Diskriminacija prema Romima duboko ukorenjena: Aktivistkinja o položaju manjinske zajednice u Srbiji

Srbija se suočava s brojnim izazovima kada je reč o položaju Roma i Romkinja, dok diskriminacija prema ovoj manjinskoj zajednici i dalje ostaje duboko ukorenjena u svakodnevnom životu. O ovim problemima, značaju obrazovanja i borbi za ljudska prava, za portal "Telegraf.rs" govorila je Marina Simeunović, aktivistkinja i magistar prava.

Kako biste ocenili stanje diskriminacije prema Romkinjama u Srbiji danas?

Preporučujemo

Nažalost, diskriminacija je u Srbiji i dalje normalizovana. Danas je gotovo očekivano da se Romkinji neće persirati na šalteru, da će ostati poslednja u redu za pregled ili da će biti prekidana pre nego što uopšte završi pitanje na ulici. Takav odnos prema Romkinjama nije samo individualan već je odraz celokupnog društva koje nije naučeno da prihvata razlike.

Kako se diskriminacija prema Romkinjama odražava na obrazovanje?

Diskriminacija počinje već u najranijem školskom uzrastu. Deca često odbijaju da sede sa svojim romskim vršnjacima, da se igraju s njima, ili ih jednostavno ignorišu. Takvo ponašanje deca ne nauče sama, već ga preuzimaju iz sredine koja ih okružuje, uglavnom u svojom porodicama. Prvi razredi su često najteži za romsku decu jer tada doživljavaju odbacivanje koje ne mogu da razumeju. Nažalost, to često vodi do povlačenja, asocijalnosti, pa čak i do napuštanja škole. Međutim, ako im se pruži prilika za obrazovanje u novom i inkluzivnijem okruženju, mnogi od njih briljiraju.

Da li su devojčice posebno pogođene ovim problemima?

Apsolutno. Romkinje se suočavaju sa dodatnim izazovima jer su često isključene iz obrazovanja i socijalnog života. Osim što trpe diskriminaciju u školama, pritisci dolaze i iz porodice, posebno u tradicionalnim sredinama gde se devojčice često ne podstiču da nastave školovanje. Mnoge od njih uspostave svoj pun potencijal tek kasnije, kada izađu iz tog okruženja i dobiju priliku za bolju socijalizaciju u srednjoj školi ili drugom obrazovnom okruženju.

Šta je bio Vaš lični motiv da se borite protiv diskriminacije?

Moj životni put odredila je podrška mojih roditelja, posebno mog oca, koji mi je uvek govorio da moram biti najbolja. Kada sam se suočavala sa diskriminacijom, birala sam buntovništvo kao strategiju. To je oblik borbe koji nije jednostavan, ali mi je omogućio da budem glasna i istrajna. Kao pravnica i trenerica, nastojim da romskoj zajednici objasnim značaj ljudskih prava i činjenicu da mi, kao zajednica, ne smemo negirati prava drugih, jer je poštovanje prava međusobno zavisno i povezano.

Da li postoji nada da će se ovakva situacija promeniti?

Promene su moguće, ali one zahtevaju sistemsku podršku. Potrebno je raditi na obrazovanju većinskog stanovništva o različitostima, ali i na osnaživanju romske zajednice, posebno mladih. Pored roditelja, mediji imaju ključnu ulogu u edukaciji društva. Deca moraju od malih nogu da osećaju sigurnost i prihvatanje, kako bi mogla da razvijaju svoje potencijale. Na nivou države, potrebne su ozbiljne reforme i jača politička volja da se romskoj zajednici pruži jednakost u prilikama i pravima.

Kakav je Vaš zaključak o trenutnom položaju Romkinja u Srbiji?

Iako smo daleko od željenog stanja, ne smemo odustati od borbe za promene. Romska zajednica ima ogroman potencijal, a obrazovanje, podrška i inkluzija su ključni koraci ka boljem društvu za sve nas. Romkinje, posebno, moraju biti osnažene da prepoznaju i koriste svoja prava jer je njihovo učešće u društvu neophodno za zajednički napredak.

Kroz svoje delovanje, Marina Simeunović ne samo da osvetljava probleme romske zajednice, već pruža i konkretne strategije za osnaživanje. Njena poruka o istrajnosti i jednakosti prava poziv je na odgovornost celokupnom društvu.

(Telegraf.rs/A.N)