Za dlaku izbegao smrt, pljačkali ga, umalo oteli! Dragan biciklom obišao svet, a najjači utisak mu ova zemlja

"Ekstremni sportista, avanturista i pustolov na biciklu." Ovako sebe opisuje Dragan Šibalić, četrdesetšestogodišnji Kraljevčanin koji je pronašao način da zadovolji svoj avanturistički duh i kome je obilazak različitih delova sveta na bicikli, kako kaže, više način života nego hobi ili popunjavanje slobodnog vremena. Sada je za "Telegraf.rs" govorio o svojim inspirativnim dugodovštinama koje su mu sa na proputovanjima desile, podelio sa nama kako je sve počelo i objasnio da li je zaista jednostavno da se jedan čovek, sam samcijat, upusti u istraživanje Zemljinih lepota.

Kako Dragan ističe na početku našeg razgovora, konstantno osvajanje novih kilometara i novog znanja, otvorenost uma, nešto je najlepše, što mu je, kako kaže, bicikl doneo, pa nam je u nastavku otkrio koje su to zemlje koje je do sada posetio, odnosno, sve od 2012. godine, kada je i otkrio zašta je "rođen i predodređen", i otkada se nižu njegove avanture po belom svetu.

Preporučujemo

Iza Dragana više od 50.000 pređenih kilometara 

- Do Milana, po Balkanu, do Moskve, Krasnodara i Istanbula, pa do Španije, ali ništa me to nije zadovoljavalo, jer sam težio da idem sve dalje i dalje, kada je i usledilo nezaboravno putovanje od Srbije do Tokija 2015. godine, a naredne godine i putovanje "Nebeskim putevima Himalaja" po Indiji. Iza sebe sam ostavio preko 50.000 pređenih kilometara i na desetine popetih vrhova širom sveta - priča nam Dragan na početku i dodaje kako je život avanturiste život bez zastajanja, jer, kako kaže, šta god da postigne, koju god želju i cilj da ostvari, ne sme da stane i uvek gleda koje mu je sledeće odredište.

Dragan, koji je na putu većinu vremena i sada je van svoje rodne Srbije i nalazi se u Pakistanu. Njegovo sadašnje putovanje počelo je, kako nam objašnjava, još u aprilu ove godine, pa nam u nastavku razgovora dočarava kako ga je put naveo do zemlje čije lepote trenutno istražuje, kao i koji mu je krajnji cilj.

- Sada sam na putevima Pakistana. 11. aprila iz Iznika, Nikeje, krenuo sam takozvanim putevima svile u pustolovinu dugu 15.000 kilometara do Mont Everesta. Sve ću preći samo svojom fizičkom snagom i snagom svoje volje bez ikakve logističke pomoći kroz dvanaest država - Tursku, Iran, Jermeniju, Gruziju, Rusiju, Kazahstan, Uzbekistan, Tadžikistan, Kirgistan, Kinu, Pakistan, Indiju i Nepal. Proći ću kroz jedne od najsurovijih predela na planeti, kroz pustinje Kizilkum i Radžastan, preko planina Kavkaz, Tijenšan, Pamir, Karakorum. Posetiću najdugovečniji narod Hunza u Pakistanu i najmisteriozniji narod Kalaše. Takođe, na tom putu upoznaću i drevnu kraljevinu Mustang u srcu Himalaja. Kotrljaću se i Tibetom - govori nam uzbuđeno naš sagovornik.

Kako nam dalje govori Dragan, celo ovo putovanje koje nam je opisao ne bi bilo potpuno da se na kraju ne popne i na čuveni i ujedno najviši vrh sveta Mont Everest, koji je, kako nam kaže, san svakog planinara i avanturiste.

- Želju imam, volju imam, a imam i znanja i sposobnost da to učinim. Jedina prepreka biće finansije, jer penjanje na Mont Everest košta oko 50.000 evra - objašnjava nam on.

Najjači utisak na njega ostavio Iran 

Dragan nam govori dalje kako je do sada, ipak, najjači utisak od svih 38 zemalja koje nam je spomenuo, na njega ostavio Iran, odnosno, ljudi koji tamo žive, pa objasnio šta je po sredi.

