sin joj je odgovorio: "Majko moja, na mlijeku ti hvala, al'ne hvala na nauci takoj, brzo ćeš se obradovat' sinu, dok pred Božije izađemo lice. Smrt izbavlja od svakijeh bijeda, cvijet proljetni tek za zimom ide".

Po legendi, kada su videli da ni majčine reči i kletve ne pomažu, Turci sami priđoše Avakumu i, već nameštajući kolac na kome će ga pogubiti, ponudiše mu ponovo da se poturči. Predanje kazuje da ih je Avakum pitao: "umiru li Turci nekad?" Kada su mu potvrdno odgovorili, on je dodao: "Blago tome ko ranije umre, omanje je muke i grijeha!" Čuvši ovo, zapovednik Beograda Sulejman-paša je dželatu naredio da Avakuma brzo ubije, kako se na kocu ne bi dugo mučio.

Kolac na koji je toga dana nabijen mladi mučenik đakon Avakum, uspravljen je na istom mestu gde je deset godina ranije pogubljen bogovađski arhimandrit Hadži Ruvim. Tu je šezdesetogodišnji arhimandrit, 29. januara 1804. godine staračkim drhtavim glasom sam sebi čitao molitvu "Na ishod duše", i po svršetku iste izgovorio poslednje reči: "Gotov sam, čin'te Turci svoje"!

Deset godina kasnije, na istom mestu, Đakon Avakum je ponovio gotovo iste reči: "Čin'te Turci što je vama drago", pa je tako Kalemegdan zaista postao mesto dobrih megdana, na kome su ovi prepodobnomučenici pokazali svoje neustrašivo junaštvo, izvojevali neuvenivu pobedu i zadobili venac slave od Gospoda svoga, da se večno raduju u carstvu njegovom, moleći se za sve one koji verno poštuju sveti spomen njihov.

(Telegraf.rs)