Deka umro od bolesti, a dete sad na svaki pomen bola reaguje burno! Kako mališanima objasniti koncept smrti?

Iako smo i sami preplavljeni emocijama kada izgubimo voljenu osobu, ukoliko smo roditelj i deca su ta o kojima tada posebno treba da brinemo i na poseban način im predstavimo novonastalu situaciju, odnosno, šta je to što se upravo desilo. Psiholog Dragana Ćupurdija govorila je za Telegraf.rs o ovoj temi i objasnila kako mališanima na najispravniji način objasniti koncept smrti, a da im ne ostavimo duboke posledice i traume za ceo život.

Prema rečima naše sagovornice Ćupurdije, sva ta pojašnjenja oko gubitka voljene osobe dešavaju se i trebalo bi da se dešavaju unutar porodice, odnosno, od onih koji su najbliskiji sa detetom, ocem i majkom, a koji će, naglašava psiholog, toj jako maloj, vrtićkoj deci, na suptilan način objasniti šta se upravo dogodilo.

Preporučujemo

- Ako je neko jako bolestan, savet je da se tada mala deca ne izlažu tome. Ona to mogu, zapravo, loše da povežu. Dešavalo se da se detetu kaže da je neko preminuo jer je bio jako bolestan, a onda je dete, kad god bi čulo da neko ima i najmanju bol, ili da je bolestan od neke bezazlenije bolesti, odmah to povezivalo sa smrću i burno reagovalo. Takođe, kada mu se kaže da je neko blizak umro jer je star i starost drugih najmilijih dete će dovoditi u vezu sa smrću - priča nam na početku razgovora Ćupurdija.

"Malu decu ne voditi na sahrane, to mogu pogrešno da shvate"

Psiholog nam dalje objašjava kako i sam bolesnik ne bi voleo da malo dete, njegov unuk i unuka koji još i nisu zakoračili u život kako treba, gledaju kako se on muči u bolesti, te da, ukoliko dođe do smrtnog ishoda, deci vrtićkog uzrasta govoriti o tome šta se zapravo dogodilo jedino ako ona pitaju gde je ta osoba.

- Dete će svakako pitati gde je neki član porodice, ako su živeli u zajednici, pa ga je viđalo svakog dana, a sada ga odjednom nema. E, tada treba postupiti pametno. Ne treba malom detetu govoriti realistično šta se desilo, to jest, da je osoba koja je preminula dva metra ispod zemlje i da je jedu crvi, već da je ona sad otišla sa anđelima, da je na nebu. Da ona možda nije tu fizički, ali da je prisutna, da nas gleda sa neba i da nas čuva. To je najispravniji način kada su deca najmlađe dobi u pitanju - objašnjava nam psiholog.

Psiholog Dragana govorila nam je ovom prilikom kako deca imaju dečiju amneziju, odnosno, da se ne sećaju onoga što se dogodilo do njihove pete godine, pa da, i iz tog razloga, nema potrebe da ih upućujemo u pitanja smrti ili da ih uključujemo u teške periode bolesnika na samrti, kao i da svakako treba izbegavati da decu tog uzrasta vodimo na sahranu.

- Tada treba pronaći osobu koja će pričuvati dete. Mislim da je jako pogrešno da se dete vodi na sahranu, jer će, kao što sam već govorila, ono to kasnije u svojoj glavi bukvalno povezati, pa će gde god vidi da se kopa neka rupa, misliti da tu ima mrtvih i sahranjenih ljudi. Ona sve shvataju bukvalno, pa treba da budemo pažljivi - priča nam dalje naša sagovornica.

Kako detetu objasniti da je ostalo bez roditelja?

Iako je gubitak bilo kog člana porodice težak, za malu decu je svakako najteži gubitak roditelja, a psiholog nam objašnjava šta se u toj situaciji radi, odnosno, na koji način se pristupa maloj deci.

- U tom slučaju treba, kada je o maloj deci reč, objasniti im da su roditelji na boljem mestu, među anđelima, da su tu, kao što sam i ranije objasnila. Ne treba im otvoreno pričati: "Jao, pa on je umro, da li znaš?", to je pogrešno, i treba sačekati da se deca sama zainteresuju, da pitaju gde su, ukoliko imaju potrebu da odu do groblja, to im svakako omogućiti. Napominjem, deca vrtićkog uzrasta malo toga shvataju, pa ukoliko sama ne pitaju ne moramo ih mi dodatno o svemu obaveštavati - priča Dragana za Telegraf.rs

"Sa odraslom decom biti otvoreniji kada je o gubitku voljenih reč"

Psiholog nam je ovom prilikom objasnila i kako izgleda razgovor i privikavanje na gubitak voljenih kod malo starije dece, odnosno, tinejdžera, osnovaca i srednjoškolaca, pa objasnila da sa njima već može otvorenije da se razgovora o toj osetljivoj temu.

- Oni već mnoge stvari shvataju, osećaju se kao ravnopravni članovi porodice i većina njih želi da bude uključena u celi taj proces. Svakako, ukoliko vidimo da je neki naš član porodice ili familije na samrti, treba da ih na vreme o tome obavestimo, ukoliko od njih žele da se oproste, a ne da od njih nešto takvo krijemo. Oni svakako tada žele da budu korisni, pa mogu da pomažu i oko same organizacije sahrane, ali i oko pomoći, na primer, ukoliko imamo jako bolesnu osobu u kući - priča nam psiholog, pa dodaje da i tada ne treba da preterujemo i da forsiramo decu da učestvuju u nečemu što ne žele, ali da se svakako kroz sam proces pomoći oko bolesnika, deca tinejdžersog uzrasta privikavaju i na smrtan ishod koji bi kod voljenih osoba mogao sa usledi.

(Telegraf.rs)