Mihailo (83) prešao 5.000 stepenica i došao pod Himalaje, dok su mladi vikali "Sve nas boli, ukinite tu stazu"

Pogledajte dobro sliku na početku teksta. Vidite li ko je najstariji na njoj (muškarac sa kačketom)? E, to vam je Mihailo Milivojčević, 83-godišnji super deka, dečjeg srca punog snova i još uvek mladalačkih nogu koje su bez problema prošle kroz Nepal, Indiju i Dohu. 

Mihailo je tom prilikom opovrgao "neverne tome". On se popeo 5.000 stepenica koje su deo pešačke staze u Nepalu sa koje se vide Himalaji, i to dok su duplo mlađi kukali da ne mogu više. 

Preporučujemo

- Staza se zove "Kroz sela Nepala" i traje 11 kilometara. Kada se popneš prvih 8 kilometara dostižeš najvišu tačku staze, to je na nekih 1.100 metara nadmorske visine. Peli smo se stepenicama i na kraju sam izračunao da je tu bilo oko 5.000 stepenica. Pre nego što smo krenuli pitao sam turističkog vodiča kakva je staza, on je rekao da je zahtevna, ali svaka staza je zahtevna. Da sam ja znao da treba da se popnem uz 5.000 stepenica, znate otkad bih odustao - iskren je Mihailo.

Njegov osmeh sada svedoči da je ponosan što ipak nije odustao, čak ni u momentima kada se činilo kao da je kraj svega, jer sve boli i sve je teže disati. Možda se zbog toga s razlogom kaže da su mlađi naraštaji razmaženi, dok su starije generacije prošle toliko toga da su odveć naučene da se ne predaju.

- Bilo je naporno, ali su me iznenadili ovi moji učesnici. Oni su barem duplo mlađi od mene. Svoj napor su projektovali na moje godine i zaista su mi svi iskreno čestitali što sam se izborio. Jedan od njih je i posle tri dana kukao kako ga bole noge, bole ga mišići. Hteo je da predloži agenciji da ukine tu stazu, ja sam mu rekao: "Nemoj, molim te". Kroz tu stazu treba da prođu svi koji hoće da se penju na Himalaje, odlična je to priprema, a i tu lepotu treba videti. Mi tako nešto nemamo u Evropi - rekao je.

Na tom putu posebno mu se dopala kultura. Staza vodi kroz sela Nepala, a u nekim delovima čak i ulazi u dvorišta meštana, koji jednostavno na njih nisu obraćali pažnju.

- Mi smo prolazili maltene kroz dvorište nekih kuća, ali niko na nas nije obraćao pažnju. Jednostavno, svi su obuzeti svojim poslom, uopšte nas ne tretiraju, za razliku od čitavog niza iskustava u Indiji. Tamo gde god se zaustavimo, odnosi se jato oko nas, zazivamo radoznalost, međutim u Nepalu, Uopšte se nisu interesovali za nas. Seli smo da slažemo neke Korejce, neke Kineze i četvoro Italijana, ali međusobno smo malo dža-dža popričali, neku malo u prolazu, ali odmeštana, niko, ama baš niko, svi su zauzeti svojim poslom. Valjda su oni i navikli, ali sad to meni govori da je to jedan potpuno mentalni, drugačiji mentalni sklop u odnosu na Indiju. A ista religija, budizam tamo, budizam ovde - otkrio je.

Kroz Nepal je putovao i do žive boginje, što je postalo jedno od najjačih iskustava njegovog putovanja.

- Posebno je na mene ostavila utisak poseta živoj boginji u Indiji. Oni biraju živu boginju, devojčicu od 5-6 godina, koja ostaje na toj 'poziciji' do menstruacije. Išli smo do njene kuće, a ona je izašla na prozor između 11 i 12 sati. Veliki broj vernika se okupio, svi su ostali u transu, stajala je na prozoru svega 15-20 sekundi, ali dovoljno da svi upadnu u trans. Ipak, na mene je veliku utisak ostavilo to koliko ona njima znači, a kako je ona u stvari žrtva. To je veliki status za njenu porodicu, oni su ekonomski obezbeđeni do kraja života, ali je greh oženiti bivšu boginju. Njen život je sa pet-šest godina zapečaćen bez da je ona donela tu odluku - ispričao je i dodao:

- Sutradan je bila poseta drugoj boginji, u njenu kuću se ulazilo, izuješ se, uđeš u kuću, ona te blagosilja i nacrta ti crvenu tačku na čelu. Ipak, mene je sudbina tih devojčica duboko potresla, pa sam odlučio da ostanem napolju i čuvam cipele.

Milivojčević je putovao i kroz Dohu, gde je bio oduševljen uređenim gradom:

- Prvu i poslednju noć smo bili u Dohi. Nakon što smo se iz Delhija vratili u Dohu, bio sam oduševljen. Gde god baciš pogled, lepota. Lepota na nivou ikone. Nisam mogao da shvatim tu lepotu pored onog podrhtavanja u Indiji. Tamo je uređen saobraćaj, umeren narod, ispeglan narod, doteran. Baš ostavlja utisak na turiste. Vredi posetiti Dohu, a posebno muzej sokolova, ergelu arabela i ergelu kamila.

Poseban utisak na njega je ostavio i saobraćaj u Nepalu i Indiji, a nasmejao nas je otkrićem da mu je vera u Boga zbog tog iskustva i fenomena porasla.

- Utisak je na mene ostavio i saobraćaj u Nepalu i Indiji. To je potpuna katastrofa. Hiljade i hiljade automobila i tri puta više motociklista. Svaki put kad prelaziš ulicu, pomisliš hoće li te omašiti i ovog puta. Vera u boga ti ojača - nasmejao se Milivojčević.

Kada je reč o hrani, Milivojčević je odlučio da proba autentičnu kuhinju obe zemlje, uprkos činjenici da se često ističe da ova hrana može izazvati stomačne probleme:

- I u Indiji i u Nepalu sam birao da jedem njihova originalna jela. Da probam domaću kuhinju, naravno nisam previše rizikovao, ali sam želeo da probam. Uglavnom je to bio pirinač sa nekim povrćem i njihovim sosevima. Bilo je super, nisam imao nikakvih problema.

Uprkos činjenici da Mihailo Milivojčević ima 83 godine i mnogo životnog iskustva iza sebe, on i dalje uči i traži svaku priliku da još neku životnu mudrost sakupi. Kroz razgovor sa njim, postalo je jasno, da ikao inženjer po struci, ima jasnu sliku društva oko sebe u kom god se delu sveta našao. Otuda i njegovo saznanje sa ovog puta, koje je jedno od najvrednijih koje će poneti kući.

- Sa ovog putovanja sam shvatio da sve religije sebe postavljaju iznad sveta. Stavljaju se između boga i čoveka, a između Boga i čoveka nema posrednika - završio je Milivojčević, naglašavajući svoje filozofsko razmišljanje koje je stekao kroz putovanja.

(Telegraf.rs)