Zbog stresa prestala sam da "živim", nije mi bilo važno da li je dan ili noć! Na Ostrogu sam se preporodila

Na Ostrogu sam se preporodila, zbog jednog stresa prestala sam da "živim,"  bilo mi je svejedno da li je dan ili noć. Dok sam prolazila teške momente, samo sam želela da posetim to mesto - ni sama ne znam zašto. Dešavalo se da se probudim sa levim ili desnim ramenom koje je „spalo“ niže od onog drugog, a jednom mi je vrat bio ukočen toliko da sam samo oči mogla pomerati. Kasnije bi se to sve vratilo u normalu, ali nije bilo nimalo prijatno. Bilo je to pre nekoliko godina, posle jednog stresa koji je zauvek promenio moj život.

Živela sam a kao da nisam, nisam osećala glad, uzimala sam hranu tek koliko moram, osmeh nisam uspela ni veštački napraviti jer moj mozak to nije dozvoljavao. Bilo je teško i besmisleno, a trebalo je naći snage.

Preporučujemo

Odnos prema veri

Što se vere tiče, do tada ono što sam znala je, da sam krštena, da ponekad svratim do crkve da zapalim sveću, da slavimo porodičnu slavu, Božić i Uskrs. Verovala sam u pravdu, dobrotu, poštovala Boga, ali se religijom kao takvom nisam suštinski bavila – trudila sam se da budem dobra osoba i verovala sam da su ljudi dobri, bar neki. Izgleda da je moralo da se desi nešto, jer kako se kaže „Bog ti da krst koji možeš da nosiš“ i ponesi ga s razlogom.

U momentima kada prolazite kroz stresne situacije shvatate da jedina osoba koja vam istinski može pomoći ste vi sami. Beskrajno sam zahvalna ljudima koji su bili tu uz mene, koji su bili moja spodrška ali opet najveći napor je trebalo da krene od mene, a ja sam bila iscrpljena.

Kao što rekoh, zbog stresa, prestala sam da se radujem, sve je izgledalo kao košmar kome nema kraja, a ja sam bila neko ko je od malena „načet“ raznim nepravdama, pa mi se na kraju i smučilo da polemišem „zašto se ovo dešava meni?“. Pomirila sam se s tim i rekla sebi, neka ide kako ide, nemam ja snage ni za šta. Nažalost, vreme koje sam tada „bacila“ ne mogu da vratim, ali sam shvatila da je to bio proces spoznaje. To je bilo trpljenje koje me je vodilo negde, a tada nisam ni znala gde. O psihoterapiji, tada, mogla sam samo da maštam, jer trebalo je platiti račune, a za sve ostalo nisam imala snage.

Jednog dana vraćajući se s posla, prolazila sam pored crkve Svetog Luke. Čula sam zvona i onako sva izmorena, razočarana, zabrinuta, ušla sam unutra. Nisam ušla planirano, već, tek onako... Crkva je bila puna ljudi, a onda sam shvatila da je bilo uoči praznika Svetog Luke. Stala sam u jedan ćošak, zapalila sveću i ćutala. Možda je to i prvi put da sam istinski slušala sveštenike o čemu pevaju i o čemu besede… i da, bilo je nadahnjujuće – „verujte, budite dobri, kucajte i otvoriće vam se“.

Kao osoba koja nije zakoračila ni u tridesete kako treba a sve joj se već smučilo, ne znam da li je iko mogao da dopre do mene osim troje ljudi, od kojih je jedna osoba majka. U tom momentu nedostajala mi je vera, kako u sebe, tako i u dobro, ali i u druge ljude. Danas je situacija potpuno drugačija, a pošto se nalazimo u periodu posta, svima bih savetovala da pokušaju, malo po malo... jer post je početak duhovnog obnavljanja.

Želja za Ostrogom

Ostrog. Moj drugi dom.Sveti Vasilije Ostroški, sada već moja krsna slava, pored porodične Svetog Nikole, bio je jedan od svetaca koji mi je privlačio pažnju. Iako sam do tada 20 puta otišla u Crnu Goru, nikada mi nije palo na pamet da posetim ovo mesto. Kao što rekoh, sve se događa sa razlogom, i valjda ide nekim tokom – gde se puno ne pitamo mi. Kako je leto bilo daleko, (jer po nekom mom ubeđenju, tamo se ide leti), zamolila sam jednu prijateljicu da krenem sa njom u manastir Sveti Roman, gde se ona sa suprugom uputila jedne nedelje. Osetila sam potrebu da posetim neki manastir jer datum do Ostroga bio je daleko. Tada mi je rekla dok smo sedele u dvorištu „hej, mislim da si se nasmejala malo“. Ne sećam se detalja, ali znam da je to bilo možda malo okrepljenje.

