Decenija od odlaska Jovana Ćirilova: Teatrolog, osnivač Bitefa i ključna figura u preobrazbi srpskog pozorišta

Srpski teatrolog, dugogodišnji upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, osnivač, selektor i umetnički direktor Bitefa, literata, umro je 16. novembra 2014, pre deset godina. Iako upamćen kao bibliofil, erudita, pisac, poliglota i prevodilac, pozorišni esejist i kritičar Jovan Ćirilov je zapravo bio hrabar čovek, spreman da preispituje konvencije.

Stvarao je nove prostore pozorišnog stvaralaštva, bez predubeđenja, spreman na svakovrsne inovacije, ma koliko ponekad iznenađujuće.

Rođen je avgusta 1931. u Kikindi, na severu Banata. Otac je bio javni beležnik, notar. Gimnaziju u rodnoj varoši okončao je 1950. kada odlazi na studije u Beograd.

Diplomirao je studije filozofije 1955. godine radom na temu egzistencijalizma u dramskom stvaralaštvu Žan Pola Sartra.

Iako je sklonost teatru osećao i u ranim školskim danima, na njegovo trajno opredeljenje je izgleda najviše uticao Miroslav Belović. On ga je uveo u svet dramaturgije i teatarske režije.

Tako se već 1956. našao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde je postepeno uzrastao od asistenta režije i mlađeg dramaturga do umetničkog direktora već 1963. godine.

U matičnom Jugoslovenskom dramskom se 1984. našao na poziciju upravnika, gde će se zadržati do poznih devedesetih.

U međuvremenu, od 1967. godine bio je dramaturg Ateljea 212, inicijativom legendarne Mire Trailović, ondašnje upravnice.

Nezaobilaznu ulogu Jovan Ćirilov imao je prilikom zasnivanja i rada Bitefa, u čemu je takođe kjučnu inicijativu imala Mira Trailović. Ćirilov će biti selektor i umetnički direktor festivala decenijma potom.

Bitef, od Beogradski internacionalni tetarski festival, utemeljen je, formalno, odgovarajućim odlukom Skupštine grada Beograda 1967. godine.

Ta manifestacija ostala je njegovo trajno opredeljenje. Upravo na tom polju, podrške novim pozorišnim tendencijama, često ali ne uvek avangardnim, eksperimentalnim, ponekad i ekstravagantnim, Ćirilov je čini se ostvario svoju životnu ulogu.

Njegovim zalaganjem Beograd je tako video brojne nezamenjive teatarske veličine, ansamble i reditelje, poput Pitera Bruka, Bergmana, Jeržija Grotovskog, Pine Bauš, Roberta Vilsona, Luke Ronkonija, Nurie Espert, Jurija Ljubimova, Leva Dodina, Living teatar.

Postupno, Bitef je rastao do manifestacije globalnog ugleda i važnosti, što se ogleda i u međunarodnim priznanjima.

Sa izrazitim osećajem za javnu reč, nalazio je vremena i za publicistiku. Redovno je pisao za nedeljnik NiN od 1985. do 2014. Nisu to bile teme isključivo vezane za oblast kulture, šta više dozvoljavao je sebi politička tumačenja, najrazličitije osvrte, istina uglavnom sa dozom pedagoške ambicije.

Njegove sabrane novinske kolumne publikovane su i u vidu knjiga. Oglašavo se i u dnevnoj štampi, kao u Politici, Blicu, za koji je izvesno vreme pisao redovno. U časopisu Ludus redovno je, sistematski, pratio, komentarisao i prikazivao pozorišni život.

Podržao je, verovatno presudno, zasnivanje romskog teatra Suno e Romengo. Bio je takođe među prvim javnim zagovornicima dekriminalizacije homoseksualizma u ondašnjoj Jugoslaviji, još sredinom osamdesetih.

Izvesno vreme rukovodio je Nacionalnom komisijom za Unesko.

Jedna od njegovih strasti bila je leksikografija, posvećeno je prikupljao enciklopedijska dela, leksikone, rečnike, uostalom u skladu s činjenicom da je bio osvedočeni poliglota. Ostavio je za sobom biblioteku sa oko 8.000 naslova.

Preveo je niz dramskih tekstova. Objavio roman "Neko vreme u Salcburgu", zbirke poezije "Putovanje po gramatici" i "Uzaludna putovanja". Autor je i više filmskih scenarija.

Bio je član Srpskog PEN centra. Dobitnik je niza priznanja, poput dve Sterijine nagrade ili francuskog ordena Viteza umetnosti.

Uživao je redak međunarodni ugled i kao stručni teatrolog, i kao praktični delatnik na tom polju.

Bio je selektor međunarodnog festivala u Nansiju, Francuska, član uprave italijanskog Mitelfesta, član žirija za Veliku evropsku pozorišnu nagradu.

(Telegraf.rs/Tanjug)