Geler me pogodio u vrat, ispustio sam bombu, eksplozija me bacila: Policajac Stojan na KiM preživeo nemoguće

"Ako ovaj čovek u što kraćem roku ne stigne na VMA, izgubićemo ga", čuo je glas lekara, policajac Stojan Stojmenović iz Vranja, dok je od Đakovice do Beograda, lelujao između života i smrti, na dan Svetog Pantelejmona 1998. godine, posle teškog ranjavanja u sukobima sa teroristima OVK.

On je u tom trenutku imao 27 godina i važio za iskusnog policajca, koji je na terenu kao pripadnik Posebih jedinica policije, proveo dobar deo svog dotadašnjeg staža, od njihovog formiranja 1992. godine.

Preporučujemo

Ipak, ono što će obeležiti ovu jedinicu, a i njegov život, je angažovanje na Kosovu i Metohiji, već od prvih naznaka formiranja terorističke OVK, demonstracija albanskih separatista, stalnih napada na policijske stanice i patrole i sukoba sa teroristima tokom 1998/ 99 godine.

Kao pripadnik Vranjske čete Niškog odreda PJP, Stojmenović odlazi na Kosovo i Metohiju, kao ispomoć policijskim stanicama u Lipljanu devedesetih, a zatim SUP - u u Prištini i Gnjilanu, usled sve učestalijih terorističkih provokacija i napada, kako na civile, tako i na policajce, od 1996. godine, pa na dalje.

Naredne godine, teroristički napadi su gotovo svakodnevni, pa Niški odred PJP biva sve prisutniji na KiM, da bi tokom borbi 1998 /99 godine podneo jedan od najvećih tereta, ostavši bez 40 svojih saboraca koji su izgubili živote.

Vranjska četa, u kojoj je bio i Stojan, bila je angažovana prvo u Podujevu, a potom je premeštaju po čitavoj teritoriji Kosova i Metohije u naredne dve godine. Jedinica biva angažovana i u akciji likvidacije klana teroriste Adema Jašarija u selu Donje Prekaze kod Srbice, u martu 1998. godine.

Međutim, iako je to bila jedna od najžešćih akcija u kojoj je učestvovao, Stojan će biti ranjen šest meseci kasnije, 9. avgusta, u selu Ereč, blizu Junika, na padinama Prokletija.

Njegova borba da preživi, napor kolega i lekara, od Đakovice do Beograda, dobijaju mitske razmere, s obzirom na težinu povreda i splet srećnih okolnosti da na vreme stigne na VMA.

- Mi smo tada bili smešteni u Prizrenu. Po prirodi sam veseo čovek, ali tog jutra nisam bio raspoložen ni za šalu, ni za bilo šta drugo.

Imali smo jednu našu pesmu, „Niz polje idu nane“, i po toj pesmi su nas raspoznavali drugi odredi, pa je tako bilo i tog dana, prolazeći kroz Đakovicu. Znali su da idu Vranjanci, čim se čuje ta pesma.

Dobili smo raspored u selu Ereč. Krenuli smo u pretragu terena. Dođemo do dvorišta, odakle je baš bilo pucnjave. Bili smo pored bunara, kada me je geler pogodio u vrat, a u isto vreme, usled ranjavanja ispala mi je i bomba, spremna za ispaljivanje, koja je eksplodirala tu pored nas. Bilo je tačno 14:02.

Od te bombe kolega je lakše povređen, a ja imam još sitne gelere od nje. Druga eksplozija me bacila, kolege su pritrčale, bio sam svestan, imao sam osećaj da su mi creva ispala. Onda su me izvukli odatle, iako su bili izloženi paljbi, mogli su da stradaju. To je bila takva pucnjava, da sam od onoga gde su meci udarali po ciglama, bio sav u prašini. Da se odradi rekonstrukcij ranjavanja, čovek bi se pitao, da li je to moguće, takav splet okolnosti?

Kasnije su na VMA utvrdili da je geler kroz vrat ušao u kičmeni kanal, povredivši C7 pršljen, koji je pukao na pola. Geler se slepio sa kičmenom moždinom i izazvao njen potres, a onda je tu stao. Prilikom operacije je izvađen.

Nenad Zdravković Šone mi je pritisnuo vrat da ne iskrvarim, dok je iz njega šikljala krv. U mojoj evakuaciji učestvovali su i Goran Ristić, Zoran Anđelković, Slađan Stanković, Slobodan Mladenović, Dejan Pešić... Dok su me izvlačili iz tog dvorišta, teroristi su ulicu blokurali traktorskim drljačama, pa je još teže bilo izaći. Svi ljudi koji su me odatle evakuisali rizikovali su živote, na sreću niko nije povređen.

Ranjenog me dovoze u Đakovicu, a tu je već bila ekipa lekara sa VMA. Doktori su me pregledali i rekli, to sam čuo, ako ovaj čovek u što kraćem roku ne stigne na VMA, izgubićemo ga.

Pozvao sam prstom oficira policije Dragana Veličkovića, jedva izustivši, Dragne, ako budem preživeo, dobro, ako ne budem, imam dvoje male dece, pokušajte da im pomognete - i danas sa teškom mukom Stojan izgovara amanet koji je ostavio pre nego što je helihopterom poleteo za Beograd.

