Zovu ga sopotski Tito, 35 godina je predsednik opštine: Telegraf kod čuvenog Žike, ovo političari više ne rade
- Dobar dan, možete da nam kažete gde je zgrada Opštine?
- Idete kod Žike?
- Žike?
- Da, našeg predsednika.
Ovako je tekao prvi kratak razgovor nakon što smo stigli u Sopot da intervjuišemo predsednika opštine sa najdužim stažom, Živorada Milosavljevića. Jedini je koji je na čelu neke opštine proveo celih 35 godina. Na ključno pitanje „kako“, rekao nam je da je odgovor baš u tom „Žika“ koje i on čuje svaki dan na ulici.
- U tome vam je cela poenta. Da ste za građane Žika, a ne neki predsednik iz fotelje. Da ste uvek tu da saslušate, da pomognete ako možete – kaže Milosavljević, otkrivajući nam da njegov mobilni telefon imaju skoro svi, kao i slobodu da ga pozovu bilo kad.
A njegov mobilni telefon star maltene koliko i njegov staž. Neka nokia, nije baš 3310, ali ni daleko od toga.
- Nemam whatsapp ni viber, ne volim te mreže gde je sve javno i gde nema trunke privatnosti. I koje vas povuku da gde god da ste i šta god da radite, morate to i da slikate – pojašnjava predsednik Žika.
Ne krije ni da je velikim delom ostao u prošlom vremenu, vremenu SFRJ iz kojeg je potekao. Glavna slika na zidu njegovog kabineta je portret Josipa Broza Tita, pa je to bilo i prvo pitanje od kojeg smo počeli.
- Uskoro će, 27. novembra, biti 35 godina kako ste na čelu opštine Sopot. I čak nam je posebno zanimljivo da Vas zovu sopotski Tito. Kako Vi to komentarišete, kako se osećate kad čujete taj nadimak?
Pa, kada vas porede sa nekim ko je obeležio našim generacijama i mnogim generacijama period života, i kada je u pitanju vreme u kojem smo zaista bili ozbiljna zemlja, to prija. Prija i kad pogledate šta je postigao u Jugoslaviji razvijajući privredu, industriju, ali opet i čoveka kao pojedinca.
Prija takođe i to što je on dugo godina bio predsednik, a ja blizu tih njegovih godina po bavljenju ovom funkcijom predsednika opštine. A još jedna stvar koja se vezuje tu, to je ova slika ovde u kancelariji (pokazuje sliku Tita na zidu prim.aut)
- Je l istina da ste tu sliku vratili u poslednji čas, jer su hteli da je bace?
To je ono vreme kad smo od idola hteli da kažemo da je to bila naša zabluda, i počeli da skidamo slike istog tog idola i da ih bacamo. Moji nose niz hodnik Brozovu sliku, a on zaista na njoj lepo “stoji”, dobro se drži. A meni sećanje ne bledi. Da sam došao iz seljačke porodice, da mi je otac umro kad sam imao 11 godina, a da sam se u toj zemlji iškolovao, dobio kredite, stvorio porodicu. To je bila ta zemlja koja je vodila računa o mladima. Sve su to elementi da njegova slika bude ovde na zidu. Skoro 30 godina je tu i sve je manje oponenata koji misle da treba da bude drugačije.
- Pomenuli ste da vam je otac preminuo dok ste bili dete?
Ja sam imao 11 godina, sestra je imala 8. Nesrećna priča. On je bolovao od bubrega, a tada nije bilo dijalize. Posle dve godine od njegove smrti počela je da se radi dijaliza ovde kod nas u Srbiji. Otišao je na nogama u bolnicu i umro, jer tada nije bilo načina da se izleči. To je jedan teg sa kojim živim. Kad je otac u pitanju, osećam se hendikepiranim. Pogotovo kada je bilo problema u životu. A i kad je došlo vreme da vidi šta sam uradio, nije bio tu da kaže “evo, moj sin je postigao nešto”.
- Pretpostavljam da je tad teret bio na Vama, da ste možda osećali da kao starije dete u porodici treba da se pobrinete za nju, da je tu krenula Vaša borba?
Spasila je pre svega čitavu priču porodica od oca. Imali smo viška zemlje te ‘64. godine i morali su otac i njegov brat da podele imanje da zemlja ne bi bila oduzeta.
Očeva familja nam je bila velika pomoć nakon njegove smrti, majka je ostala udovica sa 32 godine, još sa dvoje male dece, nije bilo lako. Ja sam bio odličan đak, ali me je u šestom razredu snašlo ono čega smo se svi bojali. Oboleo sam i ja od bubrega, ali sam se izvukao, a već sa 16 godina otisnuo sam se da živim sam.