- Toliko dobrote, srdačnosti, gostoprimstva nikad nigde doživeo nisam, niti verujem daću više. Šta reći kada mi u nekoliko restorana nisu hteli naplatiti račun. Kada bi ih upitao zašto, odgovor bi uglavnom bio: "Mi poštujemo goste u našoj zemlji"- priča nam dalje Dragan.

Avanturista Dragan priča nam u razgovoru kako je na svom putovanju bio i u mnogim evropskim državama, ali da se one ne mogu meriti sa osećajem koji u njemu bude azijske zemlje, u kojima posebno oseti mir, spokoj i opuštenost.

- To je tako, smatram, pre svega zbog ljudi koji te dočekaju sa osmehom na licu. U evropskim zemljama možeš pasti sa bicikla i niko ti neće prići da ti pomogne - govori nam on.

Mnogim ljudima sama pomisao da se upuste sami u obilazak sveta izaziva jezu i budi brojne strahove. Mnogima, ali ne i Draganu, koji, kako nam kaže, nema nikakve strahove.

Pokrali ga, umalo kidnapovali, gubio dokumenta, na ledenom vrhu jedva izvukao živu glavu...

- Uvek guram hrabro, samo napred, ma koliko teško bilo. Vodim se onom izrekom "Sreća prati hrabre"- sigurno će Dragan.

Iako strahove nema, ne može da izbegne neke loše ljude, izuzetke, na svojim putovanjima, a zbog kojih pamti i loša iskustva sa mnogobrojnih avantura koja je sada podelio sa nama.

- Pokrali su me u Barseloni i Mongoliji. U Mongoliji je policija ekspresno rešila slučaj i novac mi je vraćen. U Nju Delhiju, zatim, jedan taksista je pokušao da me zarobi u kuću, ali sam uspeo da mu pobegnem. Te stvari me nisu pokolebale. Pored tih neprijatnih iskustava sa ljudima, desilo mi se i da, na primer, na Altajskim planinama prilikom osvajanja lednika Aktru na 4044 metara nadmorske visine, jedva izvučem živu glavu. Mene i jednog ruskog alpinistu uhvatilo je strašno nevreme, a i upao sam u ledenu pukotinu. Tada sam se po prvi put istinski uplašio za život. Rekao sam, ako preživim, nikada više ne idem u planinu. Ipak, obećanje sam ubrzo zaboravio - priča nam Dragan i odgovara na pitanje da li se ikada zapita "šta mu je sve to trebalo".

- Dešavalo mi se da sam negde sam u nekoj "nedođiji", bije kiša, vetar...I onda sebe pitam "Šta ti ovo treba u životu, Dragane, kada si lepo mogao biti u toploj sobi" - govori nam on kroz osmeh.

I dan danas pamti Dragan, kako nam dalje priča, jedan loš događaj u Jermeniji koji ga je ostavio bez daha, ali koje se na kraju pretvorio u, ističe on, sjajan. U nastavku razgovora Dragan nam detaljno objašnjava kako, ukoliko niste oprezni, avantura može da se pretvori u pravi pakao. Ipak, kako nam je potom rekao, dobrih ljudi ima svuda, pa je upravo zbog njih i njegova priča imala srećan kraj.

Događaj iz Jermenije umalo ga nije vratio u Srbiju 

- Malo je falilo da moje putovanje danas bude završeno u Jermeniji, ali zahvaljujući dobrim i poštenim ljudima nije. Prošao sam malo mesto Areni i posle desetak kilometara, oko 20 časova, zaustavljam se pored jedne lepo uređene nadstrešnice. Ulazim kod čoveka i pitam ga da li mogu prespavati tu. Bez razmišljanja je rekao da mogu. I tako sam raspremio stvari, pa uzeo da kuvam rižu i pasulj. Spremio sam večeru, a telefon koji se punio nije prestajao da zvoni. Vidim zove neki jermenski broj. E, baš da se ne javim. Ali bio je uporan. Javljam se, ali džabe, ne možemo da se sporazumemo. Čujem samo da se dere iz sve snage: "Dokumenta, dokumenta". Meni neke crne slutnje protutnjaše glavom. Istog trena sam potrčao ka biciklu. Otvaram torbu i prevrćem po njoj. Nema torbice u kojoj su bili pasoš, bankovna kartica, pare...- priseća se Dragan.