U međuvremenu, istraživala sam o manastiru Ostrog, o tome kako doći do njega, šta obući, čitala o svecu… i čekala dan da odem tamo.

Prvi odlazak na Ostrog

Konačno stigao je i taj datum mog godišnjeg odmora. Dan pre polaska sve se iskomplikovalo što se moglo iskomplikovati, mnogo tuge, suza i svega mi je bilo za vratom, da sam pomislila da ja do tamo ni stići neću. Ipak, uprkos brojnim preprekama, krenula sam na put. Sve vreme tokom puta bila sam pod stresom i rešavala brojne obaveze, koje ni sama ne znam kako sam uspela da iznesem.

Kada smo konačno stigli, parkirali smo se niže manastira kako bismo pešice došli do gore. Sve vreme mi je u glavi bilo 300 problema, nigde rešenja, imala sam utisak da nosim neki teret na leđima i da se jedva vučem ka gore.

Foto: Privatna arhiva

Kada sam kročila u dvorište manastira, osećaj je bio „zašto sam ja ovde tačno došla?“, kao da je neko odbacio teret, kao da ne postoji to nešto što me sve vreme guši. Kako red nalaže, prišli smo, poklonili se svecu, a onda sam se vratila, uzela svoju prostirku i legla na beton u dvorištu manastira gde smo noćili. Nisam mogla da zaspim, gledala sam u prelepi manastir i vodila monolog u sebi: „Ja želim to, to i to, a ja ću tebi za uzvrat to, to i to.“ ! „Ne, ne može tako. Ja ću uraditi ovo, a ti meni pomozi…“. „Zapravo, uradi šta god želiš samo mi pomozi da budem srećna…“. Tako je i bilo.

Jednostavno, pustite sve

Po povratku kući, ništa se nije promenilo odjednom, sve me je sačekalo kako sam i ostavila. Ne očekujte da postoji instant rešenje, nego pustite da se stvari polako slože. Iako je bilo dosta nemilih situacija, iz svega sam izlazila kao pobednik i malo po malo uspela da očvrsnem, da vratim sebe sebi, ali i da se ponovo smejem. Moji ljudi, oni najbliži, svedoci su svega toga, i ja im večito zahvaljujem što su ostali tu. Inače, od tada do danas nebrojano puta sam se uverila koliko je Božja milost velika (odnosno, kolika je moć vere snažna), i zašto je Ostrog toliko poseban.

Život je išao svojim tokom, a ja sam korak po korak išla dalje i bivala sve jača.

Posle dve godine desio se i moj drugi dolazak na Ostrog. Mnogo toga se promenilo a ja jesam bila snažnija, ali očigledno sam morala da dođem „po još snage i energije“. Sanjala sam čudne snove i to je bio, kako kažu „poziv“, te sam jednog novembra po drugi put krenula tamo – tik pred sneg. Bio je to divan put.

Kasnije sam shvatila, da ni taj „poziv“ nije bilo uzaludan, jer su usledile neke stvari koje su opet imale neku svrhu u mom životu, a trebalo je izdržati, i opet pobediti.

Ostrog treći put

Ovog leta, posle šest godina od druge posete, došla sam i treći put na poklonjenje Svetom Vasiliju Ostroškom. Nisam dobila „poziv“, ali sam imala neopisivu želju da se zahvalim za svu snagu, energiju i radostkoju sam pronašla na ovom mestu. Godine izazova, patnje, radosti, trpljenja, snage, izneverenih očekivanja, ali i mnogo snage, ljubavi, pobede i vere su iza mene i beskrajno sam zahvalna na svemu.

Foto: Privatna arhiva

Hvala svima koji su bili uz mene, a posebna zahvalnost onima koji su i dalje tu. Posle svega ja sam danas jaka, nasmejana, hrabra i krupnim koracima grabim ka dobrim stvarima. Ima i onih koji  mi zameraju što ne dam na sebe, što umem da se borim i za sebe i za druge, što volim istinu, pa me često doživljavaju na pogrešan način. Pa eto, ne dam! Sve dok radim dobre stvari, nemam se čega bojati. 

S ljubavlju manastiru Ostrog.

(Telegaf.rs)