- Kako je tada izgledalo osamostaliti se sa 16 godina?
Živeo sam sam u Mladenovcu, drugi, treći i četvrti razred gimnazije. To je bila neka škola života među onima sa kaldrme, Mladenovčanima, čiji su roditelji bili na visokim funkcijama. Ali, verujte nikada to nisam osetio od mojih drugova, da sam ponižavan i slično. Nije bilo raslojavanja. Nakon toga sam prešao u Beograd, upisao Pravni fakultet i diplomirao sa 23 godine. Bila je jedna soba mala na Voždovcu koju mi je ujak dao, a moja obaveza je bila da zimi čistim sneg. Bilo je dosta snega, a država je bila ozbiljna i odmah kažnjavala vlasnike ako u Vojvode Stepe ne očistite sneg kad padne na trotoar.
- Ali niste se nikada toliko vezali za taj sam centar Beograda, pa ste se vratili u Sopot?
Pa svi mi kad krenemo, kad uđemo na Pravni fakultet, pogotovo tad u Jugoslaviji, poželeli smo da radimo u Saveznoj skupštini, Saveznom izvršnom veću, Ministarstvu inostranih poslova. Svi smo želeli da dotaknemo zvezde. Međutim, kad sam diplomirao, prolazili su konkursi, jedan, drugi, treći… I svaki put me obaveste “nisi primljen”. Ja se vratim ovde u Sopot, ponude mi da radim u trgovinskom preduzreću Ropočevo koje i danas postoji. Radio sam u Ropočevu dve godine, služio vojsku u međuvremenu. Jedan deo moje vojske bio je susret sa Kosovom, ‘81., sa tim prvim demonstracijama, a po povratku iz vojske sam izabran za sudiju za prekršaje.
- I ono što je zanimljivo, niste izrekli nijednu kaznu zatvora dok ste bili sudija. Kako je to moguće?
To je zato što sam sudio mojoj generaciji i mlađima. Prvo, većinu njih znam. Moja priča je bila “što to činite, imate porodicu, imate decu, pa znate da će vas žena ostaviti ako vam izreknem da odete deset dana u zatvor”. I polako bi stvari kod većine legle na svoje mesto.To je bio moj prvi ozbiljan susret sa onim što traži država. A sa druge strane, kao sudija imate vagu da napravite meru. Ja sam mislio, na primer, da ću da budem strog. Ako sam strog, neće biti učinioca prekršaja. A zapisničarka, koja je imala osnovnu školu, samo mi je rekla, treba da gledate njihove materijalne prilike, da li su povratnici, kakvo im je porodično stanje, imaju li decu, ko su zapravo…
- I kako je došlo do toga da počnete da radite u Opštini?
Došao sam konkursom za volontera. Postojala je komisija za kadrove, predstavnik neki Toma, kod njega je sve bilo pod konac. Pozove me ne razgovor i kaže ”znaš kako treba ti da dolaziš na posao? Ne može više rolke, ne može više farmerice… A posle toga, bio sam jedan od retkih koji se opredelio za sekretara opštine. Više sam bio administrativac, salonac, jer priča je bila vodite radna tela, vodite skupštinu, to što se struke tiče, nemate mnogo susreta sa građanima. Pamtim kad sam govorio na dan Opštine Nova Gradiška, jer smo imali prijateljske odnose. Neverovatna priča iz ‘90. godine, govorim o bratstvu i jedinstvu, puna sala, nema trunke netrpeljivosti, a onda dođu nesreće. Meni je taj prelaz ostavio dubok trag i ne mogu da se načudim nama svima šta nam se desilo.
- Pomenuli ste mi pre intervjua da danas gledate ljude po tome kakvi su ljudi, ne po nacionalnosti i da je to zapravo ono što je donelo loših stvari svima nama.
Meni je elementarno - u čoveku gledaj čoveka. Ako počnemo da se presabiramo, da se uniformišemo, to vodi krahu. Ono što smo mi imali tada, u velikoj zemlji Jugoslaviji, bila je Evropska unija u malom.
I sve što nam se dešavalo kasnije, samo nas je udaljavalo od onoga gde smo bili. Od vrednosti našeg pasoša, od viznog režima koji smo dobijali, a ranije ga nismo imali. Nešto smo svi propustili, čini mi se, da uradimo. Ili smo se olako držali, misleći da nam se neće desiti.
