Skrivena svetinja južne Srbije kod Bujanovca čuva tajnu o ovoj devojci: Zbog nje i Albanci poštuju to mesto

Manastir Svetog Arhangela Gavrila, u selu Lopardince kod Bujanovca, jedna je od možda najlepših i najstarijih svetinja Eparhije vranjske, ali nažalost bez monaštva. Na svega desetak kilometara severno od Bujanovca, ušuškana u brdima, nalazi se crkva, koja je obnovljena u 16. veku, a temelji na kojima je izgrađena, sežu ranije, još u vreme vladavine Nemanjića.

Do manastira se može pola sata od sela pešice ili terenskim vozilom, jer je makadamski put na mestima u veoma lošem stanju. Ovde je naročito živo u vreme manastirske slave 26. jula, ali i za Đurđevdan, kada je takođe seoska slava.

Preporučujemo

Za svetinju i njenu neposrednu okolinu vezuju se brojne legende, o kojima priča Stefan Stojanović, mladić koji se sa diplomom beogradskog univerziteta, vratio u rodno selo. Sada, kao profesor istorije, predaje đacima u tri susedna sela, ali bez punog fonda časova.

- Ušuškan između dva brda, uz potok, smešten je manastir. Pored crkve, tu je stari konak, od nje zapadno i novi konak istočno. Manastir nema bratstvo i opslužuje ga sveštenstvo iz Bujanovca.

Hramovnu slavu, mi iz sela slavimo na jedan jedinstven način. Tog dana, nema nikakvog veselja, ne peva se, ne igra, zbog odavanja počasti devojci, meštanki, koja je po drevnom predanju ovog kraja, uspela da se otrgne od Turaka, koji su je oteli. Kako je sedela na konju sa Turčinom, udarila je konja jako, on je poskočio, otkliznuo se sa kamena, koji je u blizini manastira, pa su se svo troje survali u dolinu sa kamena pored puta, gde su stajali. Do nedavno, na kamenu se, pričaju straiji ljudi, stvarno mogao videti otisak konjske kopite.

Od tada se ovaj kamen zove Devojkin kamen. Podvig devojke ovde se poštuje kao svetinja, kao nešto sveto, a način kako se crkvena slava proslavlja, potvrđuje negovanje starih običaja.

Takođe, za Đurđevdan pravimo litije, a polazno mesto je u podnožju brda gde je manastir – priča Stefan.

Mesto u brdima gde je bukvalno i sakrivena svetinja, odiše mirom i spokojnošću, pokazujući svu lepou pravoslavlja, koje ovde tihuje, na način kako to i ljudi rade, kada se izoluju baš na mestima, poput ovog. Poviše crkve nalazi se još jedan kamen i to u obliku mosta za koji se takođe vezuju legende.

- Priča se da ko ima probleme sa kičmom ili da žene koje ne mogu da ostanu u drugom stanju, treba da se provuku kroz ovaj kamen, te da posle toga njihovi problemi nestaju ili budu ublaženi. Taj prolaz nije nešto širok, a sa druge strane se sa stene pravo ide na potok, tako da provlačenje zahteva prave veštine i sposobnosti - dodaje Stefan.

Slikarstvo crkve iz postvizantijskog perioda, takođe je upečatljivo na svoj način.

- Lopardince je staro srpsko selo, koje danas broji između 600 i 700 duša. U jednom spisu iz 1380. godine, koji je srpski velikaš iz tog doba Konstantin Dejanović priložio Hilandaru, spominje se kao Lopardinci.

U selu se pored Đurđevdana i Svetog Arhangela Gavrila, kao seoskih slava, obeležavaju i tri krsne slave. To su Sveti Đorđe, Sveti Nikola i Sveti Arhangel Mihailo. Na putu do manastira, postoje tri letnjikovca, a na svakom od njih je i ikona jednog od ovih svetitelja – objašnjava profesor Stefan.

Predanje o devojci koja nije htela u turske ruke i danas je ovde jako ukorenjeno i to je jedan od utisaka, pored lepote i mira koju pruža svetinja, koji se ponese nakon obilaska ovog mesta. Legenda o devojci je moralna vertikala oko koje se i danas ovde sve vrti, tako da se priča da ništa iz neposredne blizine Devojkinog kamena ili manastira ne sme da se uzme.

Stariji ljudi ovde kažu da od kako je devojka pala u dolinu, pored Srba, Turci, a i Albanci iz susednog Trnovca, poštuju ovo mesto kao „svetinju u koju se ne dira“.

Lopardince je jedno od većih sela u Bujanovcu, naseljeno Srbima, koji uglavnom žive od rada u gradu, poljoprivrede ili privatnog biznisa.

Selo ima dobre puteve, vodovod, školu i drugu infrastrukturu, što je i razlog zašto nema masovnog iseljavanja iz njega.

(Telegraf.rs/Slađana Tasić)