U tom momentu uplašen Dragan telefon prosleđuje čoveku koji ga je ugostio, a nakon čega su on i čovek "na vezi" pričali, kaže nam Dragan, pet minuta.

- Reče mi ubrzo potom da ne brinem ništa, i da će mi doneti pasoš za sat vremena. Našli su moju torbicu u Areniju i pojurili su kombijem za mnom da me traže i stigli su do 60 kilometara udaljenog grada Ararat. Da nisam svratio ovde da spavam, verovatno bi me usput sustigli. O, hvalim te, Bože, kad ima ovakvih ljudi. Dok nisu došli bio sam ni na nebu, ni na zemlji. Da nije bilo ovih ljudi morao bih da se vratim za Srbiju. Negde oko pola deset, eto ga stiže beli kombi iz kog izlaze mladi dečko po imenu Hajk i njegov otac Arsen Simonjan. Pozdravljamo se, ja ih grlim od sreće. Arsen vadi torbicu i kaže: "Proveri da li je sve tu". Sve je bilo tu. Samo suze što mi nisu krenule. Zahvaljujem im se još jednom i iz torbice vadim 50 evra...Ne znam posle svega šta da kažem. Ne postoje reči kojima bih mogao da se zahvalim ovim dobrim ljudima - priča nam Dragan, i dalje pod utiskom.

Pošto su ljudi različitih kultura, nacionalnosti i veroispovesti deo njegove svakodnevnice već godinama, Dragan nam priča kakvi su uglavnom ljudi prema njemu kada vide da dolazi iz daleke Srbije i kakva do sada iskustva po tom pitanju nosi sa svojih putovanja. Kako nam je odmah naglasio, uglavnom je u svim zemljama Azije nailazio na gostoprimstvo, muslimani po tom pitanju prednjače, dok su, kako ističe, građani Irana druga dimenzija, u pozitivnom smislu te reči.

- To se ne može opisati, to se mora doživeti. Neko zna za Srbiju, mnogo više njih ne znaju i mešaju nas sa Sibirom. Mnogi su ubeđeni da smo u sastavu Rusije - govori nam Dragan u nastavku razgovora.

Sada mu je u mislima nov izazov - Južna Amerika

Vožnja biciklom, za koju se Dragan odlučio, ume da bude, govori nam on, jedinstven način za sagledavanje sveta. Svrha je, priča on dalje, da se doživi sve ono između početka i kraja.

- Svaki deo puta je ili bol ili radost i pamtićete ga zauvek. Na biciklu se dobro povezujete da majkom prirodom. Osećate vetar, doživljavate nagib i površinu puta i imate nesmetan pogled sa sedla dok ste potpuno izloženi elementima prirode - objašnjava nam dalje Dragan i odgovara na pitanje da li će ikada prestati sa svojim avanturama, pa kaže da, iako se često pita da li će ikada prestati, uvek se pojavi neki još veći izazov, pa mu je tako sada, govori nam, u mislima Južna Amerika.

Za kraj našeg razgovora Dragan je imao i poruku, ali i savete za sve one koji u sebi osećaju taj dašak avanturističkog duha koji u ogromnim količinama ima naš sagovornik, ali koji se plaše da krenu na proputovanje na kom je Dragan i u trenutku dok razgovaramo. Kako on ističe, svima njima želeo bi da poruči sledeće:

- Usporite! Ne pritiskajte previše pedale. Umesto da merite kilometre i pokušavate da dođete do sledećeg grada, odvojite trenutak dok ste na putu. Pogledajte levo i desno, mahnite ljudima i često se zaustavljajte da biste razgovarali sa njima, fotografisali se i razmenili priče i poklone. Kako budete usporavali, pojaviće se nove perspektive i detalji i moći ćete da vidite svet drugačijim očima. Za dalek put je potrebna jaka volja i želja. I mentalna snaga. Ljubav prema putovanjima i biciklizmu. Bicikl i oprema nisu toliko bitni. Džabe ti bicikl i od 15.000 evra, ako si mentalno i psihički slab. Samo treba hrabro krenuti i vrata će se sama od sebe otvarati - zaključio je na kraju svoje priče avanturista Dragan Šibalić za naš portal.

(Telegraf.rs)