- Šta biste vratili iz tog starog sistema, pošto primećujem da pričate nostalgično o tome kako se nekada znao red, kako ste učili...
Većinu stvari bih vratio. Prvo, srednju klasu, temelj što drži sistem. Pa onda obrazovanje i vojsku, ovo što država sada čini sa vraćanjem vojnog roka. Morate da imate mehanizme i kada je očuvanje bezbednosti u pitanju. Moramo da kažemo kad se izbori završe, daj četiri godine da radimo. I onda posle četiri godine idemo na vagu koja tačno meri koliki nam je rejting i šta smo postigli.
A onda, kad je obrazovanje u pitanju, da ne prihvatimo sve ciljeve Evrope, ni pokušaje da se razori porodica, razori škola.
- Mislite da je porodica na udaru?
Porodica je žestoko na udaru. U formiranju dece učestvuje pre svega porodica, a onda i škola. Mi vidimo koliko je škola u problemu. U problemu jer smo obezvredili rad učitelja.
Kod porodice takođe smo učinili neke stvari koje, trčeći za Evropom, su suprotne tradicionalnim vrednostima. Setim se pionirske marame gospodina Jože. Možda je to neko izmislio da bi se stvarao kult, ali nama je to stvaralo osećaj pripadnosti sistemu. Tako isto i vojska, koja je jako bitna za muškarca. Da “reši” ego, da probudi osećaj za kolektiv. Nas 30 smo u vodu, ja sam bio komandir voda. Pa ako jedan ne ispunjava obaveze, za sve važi na početni položaj iz početka. Shvatimo šta je kolektiv, shvatimo šta su ljudi druge nacionalnosti.
- Jedini ste predsednik opštine u Beogradu koji je 35 godina na čelu. Kako je moguće da vas ljudi 35 godina biraju?
Suština je neposredni kontakt. Iz tog neposrednog kontakta sa građanima vi čujete šta to njima smeta, koji su problemi sa kojima žive. Sve vreme ovog posla nastojali smo da izgradimo komunalnu infrastrukturu. I gradeći komunalnu infrastrukturu, ono što ima Sopot, imaju i sve mesne zajednice okolo. Od telefona koje smo radili na početku, do vodosnabdevanja i gasifikacije, koju smo uveli pre više od 20 godina. Onda putevi prema susednim opštinama, koje smo izgradili, sve je to stvorilo Sopot kakav je danas.
Građani vide sebe u toj priči, da oni u svojim selima imaju sve što bi imali u Sopotu ovde na kaldrmi. Ovde se ne plaća parkiranje, ovde ljudi komotno žive.
- Je l imaju građani slobodu da vas, na primer, zaustave na ulici, pa da vam odmah kažu neki problem, da vas nešto zamole?
Da, uvek je taj neposedan razgovor. Ja svaki dan primam građane. Zovu oni i mobilnim telefonom.
- Imaju vaš mobilni?
Svi imaju moj mobilni, to je kao 988 služba. Znači, oni zovu, i sada, dešava se da ne mogu da se javim u tom trenutku. Ali posle izlistam I svakom se javim. Odem u pekaru ujutru da kupim hleb, pa čujem, “ja bih da vas pitam nešto”. Građanin sačeka ispred pekare, razgovor traje 30 sekundi, pitam šta treba. Ide ili ne ide. I drugo, uvek morate imati čiste račune sa građanima. Moj princip je da ne usađujem neku lažnu nadu za nešto što je stvarno nemoguće.
- Je l se dešava da vas pozovu na svadbu?
To je sastavni deo. I ne samo na svadbe, idem i na sahrane. Imam izveštaj ovde o umrlima, o sahranama koje se dešavaju na našem području. Pošto imamo kapele po svim mesnim zajednicama, kapele koje su ozbiljni objekti od 140 do 340 kvadrata, dovoljno je i u teškim momentima da se pojavite, da ispoštujete nekoga ko je okončao život.
S druge strane, ja koji sad imam 68 godina, poštujem te generacije koje su mene podigle kao mladog to je prilika da kažemo hvala.
- Kako vas oslovljavaju? Mi smo čuli “Žiko”.
Pa Žiko uglavnom. Najinteresantnija su ova mala deca kad kažu dobar dan Žiko, kad ih obiđem na rekreativnoj nastavi na Tari, a oni se skupe oko mene, naravno, pošto imam neko kilo viška, tapkaju me po stomaku, maze se. I to je taj neposredan kontakt koji je osnova svega, a ne fotelja i procedure.
(Telegraf.rs)
Video: IN MEMORIAM: Dragan Marković Palma
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.