Tek nakon sedam godina od operacije i lečenja, Stojan će saznati od lekara pravu istinu o težini povreda i tome da je jedan od milijardu ljudi koji mogu da prežive takvo ranjavanje, shvativši da je tog 9. avgusta 1998. godine, viša sila imala je drugačiji plan od terorista. Prvi put zaustavivši geler u kičmenom kanalu, a drugi put, poslavši u Đakovicu policijskog generala Obrada Stevanovića i Nikolu Šainovića, tada potpredsednika Vlade SRJ, helihopterom, za koji će se ispostaviti da je presudan za Stojanovu evakuaciju na VMA.

- Opet su me Vranjanci uneli u helihopter, kretali smo se preko Podujeva, a o pod letilice udarali su meci, jer su teroristi pucali na nas. Sletetli smo na kratko u Prištinu po gorivo, pa nastavili za Beograd.

Počeo sam da gubim svest, anesteziolog je bio sa mnom, a ja sam mu u jednom trenutku rekao, daj bre digni me da pogledam, ako preživim da pričam kako izgleda pogled odozgo iz vazduha.

U bolnici sam bio tri meseca. Posećivali su me porodica, drugari, kolege, ali i Vlajko Stojiljković, tadašnji ministar unutrašnjih poslova. Cimer mi je bio maratonac Franjo Mihaljić. Supruga je sve vreme mog lečenja i oporavka bila uz mene, porodica, rodbina, prijatelji, kolege...

Doktor Ljubodrag Minić, čovek sa velikim Č, lekar koji je vodio moj slučaj, posle sedam godina od završetka lečenja, rekao mi je da je vreme da mi ispriča celu istinu.

I on kaže, kad si ti došao na operacioni sto, tu su bili internisti, oralni hirurzi i drugi, jednom rečju lekarski vrh u SRJ, svi su te na neki način otpisali.

Svi su rekli, ovo je beznadežan slučaj, a ja sam rekao, ja ću da ga lečim, pa ako uspem, uspem. Krpio sam ti arteriju i glasne žice, i grlo. Ti si pehar VMA u pobedi života nad smrti. Njemu hvala do besvesti.

Kasnije sam saznao da je doktor Minić na mom slučaju naučni rad branio u Londonu, te da sam ja jedan u milijardu slučajeva sa takvom povredom, stao na noge i počeo da funkcionišem normalno. I bio bi još bolji da nisam samoinicijativno prekinuo oporavak, posle nekoliko godina, kada mi je dosadilo - priča Stojan.

U posleratnom periodu, uz stalne kontrole i rehabilitaciju, život je išao nekim svojim tokom. Ranjavanje je ostavilo posledice na čitavu Stojanovu levu stranu tela. Kreće se uz pomoć štapa, ne oseća u potpunosti levu ruku i td, ali može da vozi auto i normalno funkcioniše. U vreme kada je ranjen, njegove ćerke su imale, starija tri, a mlađa godinu dana. Upravo ona nije mogla da veruje da je tata stvarno policajac, heroj, jer ga nikada nije videla u uniformi. To će se desiti početkom dvehiljaditih kada je Stojan obukao uniformu da primi pehare i diplome u Bujanovcu, nakon što je PU Vranje bila najbolja u mnogim šahovskim nadmetanjima.

Mlađa devojčica nije spavala i čekala je oca da se javi na interfonu, da je došao u zgradu. Kada ga je ugledala u uniformi, konačno je poverovala da je stvarno policajac, ali ne do kraja, jer je morao da se dokaže.

- Tražila je da je iznesem uz stepenice, jer kakav sam ja to policajac, ako ne mogu nju da ponesem. Nosio si, kaže, sestru, sada moraš i mene.

Onda sam otišao u penziju 2005. godine. Usledio je jedan period života kada je opijanje bilo dominantno. Dve godine nisam izlazio iz kafane. Opijao sam se 24 sata dnevno, dve godine, od pola 8 izjutra, kad se otvori kafana, pa do uveče. Bio sam inventar u dve, tri kafane svakog dana.

A onda sam podvukao crtu i sa takvim načinom života završio. U rodnom selu Gornji Vrtogoš zasadio sam vinograd, voćnjak, uz porodicu našao mir i počeo da uživam - kaže Stojan.

On je predsednik veterana PJP za Pčinjski okrug. Među kolegama je zbog svoje dobrote poznat kao Coke ili Coce. Uvek je prisutan na svim godišnjicama i događajima odavanja počasti palim civilima, vojnicima i policajcima. Kroz rad uduženja stalno ističe da ne treba zaboraviti i one koji su iz rata izašli bez fizičkih povreda, jer je i njima potrebna podrška i pomoć. Takođe, podseća da je sve vreme lečenja i oporavka uvek imao punu podršku države.

U znak zahvalnosti Svetom Pantelejmonu, na čiji praznik je preživeo izuzetno teško ranjavanje, slavi slavu i seče kolač u obližnejm manastiru u selu Lepčince, posvećenom ovom svetitelju.

U nejmu se čuva i unikatna ikona Svetog Jovana Ruskog, u uniformi Vojske Jugoslavije, koji se grčkim monasima javio u snu, predskazavši kraj bombardovanja.

Inače, Sveti Pantelejmon, ranohrišćanski svetitelj, trudio se da pomogne ljudima svojim lekarskim umećem i molitvom. Njegova čudesa nisu izostala i na kraju 20. veka, kada su u danu posvećenom nejmu, lekari spasili Stojana od sigurne smrti.

(Telegraf.rs/S.Tasić)